Вилијам Блејк: очима човека имагинације

Свет имагинације јесте свет вечности. То је божански загрљај у који ћемо после смрти физичког тела сви отићи. Свет имагинације бескрајан је и вечан, док је физички свет само кратак и пролазан.

Ја не знам ни за једно друго хришћанство, ни једно друго јеванђеље, до слободе да човек кроз уметност изражава своју божанску имагинацију – имагинацију, стварни и вечни свет, којега је ова трошна васиона само једна бледа сенка, у коме ћемо живети у својим вечитим или имагинативним телима, кад ових смртних нестане.

                                (из пророчке поеме Јерусалим: Еманација великог Албиона, Вилијам Блејк)

У зрнцету песка видет’ слику света,
На длану задржат’ целу васељену,
Сагледати небо усред једног цвета,
Обухватит’ вечност у једноме трену.1)

 

Овим стиховима из поетске збирке Предсказање невиности (Auguries of Innocence, 1801-1803) енглески романтичар Вилијам Блејк на посве необичан, али потпун начин предочава циљ не само сопствене поезије него и целокупне стваралачке маште која надахнута пророчком имагинацијом и мистиком, те проткана интензивним личним визијама, доноси један специфичан доживљај света и људске душе као ентитета у њему. Но, таква емоција не наступа изненадно;  напротив, готово је очекивана, будући да се романтичарски талас не само у поезији и сликарству, већ скоро у свим аспектима човековог постојања и деловања, појављује као изразита негација и отворен презир усмерен ка свим утврђеним конвенцијама, а посебно према тенденцијама класицизма чију је срж изнео његов најзначајнији представник у Енглеској, Александар Поуп (1688 – 1744),  у стиховима:

Правила ова, давно откривена, а не измишљена,
Природа јесу стална, ал’ Природа методизована.2)

Насупрот наведеним класицистичко-просветитељским учењима стоји романтичарска револуција, дакле, у својој суштини антикласицистичка и антирационалистичка. Оштро против утврђеног реда, разума, једноставности и крајње чистоте у употреби форме и израза, уметници романтизма истичу даљи развој гледишта и сентименталности швајцарско – француског филозофа и писца Жан Жак Русоа, наглашавајући притом природу и све њене аспекте, индивидуализам и немир, страсна осећања, заљубљеност у далеко и неоткривено, политичност и друштвени ангажман, те занос и интересовање за натприродно, необично, често језиво и страшно. Такође, неопходно је истаћи још и љубав према народним творевинама и тзв. народном, обичном човеку свакодневнице, који је близак природи, детиње једноставан и неизвештачен.

Међутим, упркос чињеници да енглески романтичари не сачињавају једну хомогену групу, као што се може уочити у другим земљама Европе, већ понаособ иступају као прави индивидуалисти међу којима поједини имају и самосвојне и често веома различите теорије не само поезије већ уметности уопште, неоспорна је чињеница да их је све обликовала иста друштвена стварност и политички догађаји. Најзначајнији су свакако били ратови вођени против Наполеона који су знатно ослабили земљу, међутим, Енглези су ипак на крају извојевали победу. Такође, овај период у историји је немогуће посматрати без свести о снажном замаху индустријске револуције и ширењу индустријског капитализма, те у вези са њима и све тежи положај и стање енглеских радничких маса, али и прихватање начела Француске револуције о слободи, братству и једнакости од стране великог дела грађанства и коначно, као резултат свега тога нереде и демонстрације у Ирској и бројне протесте и побуне радничке класе у Енглеској. На такву друштвену стварност реаговали су многи, а у уметности та реакција се очитује на више начина. Многи ће разочарани, обузети оним светским болом (Wеltschmerz) бежати у неку нову стварност, најчешће у природу и имагинарно, изван градова и људи који готово да гуше, понекад и у далеке, неистражене пределе, а неретко и у рајска пространства која се указују човеку као једини спас. Супротно њима, друга група појединаца ће се смело суочити са том несрећном стварношћу и реаговати снажним бунтом који ће, опет, код трећих, прерасти у прави револуционарни жар рушитеља постојећих институција и система пропраћен јасним политичким програмом и сликом будућег, готово препорођеног, човековог стања у једном посве другачијем и лепшем друштвеном систему у коме ће место за себе пронаћи сваки појединац.

