Монсун је попио све мирисе праскозорја и зове ме.
Моли ме да оставим куле и ноћи које плачу када неко оде.
Моли ме да дођем и направим мали чамац од доброг дрвета
И упознам суштину воде која нема разлога да буде ишта друго.
Благослов је бити вода. Нечија си потреба, кап и снага која условљава.
Никада не би могао настати од камена и од папира који трпи све.
Твој пут не би никад дошао крају, али то више није пут патње.
Вода нема слабости које је увлаче у четири зида и боје у тамно,
Не дише, нема господара, не окреће се. Само буди тишину
Пролазећи покрај успаваних, нијемих и оних покорних.
Њена арија је молитва радника на сушним пољима истока.
Отишао бих. Не бих се враћао да опет будем занатлија.
Крпим туђе мисли и понекад поткујем своје кад заспим.
Везујем у чвор два конопца која жуде да се раставе
А нисам више јак као ријеч када се први пут изговори.
Благослов је бити вода. Могао бих бити по први пут хладан
И не осјећати како ме стеже доба и како сам све старији.
Могао бих, ако будем достојан, остати биће које јесам
И које не мора разумјети туђе ватре које се шире разуздано.
Могао бих, али немам право да мијењам живот за вјечност.
Сваког јутра одлазим са мјеста на којем сам претходно уснио
Срећан што и даље чујем зов, а не одазивам се.
И у вину и у води , ја сам и даље кап и могу нестати.
Аутор: Немања Драгаш
