„Гдје смо се ми то срели
у ком животу и када?
Лијепа смрти, је ли,
гдје смо се ми то срели?“
Не, није чудно што Вито у својим песмама, метафорички речено, „кокетира“ са смрћу. Срео се са њом као дете. Остала му је у памћењу урезана слика, ужасна слика, како су неком несрећнику ко зна због чега одсекли главу. И он је видео ту главу и муву која је равнодушно шетала по том мртвом лицу отворених очију. Около је све било нормално – и сунце, и трава, и ветар, и шумор лишћа, све је било уобичајено, осим те главе отворених очију „са равнодушном мувом на сред лица“.
„Ћутао сам и док су остали
одлазили сити тог призора ратног
неко је викнуо ШТА ЧЕКАШ МАЛИ!
НИШТА! рекао сам сасвим матор.“
Тако се сазревало у рату – сусрет са смрћу на такав начин учинио је да се прескоче године, да се сазри у тренутку, пре него се иоле дубље закорачи у живот. То је било нормално – закључиће с правом Вито – за нас „који смо похађали Други свјетски рат умјесто основне школе“.
* * *
Смрт је увек друговала с песницима, била њихова тема. Миљковић и Јесењин бавили су се њоме на свој начин, а Вито је, ваљда због своје болести, био у знатно ближем контакту са том Црном госпом. Када се младост сретне са смрћу, то је другачије него када човек почне да се пресабира за пут у онострано. Младост се или руга смрти, или, ако је стално у неком контакту са њом, а таква је била атмосфера послератног лечења туберкулозе у Југославији, онда се тај сусрет прихвата друкчије, теже. Она је нешто од чега се не може побећи. Ипак, Вито јој приступа и са страхом, онда шаљиво, а затим и иронично, али са оном дозом поштовања према „тамо њој, име јој се код ватре не помињало“.
Куда то течемо? Одакле? Не знамо, као што не знамо ни откуда и камо тече крв у нама. Уместо минута ћутања за мртве, Вито предлаже ћутање за живе, јер „у тој свијетлој будућности“ он песнички чује „како кисну наше кости“. Он не каже како смо нестали, нити како су то од нас остале кости које су негде напољу, на некој киши, у некој хладној, „сјајној (а то звучи заиста иронично) будућности“, те кости које су остале од нас кисну, а нама од те морбидне атмосфере хладно око срца, нема никакве утехе, нема ни сунца да нас угреје, („Сунце, хладно ми је“) нема никога да те кости склони, све је хладно, тужно, морбидно, видимо само порушено гробље и разбацане покрове и – кости. И кишу, сиву, јесењу, која све натапа, од које све кисне. Ух! Бррр!
Узалуд песник тражи неке речи које ће отворити врата, које ће решити тајну. Само неке зле слутње, неке назнаке које изазивају зебњу. И мрак. Ноћ. Страх од мрака и ноћи, понесени из детињства, претварају се у страх од смрти. Песник не верује ноћи, јер ће му се прикрасти, „удавити га омчом мрака“. А одласци варају, ни они не могу да преваре време, „цесте су лажљиве“, па песма „Миљокази“ постаје прича о смрти. Миљоказ умире, време га је на старој цести „оставило трави“ – то је персонификација неке споре, дуготрајне смрти. Време руши све, мења све, убија труд човечји, оно је неумољиво, бескрајно стрпљиво. Ту неминовност песник схвата као нешто што нам је унапред дефинисано, чиме нас је живот унапред обележио, припрема нас, попут астечких свештеника, да будемо жртвовани на његовом олтару пролазности.
Максим Вујачић:
БИОГРАФИЈА ВИТА НИКОЛИЋА (3)
1952. Запослен је у ГРО „Црна Гора" у Никшићу. Тих петнаест дана биће му једино запослење до маја 1956. године.
1952. Крајем октобра „Омладински покрет" из Титограда објавио му пјесму „Повратак" у рубруци „Поезија младих", а сјутрадан објављена у листу средњошколске омладине Сарајева „Ријеч младих".
1955/56. У Народном позоришту у Никшићу Вито статира. Првих дана јануара написао је пјесме „Прољећна асоцијација“ и „Четири стиха". Од 5. маја 1956. до 1. јанура 1957. запослен је у Грађевинском предузећу „Нискоградња" Никшић.
