Јапански уметник Shin-t’ao (1630-1707), оживео је својевремено тушем на папиру безвремену сцену. У првом плану је усамљена грана бамбуса. У даљини се назире врх планине. Већина површине папира нетакнута је четкицом. Назиремо тек понеку трску повијену на ветру и назнаку таласа на површини воде, ту и тамо. Окружен празнином, у бродићу ствара Сликар-рибар. Он седи у миру, као монах, заборавивши све проблеме.
За јапанске сликаре често је управо непопуњени део композиције носилац врхунске поруке. Француски филозоф и књижевни критичар, Ролан Барт (1915-1980), тврдио је да није само по себи разумљиво да писмо служи за комуникацију. Неретко управо чист простор белог папира преноси смисао. Ручно прављени традиционални јапански папир за сликање, шири кроз простор и време поруку о креативној снази празнине. Једно нежно, али одважно, породично уметничко стабло, никло је из таквог драгоценог семена које је неким случајем доспело и до ових простора. Господин Александар Педовић окупља уметнике специфичног сензибилитета из целог света, већ скоро пуне две деценије, још од 1999. У издвојеној вили “Станковић”, у Чортановцима поред Новог Сада, господин Педовић за приспеле креативне госте, током лета настоји да оствари услове за медитативну празнину у којој стварају сликари-рибари. Риба за исхрану је већ обезбеђена, као и наш традиционални дериват истине – вино. Далеко битније – прибављен је празан папир. Уметници могу да седе у миру, заборавивши све проблеме. И тако из године у годину – кад, колико и уколико расположива средства дозволе.
Уметници-учесници The Iwano Project радионица добро знају да су, осим мира и осаме неоподних за стваралаштво, гарантовани и добар провод и дружење, било да се ради о уживању у припреми заједничке хране или о песми уз гитару, увече око ватре. Најновија стваралачка сезона носи назив Silent Woman. Овог пута, реч добијају креативне тихе жене из нашег окружења. Циљ овогодишњег циклуса је да жене-ствараоце које се баве визуелним уметностима ван друштвеног фокуса, “ишчупа” из дубоке социјалне позадине и допринесе њиховој позитивној промоцији. Са већ дводеценијским искуством и самопоуздањем, пројекат храбро задире све дубље у друштвене зоне сумрака, носећи блиставо светло уметничких постигнућа.
Организатор још увек није поштеђен многих, често чак егзистенцијалних проблема. Господин Педовић није само добар домаћин, већ је и уметник који неретко и сам активно учествује у стваралачком процесу у оквиру колоније, али и оснивач и директор Иwано пројекта. Велики јапански културни мисионар, писац и преводилац, Kakuzo Okakura (1862-1913), сумњао је да себе исувише откривамо у малим стварима, зато што имамо тако мало великог да сакријемо. Данас живимо испод патетичног покрова – затрпани тривијалностима, трицама и ситницама које систем непрекидно сервира. Обневидели смо. Ваљда због тога успевамо у немогућем – да сакријемо тако много битних догађаја који неприметно пролазе поред нас. The Iwano Project, засигурно је једна од таквих, великих и драгоцених ствари.
Господин Педовић, испуњен непоколебивим ентузијазмом, гаји “чудну” идеју да оригиналан уметнички пројекат није само повод да се и на овим просторима популаризује дух Истока, већ је и савршена прилика да се овдашња култура промовише на Западу. Увидевши да смо, као друштво, заглибили у некаквом перманентном процесу транзиције, којем се не назире (позитивно) разрешење, преузео је иницијативу у свим областима у којима сматра да може да допринесе позитивној слици наше културе у свету. Тих области није мало. Фронт је широк и свеобухватан. Осим већ поменутих улога домаћина, уметника и организатора, господин Педовић је на себе преузео и активну промоцију пројекта.
Руководилац Iwano пројекта не псује своју публику, нити јој захваљује што не долази. Он успешно примењује нове технологије у развоју и едукацији свог циљаног аудиторијума. Као председник Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине (УПИДИВ), јануара 2000. основао је Секцију за web дизајн и мултимедију – прво од свих стручних Удружења тог типа у Европи. Прошле године је освојио прву награду за визуелне уметности на Миxер Фесту у Београду, за уникатни концепт коришћења нових технологија у визуелним уметностима. Своје завидно знање, вештину и искуство, господин Педовић користи да информише заинтересоване, било путем конференције (Comnet удружење електронских медија), било слањем релевантних информација циљаним гласилима маил-ом или преко друштвених мрежа. Овог пута, за Silent Woman циклус, припрема и оптимизован глобални инфо по светским стандардима, намењен важним медијским центрима.
