Успомене над Каролином

Прогрес. Варошица на јужним обронцима зелених поља и златних њива Јужне Каролине у коју пут може да вас наведе из неколико разлога. Један од тих разлога знају они млади и амбициозни људи који у овај градић, као и сваку другу промену, закораче у потрази за оном вечито тешко докучивом животном срећом или ипак у жељи за неким другачијим начином живота. Тако ево, на пример, младу плавокосу девојку по имену Шери Белоуз већ неколико недеља, колико има од како се преселила на овај део источне обале, можете приметити како, својим јутарњим трчањем са псом Монгом, упорно покушава да се уклопи у животну рутину мештана. Свесна да једино тако може постати омиљена наставница енглеског у локалној школи од јесени, али и врло добро свесна да трчањем у затегнутим хеланкама и те како може постати фантазија многих нежења у Прогресу. За разлику од ове младе девојке, неким другима се управо та свакодневна рутина чини толико монотоном и досадном да ће урадити све само да се напокон извуку из ње. Једна од њих је дефинитивно и озлоглашена заводница Фејт Лавел, која има обичај да свакодневној монотоној рутини у њеном родном крају увек и обавезно дода епитет „смртно досадна”. Она се, ето, из неког другог, само њој познатог, разлога изнова враћа у ову варошицу.

Мада уколико разлог вашег доласка у Прогрес буде само она успутна поподневна кафа коју пијете док планирате своје путешествије нешто северније или једноставно само тренутна одлука да пазарите успутне намирнице у оној Хансоновој радњи, која већ скоро две деценије стоји на самоме ћошку главне улице Маркет, та блага улична ужурбаност дружељубивих мештана и њихова поноситост мирноћом свог града одаће вам неку другу, вероватно пријатну и занимљиву, слику Прогреса. Ону слику на којој земљорадници устају са првим петловима и до самог заласка сунца вредно обрађују сву ту богату јужњачку земљу на периферији града. Па тако док се још увек приближавате насељеном делу Прогреса и пролазите зелено пространство врло лако можете уочити човека у радном оделу, који се одазива на име Пајни Коб и који већ неколико година свој радни дан започиње отварањем нове кутије марлбора. Засигурно можете приметити и Пајнијеву дику и понос што оставља, по њему незанемарљиви, траг својим помоћним надзирањем над Бо Ривзом, за кога многи тврде да је најбогатије и највеће имање у округу. Зна Пајни врло добро сваку њиву и сваку улицу Прогреса, толико добро да зна да мештани и даље причају како су његове газде Лавелови окачили још једну љигу на своје породично име, где је, поред још увек незаборављене смрти једног члана, љубавне афере свог оца и новог пропалог брака своје рођене сестре, његов млади газда Кинкејд Лавел увео органску производњу памука, уништавајући две стотине година стару породичну традицију. Ако су вас та златна поља довољно дуго фасцинирала можете врло лако ћете уочити и једну до две тешке псовке које Пајни промрмља сваки пут када размишља о тим градским трачевима.

Међутим, уколико се ипак одлучите да после оне успутне куповине и поподневне кафе мало дубље зађете у главну улицу градића, схватићете зашто је зову центром дешавања. Једна до друге начичкане су фарбара, цвећара, пекара, фризерски салон, неколико адвокатских канцеларија и свих оних других канцеларија без којих не би било у реду да један такав град функционише. Будите уверени да се већина власника тих објеката засигурно скућила у оним велелепним вилама са бујним вртовима и подземним прскалицама на западној обали Прогреса, тачно тамо иза свих оних дубоких вода које окружију варошицу и широких поља на којима раде људи попут Пајнија. Власник ветеринарске ординације, која је смештена негде на средини улице Маркет, Вејд Муни се дефинитивно као дете играо у великом дворишту једне од тих богатих кућа. Иако вам мештани данас могу рећи да је првокласан ветеринар и да је стан изнад своје ординације купио искључиво захваљујући свом мукотрпним радом, никако неће заборавити да вам кажу и да је он дете истог оног директора најјаче банке у округу Џеј Ара Мунија или ће вам веома мудро наговестити како је своју висину и лепоту наследио од мајке Бутс Муни, која је дуго година носила титулу мис Џорџтауна.