1957. Од 1. јануара до 24. јула 1958. ради у предузећу „Нискоградња - Даниловград". Из ријеке Зете 7. јула извадио је утопљеника, деветнаестогодишњег Селима Зуревца. Написао пјесме: „Запис о улици Новака Рамова", „Ти си ријеч", „Буђење" и „Први снијег". Те године у Брезовику је био 221 дан.
1957. На свој двадесет пети рођендан, написао је пјесму „Рођендан".
1962. У „Никшићким новинама" објавио је хумореску „Гарсоњера". У издању пријатеља у Никшићу штампао је прву збирку поезије „Друмовања". До 1962. године написао је 34 пјесме, 29 уврстио у „Друмовања". Након гашења „Никшићких новина" добија неколико повремених послова. У Пивари „Требјеса" добио је посао да води прву разгласну станицу у Црној Гори коју он зове Радио Требјеса, али је убрзо због једног инцидента под дјејством алкохола својом кривицом тај посао изгубио и од тада па до 1. октобра 1970. године није имао стално запослење.
1964. Стање Витовог здравља се погоршало, па је хитно упућен на лијечење у Брезовик.
1964. Од маја је у болници Касиндол код Сарајева. Има аритмично лупање срца, немир, страх. Помишља на најгоре. „Било ме је страх да у Брезовику умрем па сам отишао у Касиндол у Сарајево. Све ми је постало неважно и у Брезовику се извичем на љекара који ми је ставио примједбу на ред у соби па сам дисциплински отпуштен из болнице". Од 5. децембра 1965. до 20. априла 1966. године на лијечењу је у болници на Авали код Београда.
Када га изда ведрина, када заноћи ноћ у њему, он онда све види другачије, тамом и смрћу обојено. Тада је месец само „угарак“, али и такав осветљава „црне страже“, док под њим „лудо дрво запомаже“. Тај крик у песми „Обездрумљеност“, када лице не сме „ни у шаке – злокобнице“, а дан који долази, коме би требало да се радује, гледа га „као да је неко други“. Ова песма-крик рамбоовски исказана, али не као страх, већ као реалност, иако својим метафорама личи на delirium tremens, означава губитак свих путева, нестанак свих перспектива, човек се одједном нашао на пустој пољани, огољен, усамљен, обездрумљен, обезнађен, све око њега је непријатељ, а једина будућност је та тамна госпа, која брише овај свет и све у њему, па и песника.
Кога звати у помоћ када се читав свет сведе на четири бела (болничка) зида, када више нема другог света, нема друмова који зову у даљине и обећавају. Само смрт празним очима скелета буљи, једини „излаз“ барем за око је прозорско окно, али и оно заграђено стаклом, том провидном баријером, то је оно судбинско раскршће које је мучило Вита, које је тражило одлуку – или – или – на коју страну и како даље. Сада већ нема дилеме, сада остаје само крик „Не дајте ме друмови!“ Међутим, ни тај крик не доноси смирење, онда настаје она самосажаљива песма посвећена кафанском другару, заробљенику савских обала, глумцу Павлу Вујисићу „Друмови ће пожељет лудака“. Ту срећемо смрт у нешто друкчијем облику, овде је она опет у сарадњи са временом, јер „на градове удариће трава“, а страховлада траве значи да ће све да се њој подређује, па ће цветови „остати без глава“. То се исто тако може разумети и као побуна против паланачке учаурености, побуна против медиокритета, против једнакости коју су неки (не)намерно схватили као потребу да се све упросечи, да се свим цветовима скину главе, што значи да ће то бити свет без песника, јер песници су цветови (са главом), песници су другачији, они не могу у траву, морају да буду цвеће, макар да буду коров, али морају да се издвајају. То значи да се укида и сумња, да ће почети да влада досада. Е, у том тренутку, сасвим разумљиво, „друмови ће пожељет лудака, а лудака више бити неће“.
