Вито Николић на интернету

…„Уосталом,
већ су почела да кевћу
штенад по васиони.

Хеј,
зауставите планету!
Чујете ли – звоним…“

Новo време са напретком технологије, посебно напретком информисања, донело је нове начине рада и ново представљање у јавности. Када је интернет постао „општа појава“, што се и могло очекивати (после оне Витове констатације о кучићима који кевћу по васиони), а што је постало стварност у време када је он приводио крају свој животни пут, Вито лично није доживео да се нађе у тој виртуелној стварности.

Но, Вито није изостао из ње.

Зашто?

Његови љубитељи формирали су више група. Те групе данас бројe више хиљада чланова. Модератори су неки никшићки песници, али и људи који су волели Витове песме и који га још воле. Разуме се, ту је и највећа његова заслуга. Он је умео да речима изрази оно што су многи мислили, а нису умели да то језгровито, духовито, блиско већини искажу. Зато се Витови стихови пишу и преписују, уписују у споменаре и школске лексиконе, рецитују на приредбама, шапућу девојкама у интимним тренуцима. Њих рецитују и пијанци у алкохолној омаглици, али и заљубљене пубертетлије, а да не говоримо о онима који су имали несрећу да буду болесни. Зато многи осећају жељу да их кажу гласно. Данашње казивање преселило се на интернет, па се на сајтовима налази доста тога што је Вито стварао као и понешто што је инспирисано његовим стиховима.

Чланови тих група су делом само љубитељи поезије. Они не размишљају много о оценама критичара. Они не анализирају песме. Зависно од годишњег доба, личног расположења, зависно од тренутка туге или радости, зависно од дубоко личне потребе да се на неки начин јавно изразе, они посежу за неком Витовом песмом неком строфом која им је „легла на срце“. Забележе је, јави се још сапатника који их, како се то каже савременим језиком „лајкују“ и тиме је све за њих завршено.

Друга група су озбиљнији читаоци, који се ређе јављају и цитирају читаве песме, врло ретко помињући повод. Коначно, трећу врсту посетилаца сајтова о Виту чине песници који овде објављују песме које су сами посветили Витомиру Николићу или су насталe неким поводом који је повезан са Витом. Ту има доста зрелих и лепих песама, а неки никшићки песници су одлучили да му посвете посебну збирку.

У том колоплету већ се могу наћи поетски бисери посвећени Виту. Гордана Сарић, која је очигледно волела његову поезију, позива:

Подигнимо споменик пјеснику топлине,
горостасу ријечи, пјесме озвјездане
што је чежњом слутио друмове
бјежећи од себе, туге и бјелине. („Споменик”)

Милан Дуго Кривокапић (који му се убрзо придружио) у песми „Никако те нема“ која је посвећена Виту Николићу) каже му, готово претећи:

Никако те нема тамо гдје треба да свратиш
Хтио не хтио ти већ одлазиш у бестрв
Никако ту прљавштину из себе да избациш
Избацићеш кунем ти се једног дана крв…

Настављајући, Дуго га саветује да се не осврће уназад, јер тамо нема што да види, да гледа напред, иако већ зна шта га чека, пролазност је општа и од ње нема лека, а како год било:

…Био не био бићеш опет крив
За ово вријеме ти си неподесан
Чудна ми чуда што си жив
Чудна ми чуда и да нијеси. („Никако те нема“)

Већина песника узима за основу неки од Витових стихова, иако то није правило. Неке песме су само формално посвећене Виту, а неке су написане баш за Вита. И, мора се признати, песници, изгледа, то раде од срца.

Тако се Зорица Ивановић, која је писала неке интересантне књижевне приказе Витове поезије каже:

…Сјетим се тебе немиру
кад бескрајне кише тутње
по разрованом Никшићком друму
нема лијека за душе ове,
у помраченом њиховом уму.

Друмујем с тобом у мислима често
и док сједим за кафанским столом…

У песми Петра Попадића која је посвећена Виту приступ је другачији. Попадић је своју песму направио као Витов савет њему. Савет садржи једно оштро „устај и не посустај“, јер живот овај је као бокс-меч у коме човек увек мора да буде спреман на ударце.

Загризи јаче
нека ти душа пером плаче,
загризи јаче!
Напиј се крви своје,
додај пјесми праве боје.
Устај, магарче, устај!
Тек је крај рунде прве,
остале ће да те смрве,
ал’ не одустај…

Завршна строфа песме прилично је оштра опомена коју аутор приписује Виту, а која личи на ону Витову да је песма као каубојски револвер, али која сагледава сву пуноћу Витових песама које су се рађале директно из његове крви.

Песник је творац светова, песник је залога лепоте, па Брана Петровић Виту посвећује стихове који важе за све песнике:

Висока, давна, песникова глава,
што измишља светове од свих дивније,
мора, браћо, хитно да се спасава,
у свим срцима, од Старе Грчке до Индије

Митра Митровића дирнуло је Витово сећање на рат, па је у Витовом стилу записао:
Били смо деца и питали се:
Зашто рат доноси кишу куршума
И толико смрти

али одговора нема ни он, као што га није имао ни Вито који је (п)остао ратно сироче. Зато Митровић закључује да је крао време младости и опет дотакао прамен сећања који се претвара у беле власи косе.

Старији песнички колега, академик Жарко Ђуровић није заборавио Витове „другове врапце“:

Песник фигуром заклања зимски дан
Можда је прољеће држао у рукама
Можда снове натерао у шетњу
У далеку шетњу пустим друмовима
Ено га на углу улице
Храни гладне птице!

Душанка Ковачевић женски осећајно пати што је Вито имао тако тешко трајање:

Витлао те живот
и бацао ко сироче

а Иван Зорић види Вита боема, јер:

Била је то права градска ћаба
слободна територија никшићке душе.
Дух Црне Горе ту се точио џаба
платио, па ипак – дужан до гуше.

