Апсурд чекања недолазећег спасења
Габријел Гарсија Маркес познат је као један од најистакнутијих представника такозваног „магијског реализма“. Оно што га је несумњиво прославило и истакло у том жанру јесте његов најпознатији роман „Сто година самоће”. Међутим, то није све што овај писац има да нам понуди. Да бисмо открили све генијалности овог колумбијског писца, морамо завирити мало даље у прошлост и истражити његов позамашан опус. Оно што се крије иза магије у реализму и што представља његову базу и основу јесте суви, истински реализам. Пре него сто ће објавити своје најчитаније дело, Маркес пише краћи роман „Пуковнику нема ко да пише”, њему лично најдраже дело. Иако у овом роману нема ни м од магије, има једног вештог и наизглед (али само наизглед) лако описаног приказа једне сурове реалности – колумбијске, јужноамеричке, глобалне и на крају крајева људске. Апсурд људске егзистенције и чекање онога што никад неће стићи, а што сви ми упркос томе и даље узалуд чекамо тема је Маркесовог изузетног романа у којем је представљен један живот, живот пуковника и његове жене, али уједно и живот свих нас малих људских бића. Сви ми имамо пусте жеље и снове и гајимо их са оне леве стране, док смо са оне друге и више него свесни наше мизерне величине и смешног карактера наших безвредних надања. Ипак, колико год биле мале и безначајне, жеље су жеље и за њиховог власника увек ће имати значаја. 
За пуковника, спас лежи у једном петлу, јединој ствари која га везује са мртвим сином који је страдао у сред полицијске рације. Ту можемо приметити и социјални аспект романа који игра велику улогу у грађењу психологије ликова, и то не само пуковника и његове жене већ и свих осталих мештана неименованог села у Колумбији. Полицијске рације и цензуре нису својствене само Колумбији. Било их је свуда и како изгледа да свет (не)напредује, биће их и даље. Под коликим притиском политике и државе мора да буде појединац? Док се не распукне на парампарчад? Колики је праг бола, како телесног, тако душевног који смо приморани да преживљавамо свакодневно јер смо као неугледна жива бића нико и ништа наспрам великог и подлог система? Маркес покушава да одговор да истичући једну човекову особину која га у исто време и спашава, али и доводи до границе лудила, а то је храброст. Показује јачину и слабост човекове природе у исто време. На колико год дубоком дну се налазио, човек увек тражи звезду водиљу и покушава да сачува оно мало преосталог поноса, а сви смо се кад тад суочили са тим тренутком када смо могли да бирамо да клекнемо пред поносом и поклонимо му се, а некако бисмо нагонски увек бирали другу опцију, која год она да је, јер то је јаче од нас самих. Држати главу горе колико год да је дубоко дно пред тобом, једно је дивно проклетство које носимо у себи. Пуковник у својој одлуци иде толико далеко да би радије изабрао да он и његова жена умру од глади док им се руши кров над главом него да прода петла, симбола оно мало преосталог поноса којег смо мало пре поменули. Ради боље илустрације горе наведеног, овде бих издвојила једну од најупечатљивијих реченица у роману која оставља горак укус у устима још дуго након читања:
Реци ми, шта ћемо јести. Оћути се узвишеним, јасним, непоколебљивим, кад је одвратио: говна.
Беда, сиромаштво и јад овде су представљени у изворном и сировом облику. Пуковник који 15 година сваког петка, без изузетка, чека обећану пензију, и жена којој астма одузима и последњи атом снаге из плућа. Пензије нема, као што нема ни излечења. Једино чега има јесте оно сто пута поновљено: „Доћи ће” са свесним призвуком лажи. Све што остаје јесте петао, као сећање на најдражи неповрат. Достојанство главних ликова овог романа нестаје продајом сваког предмета из куће. Да ли је у питању сат или су то пак ципеле или слика, више није ни битно. Продаје се све док се на крају не прода властити живот. Напослетку остаје само један огољени костур некадашњег човека – понизан, истрошен и савладан скелет без живота и меса али који и даље не пристаје да да оно њему највредније што поседује јер то је оно што нас задржава у животу, што даје макар трачак смисла овој бесмисленој егзистенцији и што нас држи на ногама док се коначно не предамо оним моћнијима од нас.
Читајући књигу „Пуковнику нема ко да пише” присетићемо се епохе реализма и објективног приказивања савремене друштвене стварности и схватити зашто је реалистима управо стварност била највећи извор инспирације – јер оно што повезује цео људски род јесте управо наша заједничка стварност, онаква каква јесте, без улепшавања и идеализовања.
Ауторка: Тамара Хорват