Вито, који је у друмовима видео много тога, видео је да је и он „бијелим друмом очајно прободен“. Не, није се то десило без разлога, он је изгубио циљ, не види перспективу, иде како сам каже „куда ме очи воде, у сан, у пјесму, у ријеч, у човјека“. Онда, на крају те своје приче о очају, каже да ће тако и у смрт да оде. Но, ту нема туге због смрти. Он хладно констатује „па ако случајно умрем – нека“, мирно износи констатацију о могућем престанку овоземаљског битисања. Иако то директно не каже, он је дубоко свестан да ће и после његовог нестанка све да иде својим током, дан и ноћ ће се смењивати, Сунце ће излазити и залазити, живот ће трајати и без његовог присуства. Одатле оно његово хладно, без емоција, као да је реч о неком другом, неком кога и не познајемо, без великих речи и жаљења – па нека! – нека се и то деси. Па шта, ако се то деси!?
Онда долази „Реквијем за скитача“, песма о смрти самој, о песнику што се „обестрви“. Та реч није баш у честој употреби, а значи нестати без трага и гласа, изгубити се, бити уништен тако да не остане ни помен о некоме или нечему. То значи нестати као светлост када се угаси, отићи „с оне стране крви“. У овој песми он други пут употребљава ону метафору о клању, она откинута глава из детињства, хтео не хтео, оставила је дубок траг у њему, јер овде „умиру дани“ „сопственим сунцем свирепо заклани“. Ово је супротност, јер је у оној другој песми изразио бојазан да ће му се прикрасти ноћ и заклати га.
Вито више пута помиње „своју главу луду“. У песми „Клетва“ он себи прориче „мрамор у некој слободи“. И овај израз није уобичајен у том значењу. Зна се, мрамор је камен за споменике, односно то је гроб. Мермер који се овдје зове мрамор, али у нешто измењеном значењу. Познат је идиом „не зна му се гроба ни мрамора“. Он се свађа са својом главом, јер га она некуд води, а има тренутака када није сигуран ни која је његова глава, плаши се да није случајно међу онима које тону у неповрат. Својој глави се обраћа као „лудој глави“ и прети јој да ће и њу „однијети ђаво“, јер је види као трошну кост која му се грозно цери из те „неке“ будућности. Он јој даје рок „до сјутра, до посљедњег поја, па ћеш и ти пасти, невјернице моја“. Иначе, он за своју главу тврди да је „свему и свачему склона“, па је зато и види како већ четири дана виси „на бедему Оногошта“, турске тврђаве, док кроз шупље отворе њених очију свира ветар, плашећи ноћне страже.
Смрт је једно, а умирање друго. Постоји цео циклус песама о умирању, па је песма „Разгледница из умирања“ насловна песма тога циклуса. Међутим, то је више песма како туга може да обузме човека, она болничка туга која личи на продужено умирање. Зато Вито и каже „о, пишем вам, драги моји, из овог лијепог умирања“. Он онда објашњава да је то умирање негде на југу, „можда и нешто јужније“. Он каже да ће остати ту дуго, дуго, „па можда чак и нешто дуже“. А туга је ту у свему, сродио се са њом, песма његова и туга његова постали су пријатељи. Тако је та Витова разгледница из туге, дубока и без лека, тако је та туга због умирања она на коју се већ навикао, која је постала саставни део те свакодневице, те санаторијумске атмосфере. Можда је тада и узвикнуо оно:
„На друм пало небо малаксало,
Не може се даље, Витомире,
и до сад се с муком битисало,
умири се велики немире
свако те је надање издало.“
Али, то је само тренутак. Вито још каже „још могу понеки осмијех да слажем, понеку срећу да одглумим“.
А Брезовик, који је хладан за време кишних јесени и хладних зима, а он је био и нека врста Витовог уточишта, чије тополе шуме за умируће, а чије листање у пролеће и опадање лишћа у јесен – боли и њега, физички га доживљава. А вече у Брезовику тихо, мирно, пусто, „траве све гласније“, док од оне унутрашње језе, од болничког мириса и бјелине „хладна промаја однекуд бије“.
