Шта каже један читалац?
Живковићево књижевно стваралаштво пратим од почетка. Уживао сам читајући његове књиге. Немојте одмах да осуђујете читаоца због тога: друкчије се ужива у некадашњем читању Данијеле Стил, на други начин се дружимо са Сименоном или Агатом Кристи, друкчије с Толстојем и Достојевским, потпуно друкчије с Кларком, Мартином или Хербертом, а свакако на посебан начин с Добрицом Ћосић или Ивом Андрићем, а на потпуно друкчији начин сам се дружио с књигама Зорана Живковића.
Имамо прилике да читамо веома разнолике оцене његових књига: од хвалоспева до потпуног негирања. Приметићемо да добар број оних који са ниподаштавањем говоре о његовим књигама, заправо веома мало знају о том жанру. Они су унапред осудили његове књиге, а поготово су унапред осудили научну фантастику као жанр који не заслужује њихову пажњу. Онда су стрпали Живковића у ту фантастику и ту се завршио њихов сусрет са његовим стваралаштвом.
Да кажемо неколико општих оцена о Живковићу. Његови јунаци су обични, мали људи, којима се стицајем околности дешавају необичне ствари. Живковић је аполитичан писац. У његовим књигама нема политичких ставова. Његови јунаци никада не помињу своју националност. Они могу да припадају било којој нацији. Чак и када се радња дешава на географски дефинисаном простору (Пет дунавских чуда) и тада је националност избегнута. У принципу, он је писац који се готово никада ни географски не одређује. Додајмо на крају његови јунаци нису смештени ни у неки историјски континуум, нису укључени у неко историјско време (изузетак је његова прва књига Четврти круг која је делимично и историјски и географски дефинисана, као и већ поменута књига Пет дунавских чуда).
Уосталом, сам писац каже: “Моји јунаци углавном немају имена, места немају називе, немогуће је ближе одредити време у коме се радња одиграва. Стретешки приповедачки разлог томе јесте моје уверење да је људска ситуација у основи иста без обзира на то који етнички префикс носите, односно где и када живите. За темељне недоумице човековог постојања, о којима ја настојим да пишем, сасвим су небитни локализми.” (Интервју Мартини Вулићевић, Политика 10. мај 2005).
Вероватно је то разлог што се преводи Живковићевих књига појављују на неочекиваним местима као што су Саудијска Арабија, Бразил, Јужна Кореја, Јапан… Наш закључак, као читаоца, не мора се слагати са мишљењем књижевних критичара, теоретичара књижевности, разних доктора књижевних наука који нас нeрвирају када доказују да боље знају шта је аутор мислио од самог аутора. Но, то је њихов проблем. Сматрамо да су истински читаоци једини прави критеријум за оцену вредности неког писца. Колико књига које су књижевни критичари оценили као посебно вредне није положило тест трајања у времену? Дакле, као читалац могу да кажем само о томе како књижевно дело Зорана Живковића утиче на мене, зашто ја волим да читам његове књиге и зашто уопште сматрам да је он добар писац.
Живковићеве књиге су језички беспрекорне, написане чистим, избрушеним српским језиком. Нема у њима дугачких описа, нема епитетски богатих страница. Живковићев текст је готово спартански штедљиво дотеран, питак, разумљив, приступачан, нема вишка речи, нема чак ни штампарских грешака (!). Ипак, текст је смисаоно јасан, допадљив, а што је важно – разумљив. Он у тим књигама не износи филозофске ставове о животу, његова психолошка, морална размишљања не излазе из оквира размишљања обичног човека окупираног свим животним проблемима. У тим размишљањима он итекако пази на однос са својом околином, на лични морални и људски интегритет. Нема ту никаквог наметања личне животне филозофије. Његови јунаци једноставно живе, боре се са утварама сопственог света, крећу се у оквирима општости. Опис средине и ликова је врло кратак, али врло јасан. Живковић не улази дубоко у осећања јунака својих књига, међутим и без таквих детаља они су блиски читаоцу. Радња тече смисаоно јасно, врло систематизовано и просторно и мисаоно, све је препознатљиво и свакодневно до коначног расплета, који најчешће представља необичан обрт, неочекиван, изван конвенционалног, духовито смишљен, невероватан, фантастичан. И све је то толико општељудско, прихватљиво готово сваком становнику наше планете и по једноставности стила, по заступљеним моралним, естетским, друштвеним и било којим другим нормама.