Многе историје енглеске књижевности као почетак рамантичарског покрета у Енглеској узимају датум објављивања Вордсвортове и Колриџове заједничке збирке Лирске баладе 1798. године. Међутим, неоспорно је да се талас романтизма у Енглеској јавља много раније, те је готово немогуће утврдити тачан датум, али је свакако извесно и да су неки песници пре Вордсворта и Колриџа у својим делима показивали јасне тендеције романтизма; међу њима је најзначајнији Вилијам Блејк, једна посве необична и свестрана личност која је оставила дубок траг не само у књижевности, већ и у сликарству.

Вилијам Блејк

Овај великан енглеске поезије и сликарства потиче из породице сиромашног лондонског занатлије због чега је и његово образовање доста трпело – тако самоук сам је одабрао свој пут и узоре. Рано се опробао у сликарству за које је показао изузетан дар, упечатљиво упијајући најразличитије призоре око себе, а често је и виђао предмете крај себе који нису ни постојали. Такву способност, односно својеврсне визије, поједини критичари су тумачили као склоност ка халуцинацијама, док су други у њој видели изузетну и непоновљиву склоност ка визуелном, а самим тим и посебан сензибилитет неопходан за ликовне уметности. Наиме, Блејк је почео да учи сликарство са десет година, да би већ са четрнаест постао ученик у једној лондонској граверској школи у којој се брзо истакао као изузетни таленат. Гравирањем ће се бавити цео живот, што ће му и бити основни извор прихода. Паралелно са наведеним, он је стварао и уметничке слике невероватне садржине и снажне емоције узимајући притом теме најчешће из Библије или Шекспирових и Милтонових књижевних дела, које су саме по себи непрестано бивале предмет бројних полемика у уметничким круговима Лондона. Истовремено је писао и песме; прву тек са једанаест година, да би већ са четрнаест заузео критички став према савременој енглеској поезији. Наиме, у својој првој збирци Песничке цртице (Poetical Sketches, 1783) он је показао јасно и одлучно одступање од поетских узора који су били у моди и већ тада долази до изражаја његова невероватна уметничка имагинација и један посебан доживљај света који га је дефинитивно издвојио од свих књижевних личности тога века. Песнички таленат је Блејка служио у континуитету неких тридесет година да би се најснажније изразио, осим у наведеној збирци, и у наредне две – Песме невиности (Songs of Innocence) и Песме искуства (Songs of Experience), обе написане у периоду између 1789. и 1794. године. Обе збирке својим садржајем несумњиво илуструју Блејкове дубоке, готово екстатичке и осетљиве утиске из спољашњег света и његовог мистичког схватања васељене и човека као вечитог борца у потрази за истином. Таква размишљања ће кулминирати у каснијим песничким делима, те ће својим све комплекснијим и нејаснијим симболима у циљу вернијег предочавања Блејкових личних духовних доживљаја за просечног читаоца постати готово потпуно неразумљиве; у том смислу чини се да у сликарству аутор доследније прати пут несвакидашњег, будући да његове сликарске визије варирају само на плану представа митолошког, религијског, фантастичног, а понекад и гротескног. Он је такође осећао и огромно дивљење за тековине средњег века и приближио се више но иједан други уметник романтичар обнови преренесансних облика (интересантно је да је објављивао књиге својих песама с угравираним текстом и руком бојеним илустрацијама, што су многи његови савременици доживљавали као потомке илуминираних рукописа). Ти елементи се налазе управо и на његовој познатој слици Праузрок ствари – Бог (слика 1) на којој доминира једна мишићава фигура маниристичког стила која се, радикално скраћена, налази у светлосном кругу готово у центру слике. Овај феномен круга, односно својеврсне тачке свеопштег почетка и краја, у светлу романтизма објаснио је белгијски књижевни критичар Женевске школе Жорж Пуле (1902-1991) у свом делу Метаморфозе круга: „Човек, дакле, само понавља процес божанског и космичког стварања. У себи, још од своје сажете верзије коју представља његово првобитно стање, он садржи у клици Бога и свет. Пронаћи човека у тој првобитној тачки, то значи пронаћи, у згуснутом облику, божанску неизмерност и космички тоталитет. Као што је говорио Парацелзус, све излази из човека и све води човеку. Он је по Хердеровим речима: Средишња тачка круга, којој као да сви зраци теже.“. Такође, шестар у рукама Господа  потиче из средњовековних представа Бога као градитеља, односно архитекте Универзума. У складу са тим, могло би се рећи да је уметник изневерио умногоме очекивања просечног посматрача, будући да насликано не представља Бога као свемогућег творца, већ фигура персонификује моћ разума који према Блејковом схватању има разорно дејство. Он буквално гуши визију и надахнуће и као такав је потпуно супротан тзв. унутрашњем оку чији значај Блејк једино признаје. Сложени феномен који се тиче његове вере најпотпуније илуструје вероватно најинтригантнија, својом темом помало и контроверзна, а према неким критичарима и најамбициознија поема Вечито Јеванђеље (The Everlasting Gospel, 1818.). Десетинама година пре појаве немачког филозофа Фридриха Ничеа он је Антихриста представио као Исуса одбацујући оно божанско, те инсистирајућиу потпуности на људском, будући да једино оно сада важно и да је човек, а посебно уметник својим даром, својеврсни архитекта и да он искључиво својим делањем твори целокупни свет:

