Владимир Кирда Болхорвес: УТОПИЈА У ДЕЛУ ХЕРБЕРТА ЏОРЏА ВЕЛСА И ГАБРИЈЕЛА КОСТЕЉНИКА, Војвођанска академије наукла и уметности, Фондација Богумила Храбака, Нови Сад 2017.
Ова књига, шеснаеста у едицији основаној захваљујући средствима која је завештао покојни члан ВАНУ Богумил Храбак, заправо је знатно продубљена и проширена верзија докторске дисертације под истоименим насловом. Аутор ју је одбранио 16. септембра 2016. на Филозофском факултету у Новом Саду, пред комисијом коју су чинили професори Јулијан Тамаш, Драган Коковић, Стеван Константиновић и Михајло Фејса. Они су истовремено и рецензенти ове књиге.
Као загрижени љубитељ књижевне фантастике, а одатле и утопије, хтео сам да сазнам како се фантастична књижевност сагледава кроз научне наочаре, па сам пожурио да се упознам с поменутом књигом свог пријатеља и есперантског колеге В. К. Болхорвеса. Давно сам прочитао већи број романа и приповедака Х. Џ. Велса, кога многи с правом називају оцем научне фантастике као жанра у књижевности. Доста пажљиво пратио сам неке аспекте белетристичког стваралаштва Владимира Кирде Болхорвеса, посебно због његове оријентисаности на утопију, а и због Владимировог приврженичког односа према есперанту, који је предмет и његовог и мог дугогодишњег интересовања. Тако су се склопили услови да пажљивије читам ову књигу. Додуше, очекивао сам сувопарно, научнички педантно, да не кажем досадно анализирање стваралаштва мог омиљеног писца, док о другом „јунаку“ студије нисам имао готово никаквих информација.
Нови сусрети
Ова књига била је прво штиво кроз које сам ближе упознао дело Габријела Костељника. Пошто је ауторитативна комисија стручњака оценила Кирдино дело као вредан допринос осветљавању дотичног аутора и његовог дела са научног становишта, додељујући истраживачу звање доктора књижевних наука, мени је остало да се препустим личним импресијама обичног читаоца над књигом која обрађује, између осталог, мој дугогодишњи хоби – фантастичну књижевност. Поготово када је главна тема дисертације и једна таква личност какав је Х. Џ. Велс, који је дуго представљао капију за улазак у свет књижевне фантастике.
Необичан образовни пут
Када се човек одлучи да пише о стваралаштву Владимира Кирде Болхорвеса, он на првом кораку, хтео или не, среће неке необичности у животној причи и у стваралаштву овога писца. Владимир је рођен 1942. године у Руском Крстуру, где је завршио основну школу, а потом, по очевој жељи, изучио машинбраварски занат. Калфа тим нивоом образовања и таквим животним позивом не беше задовољан, па је 1962. у Новом Саду положио пријемни испит и постао студент на Вишој техничкој машинској школи. Потом је, као погонски инжењер, радио извесно време у Бечеју, па у Суботици. Знатно касније, 1983, дипломирао је, након студија уз рад, како се тада говорило, на Економском факултету у Суботици. Затим беше, службујући у РТВ Нови Сад (данас РТ Војводине), постдипломац на Смеру социологије културе и културне политике београдског Факултета политичких наука. Магистарски рад „Културносоциолошки аспекти критике догматизма у југословенском роману 1985–1988“ одбранио је 1994. године. А након више од две деценије, у Новом Саду, у септембру 2016, одбранио је – формално већ обележен статусом пензионера, а фактички статусом активног књижевног ствараоца и истраживача – и докторску дисертацију – о којој ја покушавам да нешто кажем, властитим импресијама и рефлексијама.
Импозантан пут образовања, од машинбравара до доктора књижевних наука, заиста изазива интересовање. Образовао се у разним институцијама и доменима, као да је намерно тежио ренесансној универзалности. Докторску дисертацију је, након одбране, продубио и проширио, а нама, својим пријатељима, говори да ту није крај његовим истраживањима утопије. „Крај ће бити кад и ја будем дочекао свој крај“, говори у шали, а озбиљно мисли.
