Често се сетим да је моја наставница српског језика, која ми је и дан-данас узор, рекла да професори књижевности не морају да знају садржај свих књижевних дела која су прочитали него треба да буду оспособљени да анализирају ново књижевно дело са којим се сусретну. Додала бих: треба и да га осете. Наша меморија нема довољно капацитета да ускладишти све садржаје, ликове и места из прочитаних књига, али зато наша читалачка свест памти осећаје који су се у нама јавили док смо читали књижевно дело, памти атмосферу, мирисе, укусе, боје…
Роман Змајева жена ауторке Ане Атанасковић спада међу та књижевна дела чију атмосферу читалац може да осети од прве странице и моћи ће лако да је евоцира и после много година.
Овим романом ауторка потврђује оно у шта смо се уверили читајући њен претходни роман Моја љубав Никола Тесла – изазов и инспирацију за њу представљају историјске личности о којима се мало зна. После Кетрин Џонсон ауторка на позорницу српске књижевности у пуном сјају изводи Јелену Гатилузио, Италијанку која је живела на грчком острву Лезбос, личност за коју се сматра да је била вереница (можда и супруга) деспота Стефана Лазаревића, али се не зна да ли је икада дошла у Србију.
Када писац нема на располагању много чињеница, онда мора да ангажује машту да би попунио празнине у мозаику историје. Управо богатом маштом и изоштреним стваралачким осећајем ауторка је креирала атмосферу и ликове у овом роману. Захваљујући ауторкиној машти, читалац може свим чулима да доживи прославу 1. јануара у Митилени, може по мирису да разликује Крушевац и главни град Лезбоса, може кроз жуту боју да види славни Константинопољ („медозлатна, пригушена жута; боја воска, меда, зрелог жита и шафрана“). Поред мириса и укуса, важну улогу имају боје, па је роман подељен на четири дела, према бојама које у њима доминирају – Жута, Црвена, Плава, Пурпурна.
У атмосфери Митилене упознајемо Јелену Гатилузио, смелу младу жену која поред мора живи и море носи у себи чак и када се, доласком у Србију, просторно од њега удаљи. Јелена, Хелена, Јелача, варијанте су имена које носи страствена, маштовита и одлучна жена, али и жена чији је живот обележило велико немање, немање детета, због чега се повлачи у манастир Павловац, једну од деспотових задужбина.
Јелена Гатилузио, чији лик доминира у првом делу романа, доводи читаоца до деспота Стефана Лазаревића након чега он постаје централни лик у роману. Деспот Стефан, као што и историја каже, био је човек мача и пера (витлање мачем је освета, самоостварење, посао, служба, борба за опстанак), али ауторка романа нам више приближава деспота Стефана него што је то учинила историја. Омогућава нам да, уз Јеленину помоћ и помоћ русалки, уђемо у његове снове који су бременити теретом очеве смрти у Косовском боју. Омогућава нам да га видимо као ловца у шумадијским шумама, озбиљног човека, владара чији двор не весели музика. Деспот Стефан у овом роману није само историјска личност него је и човек од крви и меса, човек којег море бриге, човек који живи под теретом прошлости загледан у будућност („У његовим скупљеним обрвама нагомилале су се деценијске тегобе“).
Највећи квалитет овог романа представљају описи који су детаљни и упечатљиви, а нису превише опширни (опис прославе 1. јануара у Митилени, Константинопоља, битке код Никопоља, Јеленине хаљине…). Још један квалитет представља богата лексика која је потпуно у складу са темом и временом који су обрађени. Овакав избор лексике, уз мноштво синонима, архаизама, кованица (црвена: рујна, скерлетна, гримизна; изворити, чистоходан, дивотно, златоткано, вирасто, рукоделатељи, злољубив, књигохранитељица, нерадосник…), појачава читаочев доживљај атмосфере романа.
Стилске фигуре попут персонификације („моја душа која спава у књигама“), поређења („крзно меко као шапат“), метафора („запад са југа“ – Јелена; за нероткињу: камен, пањ, пусто поље, голо дрво, вечита зима, маховина која може да живи само на камену), језик и стил романа приближавају поетском.
Роман Змајева жена хронолошки прати историјске догађаје од 1399. године и личности које су то време обележиле и које су значајне за историју Европе, посебно Србије (угарски краљ Жигмунд, синови султана Мурата, Вук Лазаревић, Ђурађ Бранковић…). Посебно је интересантан лик Константина Филозофа и његов однос према деспоту Стефану испуњен поштовањем, али и ласкањем, додворавањем и љубављу, због које на неки начин постаје ривал деспотове супруге Јелене.
Као јунак овог романа, раме уз раме са историјским личностима, стоји Београд са ушћем Саве у Дунав као жилом куцавицом („Овај град Ушћу много тога дугује“). Ауторка на више места у роману даје врло лепа и прецизна одређења Београда деспотовог времена која су истинита и у времену у којем ми живимо: „Београд ми је био и ковитлац и хармонија, исток и запад, спој и раздор, место где се сударају токови времена и простора.“; „О Београду се причало да је непокорив и неосвојив, али су непокорни у њему били непожељни.“
Писање романа као што је Змајева жена јесте велики изазов за уметника. То није само писање. То је урањање у историјске изворе, посета топонимима који су описани у роману, продирање у дубине личности које су историји остале скривене, сједињавање са духом времена које је прошло. И за читаоце су овакви романи изазов. Треба их упамтити умом и душом. Они су памћење, осећање и маштање.
Ауторка: Јелена Скробић