Ти си човек. Бога више нема;
Научи да обожаваш своју људскост!3)

Овакав поклич није необичан и умногоме сведочи о романтичарској критици не само тековина рационализма већ најпре о новим положају уметника који је својеврсни alter deus. Наиме, сада њему припада главно место у стваралаштву, одакле се твори нови и све шири свет маште; субјекат по први пут постаје потпуно свестан својих стваралачких могућности. Уметник дефинитивно више није занатлија, већ Творац који своју вољу безрезервно пројектује као својеврсни центар и жариште имагинације, док су сви спољашњи ентитети пасивни у односу на њега. О том свету можемо прочитати у одговору аутора једном свештенику поводом напада на његову уметност као и оштре критике како је уметник помрачен празноверјем: „Ја осећам да човек може бити срећан у овом свету. И знам да је овај свет свет Имагинације и Визије. Видим све што сликам у овом свету, али не виде сви исто. Очима тврдице гвинеја је далеко лепша од Сунца, а врећа излизана од ношења новца има лепше пропорције него лоза пуна грожђа. Дрво, које некима мами сузе радоснице, у очима других је само зелена ствар која стоји на путу. Неки виде природу као смејурију и деформитет, и по њима ја нећу да одређујем своје пропорције; а неки једва и природу виде. Али очима Човека Имагинације, природа је сама Имагинација. Какав је човек тако и види. Какве су очи формиране, такве су им и моћи. Ви сигурно грешите кад кажете да се визије маште не налазе у овом свету. Мени је сав овај свет једна стална визија маште или имагинације, и ласка ми кад се то каже.4)

Оно што је посебно значајно истаћи је чињеница да Вилијам Блејк како у овом делу тако и у неким каснијим чак и Христа поистовећује са уметношћу, односно уметником који је оборио све законе и као такав нови Христ успоставља један нови свет опипљиве стваралачке маште која брише све границе између реалности и фантазије.

Самим тим поступком бришу се и границе између раја и пакла, остављајући притом човека у неком магличастом међупростору пред којим истовремено егзистирају како еденски простори тако и многобројни паклени призори. Близину раја, те пут човека не само као појединца већ душе читавог човечанства, Блејк је илустровао препознатљивим библијским наративом из Књиге постања. Наиме, према Старом завету, Јаков је на свом путу из Бер-Шебе заспао и том приликом уснио невероватан сан. „Лестве баху наслоњене на земљу, а врхом дотицаху небо, и гле, по њима се анђели Божји пењаху и спуштаху; и гле, испод њих стајаше господ, који рече: Ја сам Господ, Бог Абрахама, оца твога, и Бог Исаков: земљу на којој спаваш даћу теби и породу твоме, и порода ће твога бити као праха на земљи, и раширићеш се на запад и на исток, на север и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у породу твоме.“5) У Блејковој визији средишњи и упечатљиви мотив степеница које се спирално пењу ка Творцу прати занимљив колорит небескоплаве као симбола земаљског који се постепено преображава у сјајну жуту. Њен интензитет додатно је истакнут елементом у горњем делу слике одакле се зракасто шири; наиме, везом са Сунцем као небеским телом остварује се комплексна симболика целокупног дела. Сунце као светлост, топлина, око света, односно господар небеског свода; његова бројна значења могу се  пронаћи у митологији, али и у фолклору и народној култури. У њега се стапа све постојеће, односно оно је крајња тачка у кретању не само човека већ и анђела, а сви они су предочени на посве интересантан начин. Беличасте, готово прозрачне фигуре смирено корачају у лаганој одећи налик на античке тунике, на тај начин јасно алудирајући да је у питању сан уснулог Јакова у доњем делу слике. Сновиђену атмосферу умногоме употпуњују  меке, готово пастелне боје, нежни прелази и потези кичицом, те одсуство било какве динамике.

