Šum vremena – život i dela Džulijana Barnsa

Džulijan Barns, pripadnik postmodernističke struje u književnosti, rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. Osnovnu i srednju školu je pohađao u Londonu, da bi visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao na Koledžu „Magdalen“ u Oksfordu. Tri godine je radio kao leksikograf na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, da bi se, nešto kasnije, okušao u ulozi kritičara i urednika književne rubrike, a zatim i kao pisac televizijskih kritika.

Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Troje (1991), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona (1990–1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000), Cepidlaka u kuhinji (2003), Sto od limunovog drveta (2004), Nije to ništa strašno (2008). Dobitnik je prestižnih nagrada i diploma: Bukerova nagrada (Ovo liči na kraj, 2011), nagrada Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985), nagrada E. M. Forster (1986), Gutenbergova nagrada (1987), Šekspirova nagrada (1993), nagrada Dejvi Koen za životno delo ( 2011), komandir francuskog Reda umetnosti i književnosti .

Jedna književna zaraza

Čitajući delo i uspostavljajući relacije između prostora i vremena dešavanja radnje, odnosno govoreći o hronotopu, zahvaljujući sugerisanju pisca, saznajemo da se radnja romana Nivoi života odvija u 19. veku, na prostoru triju zemalja: Francuske, Velike Britanije i Nemačke.

Roman se sastoji iz tri celine: „Greh visine“, „Na nivou“  i  „Gubitak dubine“. Prva dva poglavlja su ispripovedana u 3. licu (Er-form), iz perspektive sveznajućeg pripovedača. U trećem poglavlju, čini se da narator stiče poverenje u čitaoca i pruža mu uvid u sopstveni život, te se ostvaruje pripovedanje u 1. licu (Ich-form). Zapravo, prva dva poglavlja su temelji za izgradnju trećeg, koje počiva na reduktivnoj tački gledišta jer o pojedinim likovima saznajemo ono što je na njima ili u vezi sa njima video samo narator. Međutim, u celinama „Greh visine“ i  „Na nivou“, čitalac ima uvid u pripovedačevu objektivnost prilikom  dočaravanja likova i događaja, koje se zasniva na analizi činjenica, te je u trećoj celini čitalac lišen eventualnih sumnji u istinitost naratorovog kazivanja. Na ovaj način, ostvaruje se poverenje između autora i čitalačke publike.

Asocijacije su strukturalni princip izgradnje i oblikovanja ovog književnog dela, stilsko izražajno sredstvo pomoću kog se pripovedač, koristeći događaje koji su nam poznati i za koje sa sigurnošću znamo da su se zaista dogodili, priseća sopstvenog života.

Barnsovo pisanje jeste vid intertekstualnosti, zasnovano na unutrašnjoj povezanosti romana sa drugim tekstovima, sa događajima iz stvarnog života. To je vrsta palimpsesta, pisanje nove priče preko starih, već ispripovedanih događaja, gde se potvrđuje jedna od ideja poststrukturalizma – teorija dekonstrukcije, koja tvrdi da se novo delo temelji na postojećim događajima, osporavajući pojam originalnosti ispripovedanog.

