Време је стало јалово од глади и жеђи.
Ствари су исцрпиле стварност.
У страшном товару пустоши изнад нас
ветар њише паучину.
Нешто од нас је на нитима.
Нешто сјајно, пролазно.
У топлом ваздуху фијуци фине чипке
од соли и болести.
Не знам да ли је дан или ноћ.
Види се по ноћи као по дану.
С неба се сваког минута, на нас,
скотрља Црно јаје, које испрва личи на сузу,
али како лети оно – звижди.
Мења боју, незадрживо стреми наниже.
Следеће се већ замеће.
Дани пуни стакла.
Шкргућу ваге и пада будућност, све ниже, све ниже.
Над световима младим и клонулим расту жиле,
звецкају новчићи, севају жице.
Чак и у плаветнилу неба
преовлађује носталгија.
И господари алкохол
И златни колор туберкулозе појављује се и нестаје.
Тако протиче време.
Нико се не миче.
И да хоће заборавио је како да се покрене.
Једва осетан, хладан пут свију ствари,
као мемла мирише крај спуштене завесе.
Аутор: Раде Воденичар