Када се сретну два странца, сретну се два човека и како један започне конверзацију странац у њему је давно остао у месту из којег је дошао, док је човек оно ,,чудо“ што се удаљило и километре прешло да би проговорило са пријатељем. Колико се пута у току једног дана, једног сата а некада и минуте људи упознају, препознају, раздвајају или спајају у идејама, мислима, конфликтима и пре свега разговору. До разговора још их много страница, граница, застава, химни и векова раздваја, а оно што их на крају споји врло често је баналност људске примарне потребе да буде и у свом постојању тражи себи сродно биће небирајући увек боју или мелодију да му ту сродност одређује. Негде се из такве примарне потребе рађају скупине, мноштва, организације људи који теже једном, људству, некривећи прошлост нити бирајући изговоре да не упознају оно што је ,,страно“. Таквe организацијe постојe и постојаће широм градова Европе, али и Новог Сада, а приче и догађаји који прате њихов рад чине лепоту у различитости и дисбаланс у предрасудама.
Да не дужим много зашто и како ствари функционишу у животу, да чујете једну занимљиву причу о групи потпуних ,,странаца” који су за непуних недељу дана остварили пријатељство за читав живот и проширили своје постојање на хиљаде километара пређених граница.
У Нови Сад 21.маја 2016. године 15 студената из Литваније, Грчке, Шпаније, Португала, Турске, Чешке, Русије, Украјине, Хрватске, Пољске стигло је на академски семинар ,,Under pressure“, коју је спровела студентска невладина организација BEST. Није лако али ни немогуће постати део другачијег јер слободан човек свестан своје културе и порекла може и жели да упозна другачије. Да предрасуде постоје и да се појединац лако на њих учи, указују сва она предубеђења и усвојена знања која врло често носимо са собом у ,,други свет“. Успех је предрасуде превазићи и сачекати оно сопствено ,,не“ да проговори ,,да“. Шест дана је бог стварао свет, зашто не би седам дана петнаест различитих живота стварало један заједнички. Кроз кратку али незаборавну авантуру, студенти из различитих делова света упознали су Србију и заволели је онакву какву је ,,домаћин“ заборавља: веселу, пријатељску, спонтану, гласну и живу.
Позориште, музеји, весели матуранти који се опраштају од својих школских дана, штранд који зове на логорску ватру, пијаце и бакице које ће пре поклонити него продати и наравно српска свадба, све су то били српски познаници и весели странци.
Можда нам је у домаћинству помогла гибаница, сарма, бурек испод сача, тамбураши, катакомбе, домаће вино, али на крају дана ипак је то српска култура и разговор до јутарњих сати оно што су понели у своје домове. Оно што ће у просеку сваки трећи Србин помислити, када угости странца: ,,Откуда од свих земаља Европе, странац да се одлучи баш за Србију”. Оно што ће сваки други странац помислити: ,,Зашто да не, Србија је предивна земља”. Ипак, најбоље је праве коментаре и стварно искуство, које не почива на статистичким подацима истраживача већ на дијалогу са живим човеком, рећи на глас, јер, чини се, заборављамо какву вредност има место које зовемо домовином. Па, да упознате те храбре путнике, који су од свих земаља на својој мапи, одабрали баш Србију:
Šarūnas Аlijošius из Литваније познатији као ,,Happy Unicorn“- Необични, духовити Литванац, доброћудног погледа и неисцрпне енергије; детиња енергија и ,,словенско“плаветнило које је доносило срећу и невероватне налете смеха. Када са оваквим саговорником кренете у комуникацију, не постоје забрањене теме и питања без одговора. Наша различитост је заборављена, јер како Шарунас гледа на границе, постаће вам јасно:
,,Из мог искуства са путовања, приметио сам, да није важно одакле људи долазе, јер исте дневне рутине, битке и препреке у животу, тужне и срећне тренутке осећамо једнако, где год се налазили. Оно што чини лепоту вашег народа, то је јединство. Срби заиста делују уједињено у својој националности и традицији и то је нешто што је Литванија изгубила негде у борби за сопствени идентитет. Ипак, оно што примећујем да је истовремено и контрадикторност, то је та тензија у Србији између ,,комшилука“, више ривалство од братства. Можда је предност оваквих путовања поред тога што истовремено уживаш у лепоти нових простора, то што схваташ колико је живот у суштини једноставан и леп. Па чак и лоше искуство има значај: научиш да више цениш оно што имаш.Важне животне лекције сваког путовања.”