Објављена књига, од 400 страна, представља праву ризницу разноврсног материјала, изукрштаних мишљења из широког временског периода који обухватају животне путеве двојице стваралаца из наслова књиге. Таквим избором Владимир и себи као аутору на неки начин даје за право да, као творац нове културно-етичко-цивилизаторске утопије, истраје на свом путу, за који многи мисле да је залудан посао.
Мени лично, као заробљенику утопије о међународном језику есперанту, представља посебно задовољство, што је Болхорвес у своју утопију укључио и овај језик. Утопијски сан пољског Јеврејина Лазара Лудовика Заменхофа, настао пре 130 година, још живи. Кирдино дело је на својеврстан начин добар подстицај том делу, али улазећи дубље у његов стваралачки опус наћи ћемо много разлога због којих овај аутор заслужује ширу пажњу књижевне и културне јавности.
Костељник – живот за утопију
За оне који слабо познају општу и културну историју етничке групе којој припада Владимир Кирда Болхорвес, после читања ове књиге постаје разумљив и његов избор Костељника као друге личности у његовом раду. Костељник је, с једне стране, зачетник русинске књижевности, а с друге стране, личност која је своју утопију успела да добрим делом оствари и да он тако постане светски познат. Додуше, не као Велс, али за свој етницитет и знатно важнији. Он је један од ретких који је и животом платио остваривања своје утопије. Тај човек, како су га оцењивали, распет између црквеног, културног и идеолошког Истока и Запада, са два завичаја и три језика (русински, српскохрватски и украјински), без обзира на то што у његовом опусу има и слабих места, сигурно заслужује дивљење. Тешко је, ми кажемо готово немогуће, бити пророк у властитом селу, понавља ту стару мудрост Кирда, оцењујући Костељниково дело. Ко је свачији, он је ничији, говори академик Јулијан Тамаш, Владимиров ментор, па се Костељник ипак мора разматрати као русински, иако је и светски, украјински, јер је песничким језиком одређен.
Утопија као тема
Избор теме је за познаваоце књижевног рада В. К. Болхорвеса очекиван. Реч је о утопији чији је и он лични заробљеник, пошто је својим најважнијим стваралачким опусом баш заробљен у – утопији. Његов циклус „Сневајући Звезду Хеутераније“ очигледно је ваљало да буде допуњен и једним научним радом о утопији. То је у овом случају докторска теза „Утопија у делу Херберта Џорџа Велса и Габријела Костељника“. Херберт Џорџ Велс је био енглески новинар и писац, рођен 1866. године у градићу Бромлију на југоистоку Енглеске (Бромли је данас предграђе Лондона), а умро је од канцера јетре у 80. години, у августу 1946.
Габријел Костељник је рођен у Бачкој, у селу Руски Керестур, у тадашњој Аустроугарској монархији, у паорској породици, 1886. године (двадесет година после Велса), а свој животни пут насилно је завршио у септембру 1948. године, у 62. години живота, у Лавову у Украјини (Атентат је извршио украјински националист, због тога што је Костељник у марту 1946. гркокатоличке вернике превео у православље). Оба јунака Кирдине књиге били су изузетно радни људи, плодни ствараоци.
Док је Х. Џ. Велса поставио у центар своје пажње, и посматрао као светски познатог књижевника, чије је дело имало неспоран утицај на светску културу и литературу, свог сународника Г. Костељника Болхорвес је сагледао у нешто ужем контексту, као ангажованог филозофа и теолога који је изазвао доста промена у гркокатоличкој цркви Украјине. Уз то се не може избећи чињеница да се он родио у Војводини, што је био не мање важан разлог за избор овакве личности за обраду. (Куриозни детаљ: Габријел се родио на керестурском шору званом Буџак, 56 година пре него што се у кући преко пута његове родне куће родио Владимир Кирда. И још један мали куриозум: Керестур не мења називе својих шорова, сокака и улица, па је официјалан назив Буџака од Народноослободилачког рата до данас: Партизанска улица.)