Такав ангажман није остао непримећен. Након деветнаест година постојања, The Iwano Project има чиме да се дичи. Преко 300 реномираних светских уметника, из преко 25 држава света, активно је учествовало у колонији. Пројекат је тематским опредељењем и суштинским приступом стваралаштву, јединствен не само на овим просторима, већ и у светским оквирима. То је потврдило и учешће преко 20 страних амбасадора и аташеа за културу који су отварали изложбе остварених радова након појединачних циклуса. Циклуси су тематски, при чему се селекција учесника врши по више основа, али је преовлађујући фактор уклапање у специфичан стваралачки концепт који се пажљиво негује у оквиру пројекта. У доба презасићености штампаном индустријском папирном амбалажом, рекламним материјалом и конфекцијом, Јапан још увек негује цео миленијум дугу традицију ручне израде папира. Господин Heizaburo Iwano је аутентични ауторитет на том пољу у савременом Јапану. Његове традиционалне занатске радионице опскрбљују уметнике који имају привилегију да сликају на чувеном јапанском ручно прављеном папиру „WASHI – Kumohada Mashi”.
Пишући о естетици празнине у културама Истока, италијански публициста Ђанђорђо Пасквалото, закључује да знак није једноставно “стављен на” празан папир, већ је конструисан уз помоћ ове празне површине, “произведен” белим папиром. Лепота саме структуре ручно сечених, плетених и глачаних нити коре дрвета (п)остаје саставни део естетског доживљаја слике. Придржавајући се у већој или мањој мери дисциплине празнине, и овогодишње учеснице уметничке радионице Silent Woman, остварују вредна уметничка дела у складу са концептом пројекта. Имајући у визури, пре свега уметност и однос између публике и уметничког дела, пројекат одбија етикете популизма и социјалног програма, иако активно даје подршку женском стваралаштву. Као друштвеној групи која је још увек у другом плану, у оквиру пројекта се планира дугорочна подршка учесницама, што се односи и на уметнице са инвалидитетом. Отворен пријем и спонтан приступ стваралаштву, широко је препознат као аутентичан чин, па не изненађује одличан одзив чак и утишаних жена. У овогодишњој радионици учествује 36 реномираних академских уметница из 17 различитих држава и са три континента, од којих је већина стварала уживо у Workshopovima, у вили „Станковић“.
Пасквалото додаје да празнина нипошто није нешто што је изван пуног, још мање нешто што му се опире. Врхунска уметност се састоји у томе да се празнина уведе у само срце пуног. The Iwano Project је још увек у потрази за тим крајњим дометом. На који начин, тишину коју комуницира жена-уметница, са папира пренети у вреву и буку савременог транзиционог друштва? Господин Педовић се овог пута одлучио на заиста храбар корак. Завршна изложба је планирана у периоду 29.10 – 4. 11. 2018. године у Београду – Галерија Прогрес, Кнез Михајлова – Змај Јовина 8-12. У плану је и даља промоција исте изложбе, у Нордланду у Норвешкој, а преговоре води и Baltic Art Center – Wisbi у Шведској, што је изузетан потенцијалан допринос позитивној промоцији нашег културног простора на северу Европе.
Планови су велики. Нису сакривени. Могућности, уз одговарајућу потпору, још су веће. Упркос свему, у нашем културном простору нема озбиљне дугорочне стратегије а приватни донатори практично не постоје. Пројекат је протеклих година преживљавао захваљујући појединим и привременим донаторима, у које се, између осталих, убрајају: Секретаријат за културу Војводине (до пре пар година), Град Нови Сад – Управа за културу, Амбасада Швајцарске, ProHelvetia Swiss, итд.
Остаје да видимо како ће се све окончати овог пута. Неће нас зачудити ни ако се уместо катапулта ка друштвеном фокусу, пројекат претвори у бумеранг који ће ионако тихе жене сасвим ућуткати и одбацити још даље ка друштвеној маргини. Поветарац око сликара-рибара увек може да се претвори у олују која ће преврнути крхки чамац. Свим учесницима, уметницама и организаторима, ипак – желим мирну воду, а ако ветар и убрза, нека им напуни једра за тихи пут кроз празнину, ка зацртаном циљу.
Аутор: Јован Павловић
