Други филм на енглеском језику који је снимио грчки режисер Јоргос Лантимос (Yorgos Lanthimos). Филм је фантастично језива интерпретација грчког мита о Ифигенији. Од свог грчког филма који га је бацио у светске воде „Dogtooth“, па све до мејнстрим хитова као што су „The Lobster“ и „The Killing of a Sacred Deer“ Јоргос је изградио посебан имиџ филмског ствараоца који воли да шокира.
Главна прича, коју су написали Јоргос и Ефтимис Филипу (Efthymis Filippou), с којим је написао већину својих сценарија, прати хирурга Стивена (Kolina Farela) чији живот, након фаталне операције једног пацијента, почиње да губи сваку контролу. Стивен, након неуспеле операције, због осећаја кривице, започиње чудан однос са младим сином пацијента који није преживео операцију. Он своје пријатељство с младићем крије од своје породице, али та тајна више не може бити задржана када млади момак, когјезиво игра Бери Кеоган (Barry Keoghan), почне да се приближава његовој жени и деци с опаким намерама. Филм је од свог првог до последњег кадра препун тензијом. Оно што ствара и појачава ту тензију је свакако кретање камере кроз ходнике болнице (које даје омаж Кјубриковом филму „The Shining“) и застрашујућа, скоро неподношљива музика која још једном подсећа на Кјубриково ремек-дело и на старе пољске хорор филмове.
Изазов пред којим је стављен Колин Фарелов лик је толико незамислив, да је у почетку тешко поверовати у њега. Међутим, како филм одмиче све даље и даље а решење не долази, публика заједно са Стивеном мора да се суочи с слоном у соби. Сваки кадар у филму је прецизно изрежиран и замућен хладним бојама које окружују ликове. Глума Никол Кидман, која тумачи лик Стивенове жене, офталмолога по струци, јесте нешто у чему је дуго нисмо видели. Она трпи и трпи, потрешена је и сакрива бес све док у једној веома духовитој сцени не експлодира. Овај филм јесте нека комбинација хорора, трилера, драме али тренуци у којима се истински издваја од свега што смо до сад видели у таквим филмовима је његов црни хумор. Они који су добро упознати с делом Лантимоса знају да је главно облежје свих његових филмова његовмрачан смисао за хумор. Динамика емоција у његовим сценама је употпуности несвакидашња. У једном тренутку можете се презнојавати од тензије, па да с тога ликови крену са изливом емоција и да на крају сцену заврше са својим уврнутим изјавама. То је таленат који је свакако тешко пронаћи у данашњем филмском свету. До краја филма, публика је на ивици својих седишта и оно с чим су остављени су велика разматрања о свету, о људској природи и о кул кожним сатовима.
Аутор: Гојко Димић