Код оба јунака своје књиге, Болхорвес се мање бавио историјом и књижевном критиком њихових дела, а више питањима из области теорије књижевности. Но, није имао лак задатак, поготово што је двојици јунака морао да прилази са различитих страна, због разлике у срединама у којима су деловали, као и због тога што се Велс индивидуалним и друштвеним проблемима бавио са световног, а Костељник са религијског становишта. Обојица су, сваки на свој начин, били утописти, што за читаоца добија нову вредност, јер се њиховим утопијама бавио творац својеврсне нове личне утопије, о Хеутеранији – у којој фигурира, поред многих других феномена, и језичка утопија, есперанто, међународни језик који је створио Лазар Лудвиг Заменхоф.
Тежња да се промени свет, тежња за његовим побољшањем, свакако је важан подстицај за стваралачку активност, а посебно за утопију која представља директан предлог тешко остварив, или остварив у некој далекој будућности. Тумачећи саму реч „утопија“ аутор узима у обзир оба могућа значења па их спаја, казујући да је утопија „добро место које – не постоји. А пошто није реч само о месту, него и о времену, о свакојаким човековим визијама, жељама и настојањима, Кирда Болхорвес истиче да је „утопија – илузија“. Но, научник не би био доследан себи кад не би и то довео у сумњу, јер неке утопије је могуће остварити, а неке није. Онда и творци утопија поступају на два начина: једни остану код идеје, а други покушавају да своју утопију остваре.
Јунаци Кирдине књиге су у младости били окренути књижевности, а када су ушли у зреле године, више пажње су посвећивали променама у друштву. Питање фантастичне књижевности је, иначе, превише широко да би се могло на ова два издвоијена примера обрадити. Уосталом, у последње време се општа, чиста, епска, историјска, класична, научна, магија, спејс-опера, па и хорор, проглашавају за синониме. Кирда се у својој дисертацији ограничио, а то су му диктирале и личности аутора које је обрађивао, иако су обојица били личности широких интересовања и тако превазилазили строги оквир Кирдиног разматрања. Овде је дотакнуто и једно старо познато питање: ко је старији – кокошка или јаје, само је оно овде гласилио: да ли утопија чедо фантастике или је фантастика дете утопије.
Не заборављајући, као што смо већ рекли, да се родио у тршчари преко пута родне куће Габријела Костељника, потпуно је разумљиво што је Владимир Кирда одабрао овог креативца из свога малог народа да га обради и на неки начин упореди са великаном какав је био Енглез Х. Џ. Велс, боље речено да анализира нека њихова заједничка полазишта која су везана за утопију. На то га је, верујем, подстицала и субјективна веза са јунаком његове мале етничке групе чији се рад одразио на знатно ширем плану, а чије заслуге и напоре постепено покрива прашина времена, па је осетио потребу да узнемири ту неумитну заборавност коју намеће дуго време и друштвене промене.
Лична потреба
Када човек чита ову књигу, нехотице добија утисак да је њен аутор био приморан да је напише. Необично је, поготово за овакву врсту књига, али готово на свакој страни избија ауторова страствена потреба да каже још нешто, избија његова загрцнутост количином информација којима располаже, оптерећеност тим богатством које једва чека да избаци из себе. То личи на јаку речну бујицу којом је тешко владати и која готово све носи пред собом и са собом. Тако је ова књига чедо те његове унутрашње потребе, пре него испуњавање задатка за стицање академског звања. Разуме се, садржај књиге у потпуности је у знатно сажетијем обиму одговорио захтевима науке, теми која је брањена пред стручњацима.
