Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.
У својој „белешци о фотографији“, делу Светла комора, Ролан Барт говори о феномену фотографије првенствено из позиције spectatora, онога који фотографију гледа. Барт тако уочава елеменат који чини да једна фотографија надвлада баналност и заборав. То је punctum. Тако Барт назива онај убод, малу мрљу, мали рез, који поједине фотографије успеју да изазову, а који их задржава заувек у његовој свести, не везујући их притом за уобичајене асоцијације и значења. Способност да изазове punctum, али овога пута писаним речима, поседује и фантастика Зорана Живковића. У свом најновијем делу, Тумач фотографија, Живковић се на специфичан начин поиграва феноменом фотографије, при чему punctum ни овог пута не изостаје.
Поглавља у роману су структуирана на начин на који су обично послагане фотографије у албуму. Свако поглавље се може посматрати као самостална прича, али је у исто време повезано са наредним, као и са прошлим поглављем. Такво “уланчавање” постигнуто је повезивањем ликова местом где су могући најразноврснији и најинтересантнији сусрети. То је подземна железница. Воз као књижевни топос пун симболичког потенцијала присутан је и у другим Живковићевим делима, а париски метро представља савремену верзију путовања возом које се уједно може посматрати и као путовање живота. Оно такво свакако постаје у роману Тумач фотографија, а животи ликова се, били они тога свесни или не, додирују током путовања које ће неповратно изменити њихово дотадашње постојање. Оно што је заједничко у животу сваког од ових, старосно, полно, статусно и карактерно различитих ликова, јесте извесна запарложеност, незнање како да се живи, а не само постоји. На њихову немоћ да живе живот у складу са својим најдубљим жељама указују фотографије, снимљене изненадно, на необјашњив начин или са фанастичном садржином. Барт замишља како је суштински потез Оператора, онога који фотографише, да затекне некога или нешто малим отвором на камери, а да је тај потез потпун онда када се оствари без знања фотографисаног. Принцип таквих фотографија је “шок” чији циљ није да трауматизује, него да изазове оно што је било тако добро скривено да ни сам “глумац”, како Барт назива фотографисаног субјекта, није за то знао или је тога био несвестан. Управо зато већина Живковићевих ликова бива фотографисана без свог знања. На површину избија оно што је било обично годинама таложено и брижљиво скривано, а затим и заборављено.
Ипак, фотографије нису ту са баналним задатком да јунацима “отворе очи”. Управо затворити очи, објашњава Ролан Барт, значи учинити да слика говори у тишини. Тако се у сваком поглављу Живковићевог романа осећа присуство никада докучиве тајне. Оно на шта таква структура прича које немају разрешење рачуна, јесте схватање по којем је и сам човек и даље тајна, а не “мала машина која би требало да се уклопи у већу машину”. Француска двадесет и првог века, где се осећају појачана параноја и страх због могућих терористичких напада, где људи, сем ако нису писци или тајни агенти, не гледају заиста друге људе, и где се изоставља било каква могућност чуда, јесте и одраз модерног друштва у којем живимо данас. Фотографија у овом роману обнавља ту могућност, и испоставља је у новом, фантастичком облику. Радња романа је смештена у савремено друштво у ком се често бира да се не мисли и онда када је то најнужније. Живковићеви јунаци су зато приморани да мисле на начин који превазилази свако нужно и уобичајено поимање. Госпођа Мариз Буве се пита листајући фотографије: које од пет сећања на њену прошлост је заиста проживела? Има ли троје деце или је код куће чекају рибице? Господин Арно Моран размишља о великом математичком проблему, а фотографије су те које му дају одговор. Госпођа Мадлен Прево на фотографијама види ореоле изнад глава заљубљених и пита се: не би ли било лакше када би сви могли видети да ли им се поклапају нијансе? Једна од симболика воза је кретање, метро је, дакле, врло брзо кретање, а живот у модерном друштву се одликује управо вртоглавом брзином кретања које се претвара у константу. Међутим, фотографије у овом делу чине да сваки од путника застане и заиста размисли.
Ролан Барт у Светлој комори пише како, “када Фотографију дефинишу као непокретну слику, то не значи само да се лица која су на њој представљена не мичу; то значи да она не излазе; анестезирана су и прибодена, као лептирови”. Управо у таквој врсти фантастичне заустављености функционишу ликови Тумача фотографија. Они коначно, барем на тренутак, постају свесни апсурда живота каквог живе, и ту се уочава још једна од одлика фотографије. Она је, као што Барт истиче, “претерана, оптерећена очевидност”, која као да карикира, не лик који је на њој, него само његово постојање.
Госпођица Марго Ведје, која тумачи фотографије девет путника путем тумачења њихових снова, која заокружује целину чинећи десето поглавље романа, сама не може да се види на фотографијама. Сасвим просечних телесних карактеристика, сасвим неприметна и физички обична, она може упућивати на демонско биће, вишу силу, које делује управо у привидном обличју обичности. Интересантно је међутим оно на шта Ролан Барт упућује када пише о фотографији: “Ма шта показивала и ма какав био њен начин, фотографија је увек невидљива: она није оно што се види”. Да ли је, коначно, она која залази у домен снова и која откриво сакривено, не разјашњавајући при том тајну, сама Фотографија? Никада сасвим докучива, никада до краја видљива, споља једноставна, а необјашњива.
Снови путника су приказани готово као негатив њихових личности. Хумор, иронија, апсурд представљају наличје њихових протраћених живота. Ипак, мистерија се не разрешава и тајна остаје сачувана. Барт пише како “пред фотографијом, као у сну, напор је исти, исти сизифовски посао: успињати се, напрегнути, према суштини, спуштати се, а да је нисмо досегли, и почињати опет”. То напрезање према суштини, захтева од читалаца и ново Живковићево дело. Оно подсећа да је, без обзира на тежину или немогућност досезања суштине, неопходно непрестано почињати опет, одбијајући да се, поред толиких других, бесмисао прогласи за једину могућу стварност.
Ауторка: Сања Веселиновић
