Саша Скалушевић Скала, Митови и сенке, Народна библиотека „Доситеј Новаковић“, Неготин 2014.
Саша Скалушевић Скала, Пластична Александрија, Пресинг, Младеновац 2018.
Поезија Саше Скалушевића Скале посве је нетипична. Његов песнички глас може се илустровати сликом архипелага, а песничке књиге Митови и сенке (2014) и Пластична Александрија (2018) чине скупове наизглед неповезаних песама, што доводи у питање да ли су његове књиге тек пуке збирке или постоји нека важна нит која их чини целовитим. Може се рећи да је оно што их чини песничким књигама управо идеја извесне раздвојености, распарчаности, разбијености. У првој књизи слутимо истовремену синонимичност, али и семантички јаз између „митова“ и „сенки“ – као да су од истинитости и снаге митова остале само сенке, тј. крхотине, и као да митови представљају тело истине, а сенке сведочанство њихове смрти. С друге стране, Пластична Александрија открива нам нешто ново о Скалушевићевој поезији.
Његове песме могу се, наиме, сагледати као крхотине неког потонулог света (Атлантиде) или експонати у неком историјском музеју античких старина, који о некадашњој цивилизацији сведочи оним што је успело да сачува након неке катаклизме. Читањем песама пролазимо кроз песнички музеј, који нам говори о Човеку свих времена, од Римљана до човека урбане садашњице. Слика о нашој цивилизацији свакако није више целовита. Истину о њој канда је могућно реконструисати једино на начин на који то чине археолози, ископавајући и анализирајући предмете или грађевине, материјалне остатке давних времена. Међутим, за разлику од археолошких ископина од камена и племенитих метала, песник иронично коментарише материјалне остатке наше садашњице за археолога будућности. Ради се о пластици, дуговечном материјалу, али посве безвредном. У том контексту може се сагледати и једна од најуспелијих песама књиге: „Ако је Адам први човек / Први песник / Ако је Ева начињена од / Његовог уснулог ребра / Друга / Нисам ли ја који сам рођен / Трећег дана априла / Трећи / И јесам ли онда ја / Од бронзе“.
Наравно, најдиректније се о аспекту корозирања наше цивилизације може говорити управо у песмама које баштине мотив Александрије. У Митовима и сенкама то су песме „Прљавштне прошлости“: „Светлост Александријске библиотеке / У бљеску ломаче је утихнула / Данас живимо да би[смо] живели / Готово спокојни за оне друге / Који ће доћи након нас / Не знајући за наше грешке / За наше чађи“ и „Кавафијево вуцарање“ са ефектним, рефренским стихом: „Ти знаш зашто си Александрију напустио“. Потпуна обновивост није могућа, поновна целина такође није, али постоји неки порив у човеку и тежња да, не знајући неретко зашто, ипак стреми сакупљању онога што је остало од негдашњег величанства; од онога што никад није ни спознао, ни осетио у својој пуноћи.
Било да се ради о љубави, о држави или друштву, Саша Скалушевић Скала успева да у песничком изразу буде изразито лиричан, а да се емоционална аура његове поезије снажно испољава на реципијента. Када пева о љубави, песник доноси шармантне досетке и успело посредује песничким сликама оно што носи у свом сентименту: „Ако сам кренуо у подземље / Хад доле // Не значи да се нећу вратити // Ако сам ти окренуо леђа / Немој мислити да ћу те заборавити“ (Орфејево обећање).
Вредност његове поезије испољава се управо у гномичности појединих песничких слика и емблематичности неких песама-алегорија. Вреди у том смислу поменути „Рецепт за бол“: „Измузите змију / Исцедите све из ње / Стегните је рукама / Снажно // Што снажније / Тако да ништа / Не остане у њој // Даће вам / Со / Сузе / Отров / Даће вам све / Крв / Млеко / Знање // Само не срећу / Само не срећу“. У песми је, наиме, змија заправо део емоционалног „ја“ лирског субјекта и, цедећи њу, он цеди део себе који није кадар да спозна или понуди срећу. Та змија је жуч која се лучи када заболи душа, али која је лековита попут змијског отрова, јер када се куша у малим количинама, постаје опомена и бол као „једина отменост“, како се наводи у мотоу песме према Бодлеру.
Поред змије, успеле су емблематске метафоре које се односе на дивље мачке. У Митовима и сенкама парадигматичном постаје песма „Мучења“: „Блејк је видео (ваљда у Паклу) / Огромног лава // Борхес је сањао древног Тигра / Затвореног у још древнијој пирамиди // Мене не муче не гоне / Тако крупне егзотичне Мачке / Једна љупка Вучица / Мира ми не да“. Познато је да се метафорика дивљих мачака, било леопарда, лава или тигра, у песничкој иконографији односи на саму поезију илити огледање песника и његове поезије. Лирски субјект песме „Мучења“ аутопоетички истиче да његова поезија није првостепено аутореференцијална, већ да је њен предмет љубав. Отуда се фокус помера на „вучицу“ са јасном конотацијом усмереном ка легенди о настанку Рима, иначе битног топоса Скалушевићеве поезије. Међутим, своју „дивљу мачку“ он је ипак открио у пролошкој песми Пластичне Александрије „О успону и паду“: „Прича креће отприлике овако // Неки човек не баш залудан / Планинари / Пење се и пење / Дуго корача јер успон је то / Дуга и уска стаза саосећања / Грчи се / Стење / Бори // Напокон озарен / Стиже / Застане да се одмори и предахне / Мери пулс / Опипава срце // А онда га заскочи пума“. Тешко је одредити шта би конкретно могла пума да значи у контексту песме и поетике Саше Скалушевића, али може да се наслути да је и она, као и змија, оличење опомене и упозорења. Могућно је да пума може да значи критичара који би поезију једног песника-планинара, који улаже континуиран напор не би ли досегао успон, преклао зубима изненада и онемогућио га за даљи успон. Такође, може значити и песникову опасну самокритичност која би га радо заскочила када се најмање нада и спречила даље певање; која би се хранила крвљу и месом те поезије. Како год да било, мотив пуме на почетку Пластичне Александрије остварује ефекат будности и обазривости код читаоца, иако се осећа да и песник са читаоцем дели иста осећања.
Саша Скалушевић Скала интересантан је песнички глас савремене српске поезије, енергичног лирског сензибилитета и „у успону“. Иако су му песме неуједначене естетске вредности, слуте се контуре једне смислене поетике, а поједине песме могу се назвати антологијским. Да се вратимо, коначно, на причу с почетка текста. Разгледајући експонате у музеју ми, најпосле, наилазимо и на разбијене глинене крчаге, али и на накит великих императора. И једно и друго, иако има различиту материјалну вредност, подједнако је важно сведочанство о једном времену.
Ауторка: Јелена Марићевић Балаћ