Међутим, за стварање књиге он је прикупио много материјала који је хтео да понуди читаоцима које привлачи ова тема. Тако припрему дисертације за штампу схватам, а то у самој књизи и налазим, као прилично проширење сувих научних чињеница и њихове научне анализе. Разумљиво, научна теза је доказана, али је аутору, који је у суштини и у првом реду писац, сметало то строго каналисано, суво научно излагање. Он је хтео, и успео, да читаоцима понуди знатно шире, понекад анегдотско, често врло субјективно доживљено, широко, епски распричано тумачење своје тезе. Сигуран сам да је читалац на добитку, иако они који у књизи траже само теоријски и научни материјал, чињенице и доказе, морају да се мало више потруде. Наглашавајући да у делању сваког изузетног човека има мање или више утопије, што је ауторова генерална хипотеза, он је допуњава констатацијом да је у свакој епохи и друштву најважније да се из те утопије рађа, остварује побољшање људи и отварају могућности да се замисли утопије остваре.
Енциклопедија о утопији
Нисам срео ни теоријску књигу у којој је са толико пажње обрађена теорија утопија и разрађена њихова типологија уз коришћење заиста великог броја критеријума. Аутор је тако обрадио елементарне, друштвено-политичко-економске утопије, посебно алкцентирајући Платонову „Државу“, Мороову „Утопију“, а затим утопијски и научни социјализам, либералне и неолибералне, научно-техничко-технолошке, цеховске, културно-етичко-цивилизаторске, просветитељске, прогресистичке, сцијентистичке, антимилитаристичке, патриотске, естетичко-хуманистичке и религијске утопије. Религијским утопијама је аутор посветио изузетну пажњу, пошто је Костељник, друга личност коју Кирда обрађује у тези, био ангажован у религији, у којој је успео да своју утопију и у пракси оствари. У том делу књиге успутно је разматрао религијске утопија светог Аугустина и Томе Аквинског.
Животно начело Х. Џ. Велса, према Кирдином навођењу беше: „Ако нешто желиш довољно јако, узми то и нека враг носи последице. А ако живот није довољно добар – промени, не трпи досадно таворење.“ Поштујући те своје принципе, Велс је још као студент покренуо часопис „Научни школски журнал“ и у њему објавио више својих почетничких радова. Велс је сваштарио, објављивао је доста како би могао више да заради. Рецимо, он је 1894. и 1895. године објавио тридесет кратких прича. Те године се званично сматрају завршним годинама у формирању личности Х. Џ. Велса као ствараоца. Наредне године се појавио роман „Времеплов“ (што је раније био покушај објављен под насловом „Временски аргонаути“). „Времеплов“ је почетна степеница Велсове славе.
Кирда је мање или више детаљно обрадио велики број књига Х. Џ. Велса. Код нас су углавном читане и више пута објављиване његове књиге „Времеплов“ (Временска машина), „Острво доктора Мороа“, „Невидљиви човек“, „Рат светова“ и „Први људи на Месецу“. То су књиге из разних периода Велсовог стваралачког опуса, а припадају фантастици. Захваљујући баш овим књигама Велс је постао познат и признат у свету, па га многи називају и „оцем научне фантастике“. Велс је, иначе, како тврди Кирда, веома много „производио“, па је у широкој лепези његових радова било је доста оних који су умирали заједно са новинама, односно часописима у којима су објављени. Према Кирдиној класификацији Велс је највише писао фантастичне романе, реалистичке и фантастичне приповетке, касније друштвене романе, а у зрелом добу социолошко-психолошке студије.
У анализи Велсовог стваралаштва Кирда наводи општеприхваћену чињеницу да је Велс један од утемељивача научне фантастике, али сам истраживач у својој дисертацији више пажње посвећује друштвено-политичким утопијама. Кирда преузима познату оцену да код Велса постоји седам славних романа, који су мање или више успешно избегли да их прекрије прашина времена и пролазности. Први од њих је роман „Времеплов“ којим је Велс поздравио долазак двадесетог века. У њему је обрађен проблем зашто се човек не би могао кретати кроз време као четврту димензију. У односу на људско друштво Велс у свом трагању остаје скептик, а Кирда се одлучује за закључак циника према коме су само будале оптимисти.