Када вас јутром дочека двопек, маслиново уље и осмех грчке Анђелије,знате да сте негде у хладно и кишно јутро пожелели медитеран и грчку културу. Aggelyki је била наша веза са летом које долази и Сиртакијем који смо играли до јутарњих сати. Ова млада студенткиња, одсечна и слободна, била је сама по себи објашњење зашто српски туристи толико посећују Грчку. О Србији је имала да каже:
,,Мало је времена пред нама и можда не довољно да се у потпуности разуме Србија. Али, оно што се разуме и препознаје, то је ваша природа, Дунав, зеленило и људи. Одушевљена сам вашим саобраћајем, који као да не постоји. Ако ме питаш шта нас по свему уједињује, ја бих пре питала: Шта нас раздваја? Осим различитог језика, сви смо ми људи са истим потребама и поред културолошких разлика ми смо једно. Оно што носим са собом то је ваша једноставност и лакоћа живљења. О, да и ,,Pleskavitsa“!
Аrghya Bhattacharya
Ако икада кренете на пут у Индију, земљу најфинијих зачина, брачних мираза и мушкараца познатих по најдужим брковима, можда ћете срести насмејане становнике са незаборавним енглеским акцентом, али тешко да ћете срести Аrghy-u. Светски путник и студент који тренутно живи и студира у Финској а у Србију је поред незаборавне индијске ,,кухиње” донео и искуство непроспаваних путовања и незаборавних авантура. Знатижеља и разумевање су оно што чини лепоту његове отворености према свим културама, јер врло свесно носи своју где год да крене :
,,Знам да је Србија је прошла много, дискриминисана ратовима, али још увек усправно држи главу и зрачи топлотом и љубављу. Ваша отвореност ума и духа је ретка. Верујте у своју оригиналност. И не заборавите, како је једном један мудрац рекао: ,,Ми путујемо не да бисмо побегли од живота, већ да живот не би нама побегао.”
Неке просторе и људе упознате једном па се сусрет више никада не понови, а неки напуштају место које их је давно очарало и враћају се и враћаће се. Zahide је једна од оних путница која је некада давно осетила блискост са балканским тлом и тешко да ће икада заборавити. Рођена у Сарајеву, живи и студира у Анкари,Турској. Обећала је себи и нама скори повратак,а до тада порука од Zahide:
,,Након повратка у своју земљу, заиста сам поново пожелела да вратим дане свог боравка у Србији- лепоту, сигурност и срећу. Да, ми живимо у различитим земљама али осмех и разумевање је део свих нас. Волети се у својој различитости, то је прави смисао.”
Марко Кичин
Док се Хрватска спремала за дугоочекивани фудбалски двобој са Турском, један њен верни навијач је напустио Загреб и упустио се у српску авантуру. Путовање је можда било краће, али је авантура по доласку била више од очекиваног. Оно што га је дочекало у Србији преноси нам из Загреба:
,,Свега неколико часова од мог доласка у Нови Сад свака стрепња од неприхватања и непознатог је нестала. Првог дана свог боравка осетио сам се као део велике фамилије. Уживао сам у сваком тренутку и сећање на догађаје у Србији носим са собом у Загреб. Нови Сад је постао моја топ дестинација за следеће путовање, а волео бих да и моји суграђани осете српску гостољубивост и незаборавни Нови Сад.”
Не заборавите:
Ауторка: Миљана Миланковић