Посебно је привлачна још једна карактеристика, која на први поглед можда и није толико видљива, али се уочава ако се пажљиво прати његово стваралаштво. Ја бих ту карактеристику назвао свевременост. Мени као читаоцу може се дозволити да употребим неки термин, а да га прецизно, научнички педантно и емпиријски доказано не објасним. У искушењу сам да овај термин заменим другим који није толико прецизан који бих назвао безвременост, али он није тако тачан, јер је радња Живковићеве прозе на микро нивоу веома прецизно одређена. Ова свевременост вуче са собом још неке карактеристике: неодређеност места збивања, иако је то место на микро нивоу веома прецизно одређено (библиотека, канцеларија, вагон, зоо-врт, пакао, породична кућа, планински врх, мост). Тај, условно названи микро ниво је врло пажљиво одабран, детаљно скициран и описан као стварно место у неком ширем неименованом простору. Тај шири простор може да буде било где на свету, он није чак ни континентом одређен. Град, река, планина, држава – нигде се не помињу. До тог одступања дошло је намерно у Живковићевој последњој књизи “Тумач фотографија”, као што су и мостови на Дунаву били унапред дефинисани реком и именима градова. Но, та два примера нису довољна да се изгуби општост места.
Када кажем да је Живковићева проза свевремена, не желим да тврдим да ће она савладати границе времена, да ће да буде једнако актуелна, читљива, допадљива, живахна кроз век или два, већ желим да поближе одредим тај појам свевремености. У том грму и лежи зец – збивања Живковићевих књига могла су да се дешавају деценијама раније, могу се дешавати данас, а могла би се дешавати и деценијама у будућности. Књиге су написане тако да временско одређење (макро) није битно. Додајем – дан или ноћ, чак радни или празнични дан, време дана или ноћи, сат, понекад и минут – то је дефинисано код Живковића. Није он заборавио ни годишње доба. Али, ми не можемо ни да наслутимо у којој години или деценији, у ком веку се радња збива. И, за то је заслужна приповедачка вештина, ауторско мајсторство, то нам не смета, као читаоци уопште нисмо ускраћени због непрецизности тих података о неком историјски дефинисаном времену.
Шта ме подстакло да говорим баш о свевремености Живковићеве прозе? Покушаћу да то објасним неким карактеристикама те прозе. Пре свега, његова проза је друкчија. Без обзира што су места збивања радње, учесници, сама збивања реална и могућа – крајњи резултат припада некој другој димензији. Из тога произлази да је та проза необична, несвакидашња, у њој је све могуће, али је аутор само у нечему дао ту магичну црту која долази до изражаја код разрешења које обавезно садржи нешто што није у сагласности са нашом свакодневицом. Ако прихватимо термине друкчији и необичан да њима ближе одредимо неке од карактеристика свевремености (верујемо да ће они у свим временским раздобљима задржати те карактеристике), то значи да ми таквом тексту обезбеђујемо читаочево интересовање на дуге стазе, трајност.
Појмом друкчији ми смо Живковићевом тексту дали још једну карактеристику, признали његову изузетност. Текст по језику, стилу, друштвеном ангажману и књижевним вредностима има све карактеристике добре прозе. Но, има неке карактеристике по којима се издваја из мора објављене прозе. То потврђују преводи ових књига на више од двадесет језика до сада. Значи, реч је о вансеријском књижевном производу.
Намерно кажем “производу”, јер прихватање те прозе у другим језицима, превођење, исплативост објављених књига, говори о једној другој и друкчијој вредности ове прозе – тржишној вредности ове књижевне робе. Ја знам да је то груб израз и да вређа осетљиве уши књижевних критичара, као и читалачких чистунаца, али је он део наше (и не само наше, него светске) стварности. Ако се Живковићеве творевине на светском књижевном тржишту траже, онда им можемо додати још једну карактеристику, тврдити да су та књижевна дела својеврсна. Она су таква јер на тржишту нема сличних. А, опет, она су нормална, јер пропагирају већ проверене друштвене и етичке норме и вредности, она су у том погледу потпуно прихватљива, да не кажемо одговарају узусима педагошки исправне прозе.