Коначно, та смиреност и сталоженост долази до изражаја и у Блејковим стиховима, где он  као невероватни хуманиста прецизно уочава друштвене проблеме и с тим у вези жели и захтева правду за све, као и један рај, блаженство и мир за све напаћене душе, па и за малог оџачара из истоимене песме.

После мукотрпног рада и многобројних батина двојица убогих дечака прижељкују оне степенице што воде до рајских вртова:

Тад наиђе анђ’о крај дечака тих
И блиставим кључем ослободи њих;
И сваки потрча низ зелени до
Уз кикот до реке и на сунце го.
Окупани, бели, без торбака сви,
На облак су сели наги дечки ти;
Анђ’о рече Тому: „Немаш оца свог;
Одсад ће ти срећом бити отац Бог!“6)

Блејков необични таленат и оригиналност издвајали су га из тадашњих устаљених уметничких токова, те је често остајао сам, препуштен личним немирима у непрестаној борби са самим собом. Ти унутрашњи демони несумњиво ће пронаћи централно место на његовим сликама, готово у констатном сукобу са религиозном и моралистичком тематиком. Овај моменат је нарочито упечатљив у тренуцима када је Вилијам Блејк добио поруџбину да илуструје одређене библијске књиге између 1805. и 1810. године када и настаје познати циклус од четири акварела Великог црвеног змаја (The Great Red Dragon) као илустрације чудовишта из Откривења Јовановог. Наиме, свака слика својим наративом прати део библијске приче светог Јована, тачније три поглавља у којима се појављују звери, односно змајеви.

Слика 3: Велики црвени змај и жена обучена сунцем (The Great Red Dragon and the Woman Clothed with the Sun, 1803-1805); Слика 4: Велики црвени змај и жена обучена сунцем (The Great Red Dragon and the Woman Clothed with the Sun)
Слика 5: Велики црвени змај и морска звер (The Great Red Dragon and the Beast from the Sea); Слика 6: Број Звери је 666 (The Number of the Beast is 666)