Ако пак налетите на неког доконог мештанина који на успутно трачарење гледа као на незаобилазну рутину која иде уз свакодневну куповину кућних потрепштина, вероватно ће вам испричати и причу о Двајту Фрејзијеру, још једном дечаку имућног порекла. Готово засигурно ће је започети оном класичном причом о дебељушкастом, ниском клинцу шепртљи кога су сви звали штреберко и коме је мама вечито паковала чоколадне колачиће и чипс за ужину и који се изненада и неочекивано пред крај основне школе уозбиљио, смршао, постао спортиста и оженио се са краљицом матуре и ћерком најутицајнијег локалног адвоката некретнина. Ваш саговорник никако неће пропустити да онако драматуршки дода како је исти тај човек данас први грађанин Прогреса и да поносно седи у градоначелниковом кабинету, док уредно води очеву грађевинску фирму и очекује друго дете са истом оном краљицом матуре. Можда на крају, евентуално и онако мање битно, наговести и да је исти тај Двајт остао веран најбољи другар Вејда Мунија и Кинкејда Кејда Лавела скоро две деценије, као и да је са својом фирмом реновирао многе старе и саградио исто толико нових објеката у њиховој варошици.

И док плавуша у утегнутим хеланкама са псом улази у ветеринарску ординацију Вејда Мунија, а друга у много елегантнијој одевној комбинацији са задовољним осмехом на лицу и без пса излази из ње, мештатнин на кога сте налетели, познавајући врло добро профиле људи са којима прича и начине на које се све може заголицати машта, засигурно ће рећи како је госпођица Фејт, ако се изузме та брендирана гардероба на њој, жива прилика како би мала Хоуп физички изгледала да је поживела. И таман када бисте схватили да је у вашу конверзацију увучено ново име и то без икаквих детаљних описа, који су незаобилазно долазили уз свако претходно поменуто, саговорник ће вам највероватније рећи како жури, јер је већ увелико време ручка, те ће, уз један срдачан поздрав примерен грађанину Прогреса, продужити својим путем. Иако ћете се збунити, треба да знате да би вам наставак те приче могао испричати, мада сигурно са оклевањем,  сваки мештанин који се у том моменту нашао крај вас у главној улици, као и сам власник ветеринарске ординације, градоначелник или газда имања Бо Ривз. Чувену мистериозну причу о малој Хоуп Анџелики Лавел, која је једног врелог августовског јутра пронађена силована и задављена крај мочваре на свом породичном имању, би могао да вам исприча и сам Пајни Коб и то између она два повучена дима своје цигарете. Мада би можда најбоље било да вам наставак или чак целу причу од њеног самог почетка исприча Викторија Бодин. Она сигурно има веома јак разлог због којег после шеснаест година мота тежак волан свог камионета ка улици Маркет и враћа се у свој родни град. Ипак је она прва сазнала шта се десило малој Хоуп, а и поред тога нису ли оне одувек биле најбоље другарице или, како су их неки још тог неописиво топлог лета звали „сијамски близанци”. Лавелова мала и Бодинова мала. Хоуп и Тори. Тори и Хоуп. Девојчице шпијуни.

Прича о мистерозном убиству осмогодишње девојчице у Прогресу настала је у непресушној машти америчке бестселерке и првог аутора који је икада примљен у Дворану славних писаца романтичних књига, Норе Робертс. Те 2000. године, када је књига Месец над Каролином објављена, Нора је већ прослављала скоро двадесет година свог успешног рада, а јавност је већ увелико била упозната са интересантном  причом  америчке списатељице која је своју каријеру започела у снежној олуји давне 1979. године док је у забаракадираној кући у Мериленду као млада мама покушавала да се избори са својим мислима. „Два дечака, један 3, а други 6 година, старији успева у својој мисији да уништи млађег брата, напољу је хладно, а ја сам све кућне послове обавила и остале су ми само моје мисли у глави и онда, да не бих убила некога од луднице у својој кући, одлучила сам да узмем једну обичну свеску и оловку и кренем да стављам те мисли на папир. Тог истог момента сам се заљубила у писање и знала да желим то да радим цео свој живот”, овако Нора започиње сваки свој одговор на новинарско питање о почецима њеног писања.

Данас, у шездесет седмој години живот, Робертсова може да се похвали титулом најпознатије и најомиљеније америчке списатељице, а доказ је чињеница да су неке од преко 200 романтичних новела, колико их је написала, добро зацементирале њено име на „Листи најбољих бестселера Њујорк Тајмса” током читавих 860 недеља, од којих су неке чак 176 недеља убедљиво стајале на првом месту. Поред романтичних новела Нори је то почасно место донела и серија, од 46 написаних књига о научној фантастици кроз детективске приче, коју започела да пише од 1995. године под псеудонимом Џеј Ди Роб. Тврдећи да је за писање књиге најважнија навика и да је за њу чекање инспирације „тешка глупост”, јер она уме некада да буде „тешка кучка која долази само кад се њој прохте”, ова духовита и амбициозна жена, која је продала више од 400 милиона одштампаних примерака својих књига, већ скоро четири деценије пише свакога дана од 6 до 8 сати дневно у радној соби свог дома у предграђу Мериленда и, уживајући у својој породичној оази, тврди да ће одувек писати о победи љубави, јер је то дефинитивно најмоћнија емоција на свету.