U romanu Džulijana Barnsa, prisutni su elementi ljubavnog, avanturstičkog, pustolovnog romana, romana-eseja, romana o umetnicima. Delo predstavlja kombinaciju različitih žanrova, te se zbog toga ne možemo opredeliti samo za jedan. Ukoliko ga posmatramo kao tvorevinu ljubavnog karaktera, treba istaći da srž knjige predstavljaju tužne povesti o ljubavi između „nespojivih“  bića. Ljubav je istovremeno i startna linija i mrtva tačka i smrt lično, za sve parove Nivoa života: Feliksa Turnašona i njegovu ženu Ernestinu, Freda Bernabija i Saru Bernar, ali i za naratora i njegovu mrtvu dragu. „Svaka priča o ljubavi je potencijalna priča o žalosti.“¹⁾Ako se osvrnemo na elemente avanturističkog u romanu, jasno uočavamo da su oni koncentrisani u karakterima navedenih likova. Svako od njih jeste dete visine, svako je aktivan letač balonom. Fred Bernabi je okarakterisan kao pustolov, dete Rusije, Male Azije i Bliskog istoka, ali pre svega rodoljub, koliko to neko može biti. On Saru Bernar naziva boemom, odajući joj priznanje da je u tome nadmašila čak i njega. Feliks Turnašon (Nadar), takođe se svrstava u grupu neumornih avanturista, ali je i arhitekta, nekada spojivih stvari, nekada i ne, ljubitelj balona i vesnik fotografije načinjene u vazduhu. Glavni likovi su umetnici, te se delo može posmatrati i kao roman o umetnicima. Ako govorimo o delu kao romanu-eseju, treba istaći da je Barns knjigu prožeo ličnim utiscima, ukrštenim sa pogledima na pitanja u vezi sa životom, moralom, naukom, umetnosti. Umetnička obrada nadvladava naučne mere u delu, što je ključna razlika između romana-eseja i studije, odnosno, traktata, gde naučna obrada prevazilazi umetničku.

Pod zatvorenom plaveti

Prvi deo knjige, „Greh visine“, započinje rečenicom koja predstavlja Barnsovu ideju vodilju, refren na kojem počiva ceo roman: „Spojiš dve stvari koje nikada ranije niko nije spojio. I svet se promeni“.²⁾ S vremenom podriva tu ideju, unosi crv sumnje u nju: „Spojiš dve stvari koje niko ranije nije spojio; i to ponekad uspe, ponekad ne“.³⁾ A zašto? Zašto bi bilo ko spajao dve stvari koje prethodno nisu bile spojene?

Ljudi večito teže već proverenim oblicima, stanjima, teže stabilnosti, bežeći od svega što im donosi nesigurnost, haotičnost, bol. U biti, čovek je bojažljiv, ali u zavisnosti od veličine straha koji nosi u srcu i spremnosti da se sa njim nosi, ljude grubo delimo na hrabre i plašljive, a zapravo smo svi isti, samo što neko svoje patnje i strahove dobro krije, neko ih ne krije uopšte. Neko se lavovski bori, pokopava svoj strah, ne dozvoljava neprijateljskim vetrovima da ga odvuku na nepoznato tlo, ili ako ga pak odvuku, teži da povrati izgubljenu sigurnost. Neko u tome uspe, neko i ne, kako i sam pisac kaže. Međutim, postoji treći tip ljudi, o kojima će autor i govoriti u romanu, a to su ljudi koji se nalaze na rubu, i vrlo rado gledaju preko njega mesto odakle su krenuli, ali i mesto gde nikada neće dospeti. To su ljudi koji jedu svoj strah, pretvarajući ga u energiju koja postaje njihov pokretač. Oni konstantno saobraćaju između života i smrti, između neizvesnosti življenja i izvesnosti umiranja. Predstavljaju proizvod oprečnosti, oni su pobunjenici, revolucionari. Žive sa orkanima i lako ih pripitome, ali umiru od dodira povetarca. To su: pukovnik Fred Bernabi, glumica Sara Bernar i balonista i fotograf (pored mnogobrojnih zanimanja) Feliks Turnašon.

Zemlja je preveliki brod za mene – Fred Bernabi

Pukovnik Fred Bernabi bio je engleski amater entuzijasta. Pripadao je Kraljevskoj konjici, bio je član Saveta Aeronautičkog društva, popularan u Londonu i Parizu, član društva Princa od Velsa, uvek među ljudima, a opet sam, povučen. Bio je odsutan u svojoj prisutnosti. Vodio je polemike oko politike, razmatrao pitanja poput prednosti monarhije (Engleska) u odnosu na republiku (Francuska), međutim, ma koliko bio predan onome što radi, on bi makar na trenutak odlutao u više sfere. Tamo bi konačno bio među svojima, družeći se sa pticama, vetrovima i oblacima, posmatrajući brodiće kako mile vodom i združujući kovitlace dima koji su izbijali iz njihovih dimnjaka sa dimom svoje cigarete, praveći trake od maramica kako bi zaštitio vrat od sunca.