Прва два акварела (слике 3 и 4) илуструју поглавље које носи назив Жена и змај: „И знак велики показа се на небу: жена сунцем огрнута, – месец под ногама њезиним, – с венцем од дванаест звезда на глави својој. Она беше трудна и викаше, јер беше у мукама и у боловима порђаја. И показа се други знак на небу, и гле, то беше велики риђи змај са седам глава и десет рогова, и седам круна на главама својим. Реп његов одвуче трећину звезда небеских и баци их на земљу. (Откривење Јованово, 12:3-4)  Наредна слика (слика 5) под називом Велики црвени змај и морска звер (Тhe Great Red Dragon and the Beast from the Sea) се односи на поглавље Звер која излази из мора и чудовиште је описано на овакав начин: „Видех затим да излази из мора звер која имаше седам глава и десет рогова, и на роговима десет круна, а на главама својим имена хулна. Звер коју видех беше као леопард, ноге јој као у медведа, чељусти њезине као чељусти лавовске. Змај јој даде силу своју и престо свој и власт велику. И видех једну од глава њезиних као рањену на смрт, али се смртна рана њезина исцели. И сва се земља задиви иза звери. И поклонише се змају, што даде власт звери; и поклонише се звери говорећи: Ко је као звер? И ко се може борити с њом? И дадоше јој се уста која говоре дрске и хулне речи, и даде јој се власт да делује четрдесет и два месеца. И она отвори уста своја да изрече хуле на Бога, да хули на име његово и на шатор његов и на оне који живе на небу. И даде јој се да ратује са светима, и да их победи. И даде јој се власт над сваким коленом и народом, језиком и племеном. И поклониће јој се сви становници земље чија имена нису од постања света записана и књизи живота јагњета које би заклано. (Откривење Јованово, 13:2-9)“. Коначно, последњи из низа акварела о Црвеном змају, Број звери је 666 (Тhe Number of the Beast is 666), (слика 6) предочава поглавље под називом Звер која излази из земље чиме се и на упечатљив начин затвара новозаветна приповест о зверима која и претходи небеској борби за превласт над светом и успостављање Новог неба и Нове земље у Новом Јерусалиму: „Затим видех да излази из земље друга звер која имаше два рога као у јагњета, а говораше као змај. Она вршаше сву власт прве звери пред њом; и ћињаше да се земља и становници њени клањају првој звери, којој се исцели рана смртна. Она чињаше велика чудеса, чак и да огањ слази с неба на земљу пред људима. Она обмањиваше становнике земље знацима, који јој беху дани да чини пред звери, говорећи становницима земље да начине знак звери која имаде рану од мача, а беше жива. И би јој дано да оживљује лик зверињи, да проговори лик зверињи, и да учини да се побију сви они који се не клањају лику зверињему. И учини да се свима, малим и великим, богатима и сиромасима, слободнима и робовима, удари жиг на десну руку или чело, и да нико не може ни куповати ни продавати осим онога који има жиг, име звери или број имена њезина. Ту је мудрост. Ко је разуман нека израчуна број звери, јер је то број човечји, а број његов је шест стотина шездесет и шест. (Откривење Јованово, 13:11-18)

Овај циклус чини се да представља кулминацију свеопштих идеја и готово да на најпотпунији начин предочава све оне многострукости, контрадикторности, али и емоције и идеје енглеског романтичара Вилијама Блејка. Мрачни призори визионарског заноса као израз личних демона прожетих једном чистом, фантазмагоричном представом слободе и светлости, те једног универзалног пута који неоспорно води до блаженства, представљају ауторов пут ка истини и самоспознаји. Он је могућ једино у динамици и покрету, снажним мишићавим фигурама невероватних бића, те меком и ограниченом палетом боја чиме се продубљава свеопшта идеја.

Но, Блејкова инспирисаност библијским текстовима на један посве специфичан начин неће наићи на одобравање од стране његових савременика; уметник ће преминути у сиромаштву и практично непознат  1827. године. Његов је целокупни песнички и сликарски језик превише другачији и превише затворен у сопствену фантазију, зато је вероватно и испаштао и чекао предуго да буде поново откривен и истински схваћен. Међутим, неоспорна је чињеница да Блејков потпуно другачији облик према сазнању као својеврсно обележје његове свеукупне уметничке поетике доноси једну несвакидашњу емоцију и специфичну виталност чија нас снага отрже од претпостављених мишљења и погледа на ствари, омогућавајући нам тако да ступимо, баш попут њега у једну вишу стварност и проникнемо у нове облике и суштине постојања. Они су отелотворење нових визија; божански загрљај имагинације као јединог Вечног што остаје Човеку.

ЛИТЕРАТУРА:

  1. Историја сликарства, НОЛИТ, Београд, 1973.
  2. H. W. Janson, Istorija umetnosti, Izdavački zavod  Jugoslavija, Beograd, 1970.
  3. Антологија енглеске романтичарске поезије, Научна књига, Београд, 1986.
  4. Библија, Добра вест, Нови Сад, 1988.
  5. Жорж Пуле, Метаморфозе круга, Издавачка књижница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1993.
  6.  https://anaarpart.com/tag/vilijam-blejk/

Ауторка: Ана Секулић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Антологија енглеске романтичарске поезије, Научна књига, Београд, 1986, стр. 11.
2 Исто, стр. 5.
3 Исто, стр. 11.
4 Кетлин Рејн, Књига о Блејку, Двери, Београд, 2007, стр. 106-107.
5 Библија, Добра вест, Нови Сад, 1988, стр. 18.
6 Антологија енглеске романтичарске поезије, Научна књига, Београд, 1986, стр. 84-85.
Scroll To Top