Велсово „Острво доктора Мороа“ (1896) је научно-технолошка утопија у којој се на франкештајновски начин од животиња покушавају направити створења слична људима. „Невидљиви човек“ је научно-технолошка негативна утопија, пошто невидљивац на негативан начин користи ту своју начним проналаском стечену особину. Културно-цивилизацијска утопија, роман „Рат светова“, како га је оквалификовао Кирда, постао познат због оне радио емисије Орсона Велса за коју су многи поверовали да је стварност. Иначе, много критичари сматрају тај роман критиком савременог капиталистичког друштва, јер виде читав живот на Земљи као борбу за опстанак, па у таквим околностима немају право да замерају Марсовцима што поступају на исти начин као и многи народи на нашој планети.
Почетак двадесетог века Велс је поздравио научно-техничком (Кирда оцењује „наивном“) утопијом „Први људи на Месецу“. И организација друштва на Месецу је критика друштвеног поретка на Земљи. Велс се увек трудио да поправи свет у коме је живео. Велс је примарни протагониста Кирдине студије, па је зато он на страни Велса. Зато ваљда није ни издржао изазов, јер је, краће или дуже, понекад и овлаш, Кирда приказао бројне творевине Х. Џ. Велса, а нешто дуже и потпуније, поред већ поменутих, анализирао пет Велсових романа: „Ослобођени свет“, „Људи налик на богове“, „Свет Вилијама Клисолда“, као можда најобимнији и међу најзначајнијим Велсовим романима „Лик ствари које долазе“ и на крају „Свети терор“. Он каже да је у тим књигама, између осталог, дат лик Черчила и Адолфа Хитлера.
Оцењујући Велсов допринос, Кирда каже да је Велс успешно предвидео да ће потомци његове генерације живети у добу обмане, а то је наше доба. Он признаје да није срећан што мора да призна да је садашње стање човечанства суморно, чак и за оне који желе да буду оптимисти. Овим Кирда као аутор хеутеранистичко-белетристичко-хибридног венца „Сневајући звезду Хеутераније“ оповргана на известан начин и себе као творца утопије. Но, то је тема неког другог разматрања.
Кирда је у разматрању Велсовог стваралаштва, двоумећи се око енглеских израза „романце“ и „новел“ који се на српски најчешће преводе као „роман“, понудио читаоцима читаву лепезу израза за Велсове творевине: фантазија, научна фантазија, научна романескна фантазија, научнофантастични роман, приповедачка фантазија, научна приповедачка фантазија, односно научна студија са фантастичним примесама.
Светска личност из комшилука
Кирда је изабрао Костељника за обраду из још једног разлога – Костељников младалачки првенац, поетски идилски венац „Из мог села“, сматра се првим књижевним остварењем објављеним на језику јужнословенских Русина. Кирда ово поетско остварење сматра примером завичајне утопије у књижевности. Костељникова творевина није била прихваћена у завичају, новине „Недеља“ намењене Русинима у Аустроугарској нису прихватиле да је објаве. Можда и због тога што је била написана на специфичном народном наречју којим говори тих петнаестак хиљада јужнословенских Русина (у Бачкој и Срему). Интересантно је да су познати украјинскин ствараоци спремни да подрже Костељника, помоћ му даје чак и руска Академија, док га уредник локалног листа не прихвата. Габријкела Костељника Кирда гледа са два становишта: као национална фигура из мале етничке групе у Војводини, он је заиста великан. Као аутор националне, патриотске и родољубиве утопије он не припада само тој завичајној и руралистичкој области у књижевности. Он је родољуб, али не националиста. Костељник је у Кирдином разматрању у овој књизи у првом реду значајан као аутор религијске утопије, коју Кирда у Костељниковом случају види као културно-етичко-цивилизаторску а онда, сасвим разумљиво, као позитивну творевину.