Kada je reč o njegovom izgledu ili karakteru, može se reći da su oni spoj oprečnosti, gotovo da je delovao groteskno. Ako bismo ga pogledali i spolja i iznutra, mogli bismo slobodno reći da je Bog na njemu vršio eksperiment, da se poigravao, kalemio sve što mu je palo pod ruku i dobio njega – Freda Bernabija. I sve to samo zato što je sila, čijim je delanjem nastao i koju ću nazvati božanskom, imala viška konstrukcionog materijala neophodnog za izgradnju čoveka, ili je pak materijal bio u deficitu. Upravo zbog ovakvog spoja u njemu, spoja stvari koje nikada ranije niko nije spojio, on postaje predmet naratorove okupacije.

Bio je visok, mršav, i kao što je to tada bilo svojstveno za generale, pukovnike – brkat. Njegov tanak glas činio se pomalo nakaradno u kombinaciji sa telom divovskih dimenzija. Prema njegovim tvrđenjima, vodio je poreklo od Edvarda Prvog, kralja poznatog kao Dugonogi, a ako je suditi po nadimku, može se reći da su Fred Bernabi i Edvard Prvi zaista bili srodnici. I sam pripovedač je opčinjen njegovim dugim nogama, ističući ih u epizodi gde su mu noge poslužile kao dobro skrovište za mač, to jest, za oružje, čije je posedovanje, u jednom trenutku, u Parizu, bilo zabranjeno. Ova epizoda sa mačem imala je dvojaku funkciju. Pored toga što je stavljala akcenat na funkcionalnost pukovnikovih dugih nogu, govorila je i o pukovnikovoj dovitljivosti koja je istaknuta u par navrata, suptilno – jer to je reč koja vrlo dobro opisuje Freda Bernabija. Upravo je zbog te snalažljivosti bio uspešan u svom poslu pukovnika, iako nikada nije pridavao uspehu veliki značaj, zapravo, nije mu pridavao nikakav. Nikada nije stremio ka slavi, iako su mu njene blagodati, ali i surovosti, bile dobro poznate. Prema shvatanjima velikog broja ljudi, pojedinci su rođeni takvi, rođeni da budu ovenčani uspehom, popularnošću. Da Fred Bernabi govori o tome, pretpostavljam, on bi se složio sa tvrdnjom da su neki ljudi, bez obzira na njihove želje i interesovanja, bez ikakvih priprema, određeni da pođu na ovaj put. S tim što bi on taj venac nazvao bremenom i s tim što se po njemu on nosi na plećima, a ne na glavi. Mada, verovatno bi dodao da opet postoje ljudi, sudbine i shvatanja različitih od njegovih, koji na slavu gledaju kao na venac, a ne na breme. On je, pak, izabrao drugi put. Vraćajući se na argumente koji bi potkrepili moju tvrdnju o dovitljivosti Freda Bernabija, spomenuću činjenice koje je narator izložio predstavljajući ga. Izumeo je spravu za merenje horizontalnog napredovanja koja se sastojala iz malog papirnog padobrana zakačenog za svilen konac dugačak 46 metara, kovao je planove o izgradnji tunela ispod Lamanša, imao je ideje o poboljšanju leta balonom, o potomcima balona, verovao je da se ključ krije u obliku i da treba težiti aerostatu u vidu cevi ili cigarete, na motorni pogon, iz čega će prvo nastati cepelini, a zatim avioni.