Својим професионалним, детаљним и креативним  описима пејзажа и физичких и психичких карактеристика својих ликова Нора је у књизи Месец над Каролином пред очима читаоца оживела слику градића по имену Прогрес, који би сваког туристу очарао својим наукроћеним дубоким водама, испреплетаним храстовима и маховинама које у додиру са вештачким ђубривом на њивама и живим светом мочвара представљају „парфем Југа”. Међутим, Робертсова је такође, кроз свакодневне радње становника Прогреса, доказала да није све као што изгледа и да у мирној варошици, у којој би неки рекли да је једино дивља та вода у мрачним шумама, ипак постоји још једна дивља ствар која је пре осамнаест година потресла ову варошицу. Домишљатим начином она уводи један по један лик у књизи, како би објаснила свачији угао доживљаја тог лета када је једна од Лавелових близнакиња убијена, па тако читалац схвата да Нора кроз лик управо оне девојке, која је смотала волан свог камионета у главну улицу Маркет тог пролећног дана, спаја прошлост и садашњост. Некада мала, уплашена, жгољава и сиромашна девојчица Викторија Бодин која је обожавала своју другарицу Хоуп Лавел и коју је у екранизованој верзији књиге 2007. године дочарала америчка глумица Клер Форлани, навикнута да живи са трачевима о себи, одлучује да се, после више од деценије живљења далеко од Прогреса, врати у свој родни град. И док варошица и даље памти њеног преког оца Ханибала Бодина и његову увек послушну жену и мајку његовог јединог детета, Сарабет Муни, као и ону малу страћару крај мочваре на имању Лавелових, у којој су живели и радили све до Викторијине десете године живота, она одлучује да им запуши уста откупљивањем управо те старе куће крај мочваре, али и отварањем своје радње у улици Маркет. Кроз Торину храбру одлуку да схвати зашто је осмогодишња Хоуп и даље прогања у њеним визијама и шта се то тачно десило 23. августа пре осамнаест година и у овој књизи ауторка остаје доследна својим намерама да слави љубав на најбољи могући начин, те тако некадашње познавање једне осмогодишњакиње и дванаестогодишњака претвора у страсну и озбиљну везу између одрасле девојке на чијим ногама више не могу да се виде модрице од очевог каиша и Хоупиног старијег брата, наследника Бо Ривза Кејда Лавела, кога је на филму оживео популарни амерички глумац Оливер Хадсон. И док елегантно обучена Маргарет Лавел са бисерним минђушама по први пут улази у кућицу крај мочваре и нуди огромну своту новца Викторији, тврдећи и даље да је она главни кривац зашто њена плавокоса омиљена ћерка више није жива, друга преживела близнакиња схвата да се породица Лавел распала и пре Хоупине смрти и извињава се свима који су трпели последице њених исхитрених реакција.