То Живковићеву прозу чини и специјалном, пошто не припада ни једном већ утврђеном и дефинисаном жанру књижевног стваралаштва. Читаоци је прихватају, преводиоци налазе интерес да је преводе, књижари је радо нуде. Ипак, то није забавна књижевност која подилази различитим укусима читалаца (љубићи, кримићи, СФ опере, еротски романи, каубојски романи, мемоарска проза, авантуристики романи…).
То је нормална књижевна проза коју пише један доктор књижевних наука са изграђеним књижевним укусом, али је вансеријска, особита, можда можемо рећи екстравагантна. Пише је добар познавалац књижевности, факултетски професор, човек који предаје “креативно писање”. Чак и када неко злонамерно покушава да омаловажи његово стваралаштво, оно што се дешава око његових књига на ширем, светском плану, показује и доказује супротно.
Књиге Зорана Живковића су оригиналне. Оне су то по стилу, језику, заплету, разрешењу. Тај расплет је, изгледа, оно што збуњује теоретичаре, који покушавају да Живковићеву прозу и њега као писца сврстају у серијску књижевну производњу код нас. Али, то је залудан посао. Живковић је нетипичан писац. На први поглед све изгледа типично. Но, иоле дубља анализа показује да је он невероватан, често мистериозан, екстравагантан, духовит, способан за мисаоне игре које пријају оном читалачком (а зашто не и стваралачком) егу, али показују да смо у односу на начин размишљања Живковића у знатном заостатку. Живковићева проза није социјална, иако су његови јунаци из веома различитих друштвених слојева. Његова проза није политички ангажована, она је једноставно универзално људска. Његова проза није научна фантастика. Не можемо тврдити ни да је фантастика, јер све оно о чему Живковић пише је животно, реално, нама блиско и блиско свакодневици. Али, то је добра проза, јер рецимо на једном примеру да читалац фантастичне обрте Живковићеве прозе прихвата као могућу реалност. Тако читалац остаје уверен у могућност сусрета са Творцем. Та идеја да се сваки човек једном у животу сретне с Богом некако је утешна, а у Живковићевој причи је описана тако реално и тако уверљиво да је читалац прихвати као могућу истину, на њега не делује као ауторова мисаона конструкција, него као могућа, чак стварна реалност. Догађај, а то значи и прича о том догађају, је несвакидашњи, особит, атипичан. Зашто онда да не прихватимо ту каприциозност Творца (а то значи и аутора) и његов могући утицај на нашу свакодневицу? Тиме себи дајемо црту особености, важности, Творац нам је ближи. Тако Живковић “купује” нашу пажњу, увлачи нас у своју мисаону игру и ми хтели не хтели постајемо заробљеници његовог духовитог, често благо ироничног дискурса.
Екстравагантна је, а тако лако прихватљива и она паклена казна (пакао изгледа као цивилизовано уређен затвор, а демони као наши бирократи иза шалтера) – читање за човека који у овоземаљском животу ништа није читао, јер да је читао, можда би био бољи човек. Невоља је што је данас све мање људи који читају, јер читање сматрају губљењем времена. Зато им топло препоручујујем да прочитају Паклену библиотеку, можда ће то позитивно утицати на њихов однос према читању.
Живковић бира вечне теме човековог интересовања као теме својих књига. Он, додуше не бежи од свакодневице, његова књига Писац у најам је састављена од електронских порука. Све истовремено делује стварно, али и измаштано. То се код Живковића меша тако природно, да ми у неким његовим текстовима готово и не осетимо те прелазе са реалног на нереално, што приписујемо његовој приповедачкој вештини. Он своју маштовитост показује тек у крајњем тренутку, при разрешењу заплета приче. Разрешење је чудно, тајанствено, атипично, беспримерно, једно једино, уникатно, гранично – да не тражим још термина којима он потврђује своју вредност и своју свевременост.
Аутор: Димитрије Дисо Јаничић