Костељник је у Лавову завршио богословију, а затим у Фрајбургу одбранио докторску тезу под насловом „О основним начелима спознаје“. По повратку из Фрајбурга он се жени Елеонором Зарицком, са којом је имао петоро деце, и остаје да живи у Лавову. На украјинском језику Костељник је написао три подужа, међусобно различита остварења: патриотску поему „Устани, Украјино!“, тугованку за рано умрлом кћерком и „Песму Богу“. Неки проучаваоци оцењују да је „Песма Богу“ (1922) кључ за разумевање целокупног Костељниковог књижевног и филозофског дела. То је, просуђују Јулијан Тамаш и Михал Рамач, нека врста резимеа, „тотални одговор сложеног бића на искушења света, човека, живота и смрти“. Ту поему чини чак 58 певања. Написао ју је свештеник који је истовремено и филозоф, полемичар и апологета вере. По форми та поема спада у поетску прозу, а по садржини то је филозофско-теоретска расправа, односно, по оцени Кирде атеисте, то је еклатантанм пример религијске утопије. Том утопијом Костељник се супротставио атеистима (ђаволовој деци), бољшевицима, материјалистима, сумњалима, он тим делом критикује материјализам, али, примећује Кирда, и сам повремено запада у сумњу – уосталом, као и сви верници.
Педесет два романа и стотинак прича Х. Џ. Велса заиста је обимна грађа за анализу. Аутор ове књиге их је раставио на две равни – реалну и фантастичну, а онда их анализирао са становишта разних облика утопије. Сигурно је да читалац, поготово овај савремени, који се труди да све дајџестује, тешко ће се одлучити да уђе у ову џунглу Кирдиних доказа. Велс је писао много, често и слаба остварења, али је ипак признат као пророк свог времена, у коме је био и омиљен и цењен. Данас је реликт прошлости, интересантан одређеној врсти читалаца, истраживачима и залуђеницима. Али, Велс је читав живот посветио бици за побољшање човека, преобликовање света, стварање неке универзалне, идеалне, добре, утопијске светске државе.
Аутор дисертације види Костељникова као личност „загледану у небо и у једно село“. Његова проза је била едукативна, а и он се, попут Велса, читавог живота бавио читањем и писањем. Према Кирдиној типологији утопија, Костељник има две утопије – свељудску, космополитску као прву, и завичајну, односно родољубиву. Јер, процењује Кирда, Костељникова утопија јесте свевремена и универзалистичка, али на крају ипак национална. Ова два ствараоца се међусобно веома разликују, изузев по једном – обојица много и неуморно пишу, сматрајући да ће то позитивно утицати на свет. Додуше, Велс претежно пише због хонорара, јер му новца никада није довољно, док Костељников пише по унутрашњем подстицају. Готово да нема религијске теме којом се Костељников није бавио, као што готово да нема области живота коју Велс није својим делима обухватио.
Кирда вешто, документовано, често опширније од стварне потребе, анализира стваралаштво ова два човека. Свој став да је за ваљано сагледавање утопије код ове двојице стваралаца неопходно детаљно осветлити утопију уопште, успео је овом књигом да читаоцима покаже и докаже. У крајњем, он је доказао да утопија спада међу најбоље и најбитније, стваралачки најкорисније делове човековог размишљања, маштања, а онда и делања. Овом анализом доказао је да утопија није празно брбљање, није погрдна реч, ослободио ју је од натруха малограђанске пакости која покушава да је прикаже као тлапњу болесног ума. На известан начин аутор је овом књигом још једном рекао, поткрепљујући то на више начин и мноштвом доказа, да се слобода мишљења и слобода стварања рађају из утопије, а никако из униформисања мозгова на тоталитаристички или било који други начин стварања униформисаног мишљења. А то што је Велс остао вечити фантаста, а Костељников сва решења човекових проблема видео у Богу, није сметња да од њих још учимо.
Аутор: Димитрије Јаничић
Poštovane gospođice/gospođe,
Upravo sam, sa suprugom, pogledao prikaz svog prijatelja Dimitrija Janičića Dise. Oduševljeni smo.
Hvala i njemu i vama.
Pozdrav,
Vladimir Kirda Bolhorves
Poštovani Vladimire,
Naše je zadovoljstvo i čast! Veoma nam je drago što smo upoznali naše čitaoce sa Vašim radom i što smo baš na ovaj način ponovile saradnju sa gospodinom Janičićem.
Srdačan pozdrav,
Mina i Milena Kulić