„Тори, он се враћа се и воли да повређује девојчице. Мораш да пазиш да се не крећеш сувише брзо, нити да наставиш сувише полако. Или прескачеш свој ред”, саветовала је Хоуп своју другарицу у њеним визијама од како је дошла у Прогрес. Уз помоћ свог талента са којим је рођена, за који је њен отац, док ју је тукао каишем као малу, имао обичај да каже да је „ђаволски жиг” и уз помоћ своје пријатељице адвокатице Ебигејл Лоренс, Тори сазнаје да је Хоуп имала прво и да је њен убица после оне ноћи одлучио да настави да убија девојке на исти начин, тражећи у њима плавокосе вршњакиње мале Лавелове у разним временским периодима. Једним кораком на трем куће Шери Белоуз, Тери још једном схвата истинитост другаричиних речи и да је психопата који силује и дави девојке одлучио да насилно прекине и свакодневно јутарње трчање згодне витке жене и њеног пса, онако са ужитком, како је то радио и свих претходних пута. Иако сви сматрају, укључујући и Еф Би Ај, да се у профил једног тако брутално насилног човека једино уклапа немилосрдни Ханибал Бодин, тврдећи да је зато и побегао са условне казне, како „норохоличари” кажу, Нора Робертс не би била драгуљ у мноштву бројних аутора роматичних новела и узор многим писцима да своју мистериозну причу, на више од 450 страница, заврши онако како сви њени јунаци у причи то наслућују. Она, ипак, одлучује да профил убице објасни кроз један, давно уведен и описан лик у својој књизи, те тако, док Тори напокон одлази да однесе цвеће на Хоупин споменик крај мочваре, одлучује да кроз њену визију и осећај да убиством њеног оца ништа још није завршено, постави пред њу најутицајнијег грађанина Прогреса. И док сви, укључујући и Двајтову трудну жену Лису, мисле да он, као изузетно брижан отац, у том тренутку разгледа полице тржног центра, како би свом нерођеном детету купио играчку жутог медведића, Двајт одлучује да објасни Тори разлог свих својих монструозних убистава. Главни окидач и преокрет у његовој глави десио се неколико дана пре те кобне августовске вечери, када је његов понос, прегажен шалама на рачун његове дебљине и ружноће од стране најбољих другова, превагнуо и уз малу количину очевог вискија одлучио да се докаже и освети насиљем над осмогодишњом девојчицом. Тог врелог дана, док је екипа од три друга или како су многи имали обичај да их зову „моћна тројка”, уз хладну лимунаду расправљала о томе ко је већа фаца Бетмен или Супермен у кућици на дрвету у задњем делу Вејдовог двориштва, дебељушкасти момак, којем је мама печењем колача и пецива уствари надокнађивала очево незадовољство сином и његовим изгледом, одлучио је да се препусти својим нагонима и исте те ноћи нападне Хоуп. Признајући да никада није размишљао да ће је након силовања и убити, Двајту се ипак та идеја о моћи над слабијима од себе свидела у моменту и одлучио је да је спроводи и даље, тражећи у свакој својој следећој жртви мезимче породице Лавел. Одлучна да више не слуша ствари које је повређују и да се освети за убиство најдраже особе у њеном животу, Тори одлучује да, за ралику од своје преплашене другарице, престане са трчањем од убице кроз мрачну мочварну шуму и напокон научи да се и физички одбрани од свог непријатеља. И док су Кејд и локални детектив Карл Д Рас покушавали да стигну до њих, Бодинова мала, за коју су сви у Прогресу мислили да ће заувек остати крхка и бојажљива, је и поред тешких удараца успела да, у додиру са Двајтом, открије где то градоначелник угледног града држи своје оружје, којим већ осамнаест година на исти начин убија своје жртве. Ипак је она била и остала „сестра по крви” са најбољом девојчицом шпијуном коју је мрачна мочава Прогреса икада видела.

И док ће млади и амбициозни људи још увек покушавати да пронађу срећу у варошици по имену Прогрес, а други сигурно и даље покушавати да побегну из ње, Хансонова радња ће још дуго стојати на ћошку главне улице Маркет, мештани још дуже ужурбано обављати своје свакодневне обавезе, а Пајни и даље са цигаретом у устима промрмљати две-три псовке док надгледа како органски памук напокон почиње да даје резултате. Вејд Муни ће засигурно наставити са својим професионалним и спретним прегледима и операцијама, док буде размишљао који то сафир би био идеалан у вереничком прстену за Фејт, док ће његов једини прави пријатељ Кејд Лавел, са наочарима за сунце и осмехом на лицу, размишљати о Ториној идеја одрастања њихове деце на једном другачијем, много пријатнијем, Бо Ривзу. У стварању оне интересантне слике Прогреса и даље ће учествати златне њиве и храстови, док њене плаве нијансе оне дубоке мочварне вода нико никада неће успети укротити. Те неукротиве воде, поред неоткривеног разноврсног биљног и животињског света, одувек ће знати добро да сачувају и неке тајне. Тако ће једна мочвара, са дрвеним мостићем и бујним цвећем око њега, заувек сачувати тајну о свим пустоловинама две осмогодишње девојчице, које су некада знале цео дан и целу ноћ да проведу купајући се у њој након добре закуске колачића и кока коле. Пре осамнаест година једне августовске вечери само се једна од њих појавила на уговореном састанку, док се она друга појављује осамнаест година после са корпом цвећа, осмехом на лицу и обећањем да ће без обзира на све остати веран пријатељ који никада не одаје тајне. Једино ће рећи да је само једном у свом животу имала прилике да упозна најфеноменалнију осмогодишњу девојчицу која је живела за авантуру и имала невероватну моћ да те веома лако убеди како је баш она та која мора и може да промени и спаси цео свет. Изгледа да је та тврдоглава девојчица на крају и успела у својој замисли.

Ауторка: Милана Квргић

Scroll To Top