Poznanici su ga nazivali boemom, „baloumnikom“, vukom samotnjakom, a pojedini prijatelji „najaljkavijom bitangom svih vremena koja je sedela na konju kao vreća kukuruza“.⁴⁾ Međutim, Fred Bernabi nije bio zainteresovan za njihovo mišljenje o sebi jer je sam sebe bio itekako svestan. Možda je baš zbog te svesti bio nezadovoljan određenim segmentima Freda Bernabija (zbog svog „neengleskog“ izgleda, opirao se pokušajima da se načini njegov portret). Kako bilo, svi koji su ga poznavali, složili bi se da je nosio u sebi nešto mefistofelovsko. Oni koji nisu zalazili mnogo u to, rekli bi da je to njegov osmeh, dok bi se oni koji su zagrebali malo više ispod površine, složili da je u pitanju njegova faustovska želja za saznanjem, za otkrivanjem novog.

Kako je bio svestan svog izgleda, bio je svestan i svojih želja i ljubavi, ali i opasnosti koje nose sa sobom. I kao što nije mario za mišljenje drugih, tako nije preterano mario ni za opasnosti. Bio je hrabar, ludački smeo, ili samo lud, a možda je samo bio pomiren, pomiren i spreman. Poput Kamijevog Mersoa, pukovnik Fred Bernabi bio je lišen okova pravdanja drugima, prihvatajući situacije onakve kakve su, bez pokušaja da im se odupre, prilagođavajući im se, ili pak ako se odupirao, to je radio u sebi, u svojim solilokvijima, ne ostavljajući drugima ni mrvice svojih nemira, otrovne mrvice, ljubomorno ih čuvajući samo za sebe, trujući se i truleći iznutra, dok je groteskna fasada ostala netaknuta.

Bio je opčinjen letenjem balonom i kada je leteo, leteo je sam, a manir njegovog letenja bio je ekvivalentan maniru  življenja. U svom crveno-žutom balonu po imenu „Pomračenje“ imao je običaj da pali cigaretu da bi bolje razmišljao, iako je pretila smrtna opasnost u vidu eksplozije, do koje bi došlo pri dodiru gasa (koji je cureo iz balona) i vatre. Ali da nema opasnosti – ne bi bilo ni ruba, da nema ruba – Fred Bernabi se ne bi osećao živim. Njegova avanuristička žeđ (koju donekle napaja na svojim putovanjima širom Rusije, Male Azije i Bliskog istoka) biva utoljena izlaganju opasnostima, iako je on sam sebe nazivao „miroljubivim čovekom“. On je zaista voleo mir, ali mu je on često izmicao, gotovo da mu je bio stran. A u ljudskoj prirodi je da beži od pojedinih stvari, od stvari koje nas „ugrožavaju“, ali kada bežimo mi nesvesno krećemo u poteru za njima. Bekstvo Freda Bernabija nema primarno značenje te reči, Fred Bernabi se, preciznije rečeno, klonio ljudi i stvari, da bi dosegao ono čemu je težio, a što mu je u potpunosti, večito bilo nepoznato – mir. I u tome leži još jedna njegova nesreća – on lako doseže ono čije ga odsustvo ili prisustvo ostavlja ravnodušnim, ono bez čega može, čak i ono što ne želi. Po istom principu funkcioniše i mehanizam  želja. Kada nešto želimo svim svojim bićem, to nam ostaje nedostižno. Ali nije tu reč o mitskom prokletstvu bačenom na ljudski rod, da žudi za onim što nema i da nikada ne popuni crnu rupu u grudima. Ključ uspeha sve vreme leži skriven u staloženosti i prividnoj ravnodušnosti igrača pokera. Koliko god ljudi inteligentni bili, njima vlada podsvest, a ona je puna primitivnih arhetipova koji zahtevaju da se taj plemenski ples otpleše do kraja, bez preskakanja bilo kog koraka, a čovek koji žudi za nečim ne obraća pažnju na korake, on hrli ka cilju, podsećajući na malo dete. A ko bi bilo šta vredno poverio detetu na čuvanje? Fred Bernabi nije znao korake.

