Нијансе магије серијал је књига који је прославио умеће Викторије Шваб: постојање света, света који својим опчињавајућим срцем тера читаоца да види вишепоставни капут, краљевску љубав, отрована срца људи који читаве себе и више предају сопственом граду; град не само да је жив и да је у њиховим срцима него, већ и Нетко.
Три наставка у издању „Publik Praktikuma” (Мрачнија нијанса магије, Окупљање сенки, Призивање светлости) вешто стварају читаву бајку, хармоничну и хаотичну. Сам трећи део у једном од последњих поглавља наглашава да ово нити је бајка, нити је мит. Злобник је поражен, краљевство згариште у слави и нема ветра који би носио „маслачково семе“ ове славе. Троје Антарија, крвни магови Кел, Лајла и Холанд, неће бити познати по сјају свог јунаштва – од Лајле подозревају, Кела се плаше, а Холанд умире у тишини.
Роман о коме говорим узима нити њихових судбина и ствара савршен циклус.
Приповедање нелинеарно одваја Црвени Лондон, давне, далеке путеве између младог Раја, наследника трона до груди и крви, и његове породице (жена, ћерка престолонаследница и његов вољени капетан Алакард), и Кела и Лајле, сада гусара… одваја га од Црног Лондона, угашеног згаришта, Сивог Лондона у назнакама, где Црни живи, и Белог. Бели Лондон види Косику, дете Антарија, како развија Холандов култ, и земља мистериозно оживљава, румена, гладна, будућа.
Трећа нит је Тесали Ранек, мајстор за магију, проналазач, обдарено дете, и она бежи од идеје да се њена магија прода. Изнова руши своју судбину, уништава место у свом трговачком дому, у својој радионици, те је као робу шаљу са краљевског двора. Она има нити магије у себи, срцу, рукама, види их и предмете опчињава по својој уметности. Њена судбина је све време њена – она је виновник судбине, Негдашњи (Будући) краљ какав је Холанд желео да буде. Имајући у рукама персалис, машину за пут кроз светове, она руши законе постављене од „већих“ и „виших“. Она није роба, што изнова доказује, не види тријумф у рату, спаја Кела, Лајлу, Алукарда, Алукардовог брата, убацују је на шаховску таблу. Не осврће се.
Тесалина моћ да ствара нити судбине једна је од снага овог романа. Наредна је Келова карактеризација, пооштрени угљени натпис у односу на оригиналне књиге. Он је овде бол – маг уништен у својој слави, поломљена ваза. Као што Астрид и Атосу Холанду пију крв у другом роману, тако се њему диве као уништеном златном бићу, страхују од свог незнања. Он ће живот морати да дâ за Раја, без имало ентузијазма, свестан. Кел је невин, страшан, љубавник и изгубљени маг.
Тесали му враћа моћ, и ово није трофеј дат да би се писао нови наставак; Дилајла, нетрпељива, оштра, грозна кроз цео роман, клечи поред њега и говори да ће га, где год он оде, пратити; ово је симболично права награда у праве руке.
Највише ми се овде допада Холанд. Он је читава личност за себе. Симбол је, и јасно заокружен, у Косикином обреду; цео град својом крвљу напија земљу два пута годишње. Процесија прати његове статуе, уз обредне речи – прво је био слуга, онда краљ и на крају светац.
Бескрај Холанда је у ономе што се ћути. Он ниједну од ових судбина није одабрао. Обожавање је ово хладно и слика се у његовим каменим статуама, на коленима, са плаштом и дивљом седом косом. Цео град се клања њему, њему као извору моћи, његовој смрти за оно што воли. Холанд ипак живи у својој смрти, и Косики нуди да донесе одлуку.
Косика изговара „речи које ће запалити свет“ и искру праве у Црном Лондону, на оригиналном издану магије, који није увек био покварен, исто као што ни Холанд није био виновник и роб испијеног уклетог града, и изнова почиње бескрај.
Ауторка: Искра Дејановић