Вито није пропустио да се на свој начин нашали са смрћу. У песми „Врло важан податак за моју историју болести“ он љекарки или медицинској сестри која пише у санаторијуму његову историју болести каже да треба да напише и то „да ја живим из најобичније учтивости, јер држим да је непристојно умријети пред тако лијепом женом.“ То се дешава у Брезовику када он болестан, а млад и жељан да испија живот пуним гутљајима, крикне:
„О, нико не зна како прољећа боле,
када су отета и недокучива.“
Вито се, иначе, никако није слагао са јесењим кишама и хладним ветром са Војника, гушило га је то време без топлине, а нигде друга, ни драге, нигде утехе и топлог кутка. Само та пуста, хладна, немилосрдна јесен и ветар што брише низ никшићко поље. Тада га обузме мисао о самоубиству, па ту мисао прекине она друга: „а шта ако нема заборава, ако је живот вјечна игра круга“. Он почиње да размишља као Пекићев Лазар из „Времена чуда“, који своју смрт преживљава безброј пута. Зато и поставља себи питање – где ће му душа када изађе из ове робије. Он не види робију у друштву, његова робија је његово тело које боли, које је немоћно, које је подложно свакој јачој хладноћи и свакој јесењој магли. Тада као да први пут схвата и ограниченост човекову, жељу његове бесмртне и широке, немирне и слободне душе да се вине у неку ширину, у неки бескрај, гдје је неће спутавати болесно тело. Зато ваљда и саветује душу, ако постоји реинкарнација, а кроз многе његове песме та идеја се или наслућује или директно изговара, да се не насели поново међу ребра људска „превише су, душо, превише су за те уска“. Као да понавља већ познату Његошеву мисао “тијело је за душу гробница”, Вито осећа и физички ту немоћ сопственог тела у коме душа мора да борави, а он би хтео да је ослободи, да она одлута као мисао, као песма, као машта, као жеља. Али, шта је ту је, не може се преко неких граница. Но, идеја о самоубиству га не напушта, па у „Несаници“ закључује да је он сасвим зрео као самоубица, можда је чак и презрео, па сада вене, чека да отпадне. И, размишљајући опет о смрти, изводи необичан закључак за време у коме пише ту пјесму. То би Ћопићев Николетина изразио као комесаров закључак „Нема Бога!“, а он то каже мекше, профињеније да је лакше било умирати нашим прецима, јер их је тамо негде, иза крви и иза живота „чекао добри Бог“. „А куда ја да одем?“ – пита се он потпуно свестан да „мријети се мора“. Неминовност смрти само је чињеница са којом се он помирио. Ипак не може се никада помирити са насилном смрћу, а поготово са смрћу песника. Отуда се убиство Фредерика Гарсије Лорке нашло у његовој песми, па предвиђајући себи сличну смрт каже:
„И понавља се срамна слика
већ толико пута поновљена
мртав пјесник пред четом војника
а около пјесма понижена.“
Протест против насиља над песмом, насиља над слободом стварања изражен је кратко, јасно и језгровито. Није чак ни име поменуто, али наслов песме јасно указује о чему је реч. А песма је, по Витовом схватању, као пиштољ, она гађа „у срце, у чело, у очи“. Антиратна је и једна од његових песама из времена када се распадала такозвана „трећа Југославија“, песма „Ноћ са Дубровником“, његово писмо дубровачком госпару и страх од онога што се дешава. Још дубља и потреснија је његова знатно раније написана побуна против убијања у песми „Код Јасеновца понире Сава“. Ту се Сава стиди, она ту од тога стида нестаје, понире, природа не може да разуме те људе-нељуде које су убијајући оскврниле њен ток, њене обале, природу саму.
Онда он у корачници креће ка крвнику да му „пукне страшна погибија и студени мрамор у видику“. И, ето, иде он, иде у сусрет убици, иде према метку који ће му живот узети, иде „ка свршетку своме ка почетку“. Овде се поново појављује она Витова мисао о реинкарнацији, јер тај пут према крају не схвата као пут према коначности, већ као пут према неком почетку. Крајеви су увек неки почеци. Он се знатно раније оградио да не жели да се на овом свету поново појави као човек, а какав ће бити тај почетак, он се не бави тиме.
А када се опрости са овим светом, када лежи „на одру тих, упрошћен“, када почне испраћај на посљедњи пут, тада се о мртвима говори само лепо („о смрти, моја једина грешко“), у том тренутку он не зна да ли је за њим заиста неко ожалошћен, „али заиста јесам ја“ – закључује он „Посљедњу пјесму“.
Ипак, као да се иза тога стиха чује да је овај живот било вредно живети, да је било вредно патити ове патње, па и писати ове стихове.
Аутор: Димитрије Јаничић
Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била
Вито Николић: Друмови увек некуд воде