Motiv poštanskih brodića koje pukovnik često posmatra iz balona, ponovo, suptilno, upućuju na ranu Freda Bernabija. Čovek uvek priča o sebi i kada priča o drugim stvarima. Pominjući poštanske brodiće, Fred Bernabi se priseća pisama koje je namenio svojoj velikoj ljubavi. Svaki pomen nosi bol. I zato brodove Fred retko spominje, ali ih spominje. I time je naznačena još jedna mefistofelovska crta u njemu – nemir, večiti nemir, lutanje, izgaranje u sopstvenom plamenu. A činjenica da „blagodat zaborava i okrutnost pamćenja leže van naše vlasti“,⁵⁾ upućuju na to da je običan čovek nemoćan da sam izabere poput Mefista, u čemu se ponovo ogleda spoj kontradiktornih elemenata u njemu. On je čovek i vrag lično, a opet – ni jedno, ni drugo. Fred Bernabi, čovek koji je mnogo puta sa lakoćom okretao glavu od zanosa, koji je bio svestan svog izgleda, želja i opasnosti, nije izbegao Amorovu strelu po drugi put. Prva ga je pogodila kada se vinuo sa doverske Gasne kompanije 23. marta 1882. godine, a druga kada je upoznao nju – Saru Bernar.

Igraj, igraj, igraj – Sara Bernar

Sara Bernar bila je najpoznatija glumica svoga doba. Bila je Jevrejka u prevashodno antisemitskoj Francuskoj. U katoličkom Montrealu, njena kočija je kamenovana. Ona pripada onoj grupi ljudi koje ili volite ili mrzite. Visoko se kotirala  u određenim slojevima francuskog društva, pre svega u slojevima koji su klasifikovani na dno društvene lestvice, dok je kod „viših“ slojeva društva uglavnom bila omražena. I taj disbalans osećanja koje su ljudi gajili prema njoj, pored neospornog talenta, ovenčao je Saru Bernar slavom i nadimkom Božanska, koji je korišćen samo u onim krugovima u kojima je Sara izazivala najdublje poštovanje i divljenje.

Izdvojila se i izgledom i karakterom. Oni iskusni, poput Feliksa Turnašona, videli su u njoj buduću zvezdu. U svojim ranim dvadesetim godinama bila je žedna uspeha i slave i puna života. Rušila je sve prepreke pred sobom, ne osvrćući se, gazila je ponosno i hrabro. Kao što je i prirodno, čovek s godinama nauči da ceni mir i jednostavnost i mirno more, ili povoljne vetrove, više od buri, snažnih plima i oseka, ili potencijalno razarajućih oluja.  Sara je odbila da odigra novu ulogu. Čovek se valjda zasiti nemira, nemiri su stvoreni da bi se mladi, još neuspešni ljudi borili sa njima i polako odrastali u mentalnom smislu. Dakle, ljudi su željni dobiti, u ovom slučaju dobit je zrelost, iako ni sami  toga možda nisu svesni. Kada ostare, ljudi ne teže dobiti, samo se klone gubitka. Zrelost i iskustvo koje poseduju stariji, stavljaju nemire na dno fioke, sada ih oni ničemu ne uče, ali su odveć jaki i prete da im slome stare kosti.

Sara je imala dve strasti: glumu i letenje balonom. I jedno i drugo, negovalo je njenu sanjalačku prirodu i njenu potrebu za bekstvom. Kada je bežala, bežala je od ljudi u sebe, ili od sebe iz sebe. Lek za distanciranje od ljudi bio je let balonom. Međutim, ona se nikada nije udaljavala od svih (na svoja putovanja je obično vodila i svoje ljubavnike) jer je bila suviše plašljiva i ranjiva, iako je ostavljala utisak neustrašivosti. Ali ta prividna neustrašivost, koja se često preobražavala u drskost, bila je samo odbrambeni mehanizam koji se pokrene u čovekovoj dugogodišnjoj osamljenosti i strahu. Sara nije bila sama, ona je bila usamljena, a usamljenost je s vremenom, verovatno iz navike, prerasla u osamljenost. Lek za bekstvo od same sebe pronašla je u glumi i mogućnosti življenja drugih života. Kada se karike na lancu života pokidaju, čoveku je, da bi nastavio da gradi novi lanac, najpre potreban zaborav, zaborav na prethodno uložen trud u stvaranju lanca koji je nedavno pukao. U analogiji sa ovim je i Bodlerovo shvatanje da treba uvek biti pijan, da ne bismo osećali užasni teret vremena, misleći da čovek treba pronaći svoju vrstu opijata koja će ga spasiti od truljenja, do kog dolazi svakodnevnim posmatranjem i boravljenjem u ovom svetu, jer „čovek je samo za žal, za muku zdaden“.⁶⁾ Sarin opijat bio je gluma.

