Шекспир, сонет 66, Кокан Младеновић, Мађарски државни театар „Чики Гергељ“, Румунија
Другог дана ИНФАНТ-а на сцени „Пера Добриновић“ у Српском народном позоришту у Новом Саду изведена је представа Шекспир, сонет 66, у извођењу Мађарског државног театра Чики Гергељ (Румунија), а у режији Кокана Младеновића. У исто време, на сцени „Јован Ђорђевић“ последњи пут ове позоришне сезоне изведена је представа На Дрини ћуприја, такође у режији Кокана Младеновића. Једно је сигурно, тог дана су у Српском народном позоришту одигране две врло квалитетне представе, а овај редитељ је, још једном, својим стваралачким изумима изненадио позоришну публику.
Насупрот сценском уобличавању прозне структуре Андрићевог дела, Кокан Младеновић се овог пута суочио са поезијом, са Шекспировим Сонетом 66, показујући тиме да све што искрено и суштински говори о човековој судбини, може да буде драма – може да буде позориште. За озбиљну драму најважније су заправо оне тишине које настају због тешких питања људи који пате, попут Лира над телом мртве ћерке (Зашто да пас, коњ и пацов имају живот а ти ни даха?), попут последњих Хамлетових речи: Остало је ћутање. У Шекспировом Титу Андронику Лавинија је лишена својих руку и свог језика, али и она разбија тишину и говори своју причу. Нема Катрин из Брехтовог комада Мајка Храброст и њена деца ударајући у бубањ коначно проговара и упозорава грађане Халеа на опасност. Шекспирова Емилија, ризикујући свој живот, проговара: Зар ја да ћутим? Не, говорићу оштро к’о северац, па нека ми небо и ђаволи, и људи, нека сви вичу „срам те било“ – ја ћу говорити.
Ови фрагменти из драмских дела, понајвише Шекспирових, нису споменути случајно. Мотивима и алузијама на друга Шекспирова дела (најпре, врло успешним сценографским решењима Марије Калабић) Младеновић је створио ову горко разиграну трагедију савремености, вешто успевајући да основни градивни слој задржи управо на Сонету 66. У ову успешну и захтевну представу уткани су различити, неочекивани и неспојиви елементи, који својим укршањем ломе тишину саткану од горке мелодије (Шекспирове) стварности, али својом суштином исказују искрену потребу човека да нешто каже. Суочавајући се са песничким делом – Младеновић се нашао пред великим изазовом, ризикујући да упадне у неку врсту поетског декламаторства. Шекспир је у себи творачки сажео антику и средњи век, старо народно позориште и грчку трагедију, Аристофана и Теренција, италијанске новеле, Плутарха, историју и филозофију, а Кокан Младеновић је показао да Шексиров Сонет 66 није ни педаљ удаљен од данашњих друштвено-историјских околности. Време које својим бесмисленим одлукама и помереним вредностима „узде ставља“ уметности и уметницима, време у којем је снага „страћена неспособном влашћу“ као да нуди једино смислено решење: настави да играш или умри (мисли се на сцену балерине која чим поклекне чека је канап око врата и смрт).
Демистификацијом свакодневнице приказана је узурпираност човекове воље и свести, која као последицу ствара озбиљну кризу хуманитета. Раслојавајући Шекспиров сонет и представљајући сваки стих у виду једне континуирано-испрекидане приче, ансамбл је представио истину о нашем свету у 14 стихова и усудио се да проговори о нама самима. Одлично уочавајући кључне проблеме данашњег друштва, Младеновић је нашу стварност представио до ситних бруталности, немајући потребу да се одмакне од Шексира. Кријући се иза Шекспирових речи, отворено и без кукавичлука – представљен је пад (нестанак) хуманитета, анимализација човека, угроженост уметности и недостатак слободе. Сценографија Марије Калабић и музика Ирене Поповић доследно су пратиле редитељску идеју и градиле представу која се својим жанровским одликама налази између трагичне гротеске и гротескне трагедије.
Динамична поетичност је изнесена изврсном изведбом глумачке екипе, која је вештим и физички захтевним нијансирањем успела да изнесе целокупну идеју. У неким тренуцима није било јасно на ком језику се говоре стихови, али то није спречило гледаоце да прихвате вишејезичност Шекспирове бруталне осећајности. Глумци у једном тренутку улазе међу публику (са моторном тестером), чиме се Кокан Младеновић вратио на једну интересантну тему коју је већ обрадио у представи Поморанџина кора по тексту Маје Пелевић (Újvidéki Színház, 2009). Преиспитивање и преобликовање женског идентитета у друштвеној стварности наметнуло се као битно питање. Читав спектар тематског материјала који се појављује у овим представама, без икакве сумње указује на незаобилазан утицај медија на постмодерну жену, утицај билборда, реклама, укалупљених модела савршеног тела на којима нема места поморанџиној кори, па чак ни на мозгу.
Упркос оптимистичном крају који нуди Шекспиров Сонет 66, где је љубав та која спасава од смрти и ништавила, чини се да у овој представи, док се одбројава до краја оваквог постојања (или до краја представе) нема много места за оптимизам. Упркос томе, ова представа је позоришну публику на један чудан начин обрадовала, јер све док постоје овакве представе, моћник који узде ставља суштински је немоћан и слаб.
Ауторка: Милена Кулић