На челу са Витом, небески боеми машу:
на по једну Ријеч, с ногу, само.

Снежана Пејовић види Вита песника као да га је „пјесма изњедрила вјечност и трен“, иако су „пијани друмови погледе стисли… на путу за бескрај растрзане мисли“.

Драган Павличић би хтео да буде Сунце, Светац, Амор и Вито Николић, јер у таквом друштву види песника који је створио своје светове, своје Сунце и љубав.

Блажо Стеванов Ковачевић се опрашта:

Дуго си живио животом ко Скадар,
и гледао сузе уморној свијећи.
Одмори се, сада си све кадар,
у тишини вјечној сада си највећи.

А Рајко Николић, пролазећи поред тополе на којој је видео посмртни Витов плакат каже, свестан неујмитности одласка:

На раскрсници топола чезне,
увело лишће отреса с врата,
док очи смрти неизбјежне
на њеном стасу мотре с плаката.

Милун Осмајић помиње тополе брезовичке, ту зелену пратњу туберкулозних болесника из санаторијума Брезовик:

Памтим као да је то јуче било,
када сам прољеће нашао између топола.
Сада видим како ме истим путем носе.
до твог непребола.

Јанко Вуjисић се игра Витовим стиховима:

Ти у гробу а ја у двособном
Нема Бања нема Јова Џаде
Витомире ко је ноћас с тобом
Ђе су снови ко нам их украде.

Живко Перовић види друмове „заљубљене у ноћ и у Витомира“, закључујући у својој песми да Вито није дозволио себи да умре, да се само склонио од наше мучне свакодневице.

Богољуб Велимировић на сличан начин види Витов одлазак, тврдећи да за Вита нема „збогом“, већ само „довиђења“, јер ће Витове лирске рефлексије увек бити ту, а свако читање Витових песама је састанак са њим.

Блажо Стеванов Ковачевић говори о Витовим песмама „изњедреним из чаше“, тешећи Вита да су многи са њим на путу „између грла и ножа“.

Ранко Јововић каже да је Вито „имао среће, а са њим и поезија“ јер је Вито испричао старинску патњу на старински начин, па нам је све то тако блиско, а он заспао вечити сан „у цвету руже“.

Радован М. Караџић се на леп начин поиграо Витовим стиховима и његовим боемством:
Ноћ копни а зора свиће
Уморни келнер и кафана,
Цвиле звијезде над Никшићем,
Шта ћемо од овог дана?!

Драго Мијовић, који очигледно добро познаје песнички опус Витов и поиграва се у стиховима наслућујућим цитатима, али не заборавља да истакне да га млади воле:

Младост Никшића… рецитује
Стихове
Старе
Сјетне
Од којих је топло у души
„Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши“.

Добросав Ћук се присећа прошлости кад падају кише, па тако:

Кише ме враћају у живот на мору
У градове што су изгубљени трајно
Оне ме сјећају на сву Црну Гору
На Никшић на Вита и на све бескрајно.

Слободан Ристовић је изабрао да говори о последњем одласку, па и смрт схвата као нову крчму са нешто друкчијом поруком:

Испили смо море туђих снова,
празне чаше нису за бројање.
Смрт ће бити само крчма нова,
пуна свећа с местом за кајање.

Славка Даковић жели да се претвори у „једну од топола“ која подрхтава у ноћно опустелом граду, како би се приближила мртвом песнику.
Душан Говедарица у песми коју је нсловио „Друм“ пита мртвог песника

…поворка је људи гдје смо сами били
путују живот и успут умиру,
да ли задња станица Скадар
или…?

док Милка Николић парафразира Витове изразе, па каже:

Друмовања снена, јесени никшићке,
брезовачке ноћи, напаћене зоре
о тој поезији сјете и безнађа
моћи ће дуго, дуго да говоре.

Посебно сам, изван серије која је истовремено објављена на интернету забележио песму Мирка Мркића Острошког „Опроштај“ која је заснована не неколико Витових песама. У последњој строфи Мркић га позива:
Сврати макар у Полимље
на по једну шљиву с ногу
прије но што отпутујеш
љубоморном твоме Богу.

Многи од песника пишу другачију поезију. Витови стихови их, међутим, повуку па и они напишу стихове у „Витовом“ стилу. Заправо, готово све песме посвећене Виту на свој начин носе његов печат.

Чудно, али међу песницима који су писали песме посвећене Виту нема песничке суревњивости. Они се, заправо, приклањају Витовом начину схватања поезије: то је свакодневица речена на поетски начин. Додуше, неки се праве важни, одбијају да се нађу у том колу, правдајући се да они пишу „праву“ поезију, да себе не виде у друштву „пучана“ какав је био Вито.

Међутим, када их просеје решето времена, њихове творевине пропадну при првом просејавању и никада их нико више не помене, осим што се нађу у оној, сада већ обавезној, библиографској нотици националне библиотеке.

А Витова поезија и даље жива и свежа. Неки нови клинци опет рецитују његове стихове, његовим речима изјављују неким новим девојчицама љубав, па се тако обнавља ово поетско цвеће, остајући увек свеже, привлачно, мирисно, допадљиво и ново.

Аутор: Димитрије Јаничић

Насловна фотографија: Димитрије Јаничић

Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била
Вито Николић: Друмови увек некуд воде
Вито Николић: Стално присутна црна госпа
Вито Николић: Ноћас бих хтио себи – дјечаку да личим
Вито Николић: Још могу понеки осмијех да слажем
Вито Николић: Вито и песме за децу

Вито Николић: Витови фељтони – на стазама времена
Вито Николић: Пукне мјесец као искрени смијех

Scroll To Top