Sara izgara za trenutak. Reč „zauvek” postoji u njenom vokabularu  samo u vidu prepoznavanja, ali kod drugih ne i kod sebe. Večnost je nikada nije zanimala. Večnost znači trajno. Trajno je monotono, trajno je rutina, a Sara je nevesta boema. Bila je svačija i ničija. „Ljubav” je trajala onoliko koliko je trajao „let“. Prizemlje bi značilo samo pripremu za novo putovanje, ali ni ono nije bilo postojano. I sve bi se vrtelo u krug. Početak bi bivao u kraju, a kraj u početku.

Prirodno, imala je neprijatelje, ali oni za nju nisu bili kamen spoticanja, kao kod većine ljudi, već plodno tlo za izgradnju sopstvenog uspeha, ali i karaktera. Kritike je često ignorisala, pohvale i pažnju rado prihvatala, borila se sa drugima, borila se sa sobom. Ako bi postojala jedna reč kojom bi trebalo opisati ceo njen život, to bi bila reč BORBA.  Bitka se nikada ne vodi sama od sebe i nikada bez određenog cilja. Sara je imala jasno zacrtan cilj – BITI NA VRHU, DATI SVE OD SEBE, BITI NAJBOLJI U ONOME ŠTO RADIŠ. I BILA JE.

Ali tu je postojao jedan mali problem, problem zaboravljanja sebe samog. Spavajući sa mnogim muškarcima, ponajviše sa svojim glavnim glumcima, zaboravila je šta znači istinski voleti. Uživljavajući se u druge uloge i živote, zaboravila je na sopstvenu. Živeći na sceni, zaboravila je šta znači koračati kroz realnost. Kušajući snove i jezdeći nebom, zaboravila je ukus prizemljenja i snagu „udarca koji može nabiti noge u leju cveća do kolena i probiti unutrašnje organe, koji se prospu po zemlji“.⁷⁾ Surovost sećanja leži van naše vlasti i Sara Bernar će se prisetiti svega što je zaboravila. I greh visine će dobiti oprost, ali prvo će tražiti harač. I boleće.

„ Dole Vaša ljubav“⁸⁾

„Spojiš dvoje ljudi koje niko pre tebe nije spojio, i ponekad se svet promeni, ponekad ne. Mogu se slupati i zapaliti, ili se zapaliti i slupati.“⁹⁾

Na nivou, upoznalo se dvoje boema – Sara Bernar i Fred Bernabi. Radnja je smeštena u Parizu, sedamdesetih godina 19. veka. Fred Bernabi, budući da je bio prijatelj i član društva Princa od Velsa, imao je tu čast da upozna čuvenu glumicu na sceni u nekoj od njenih predstava, poput: „La Fille de Roland“, „Dama sa kamelijama“ itd. Kako mu se Sara dopala na prvi pogled, odlučio je da pođe u još jednu bitku u nizu. Ali ova bitka  nije bila poput ostalih jer ni tehnika ratovanja nije bila ona na koju je navikao Fred Bernabi, ali u tome je i bila čar.

Pukovnik je voleo izazove i rizik. Nekada, rizik za njega nije imao svoje primarno značenje. Zapravo, Fred bi navodno rizikovao, ali služeći se svojom obazrivošću i pronicljivošću, unapred je mogao da odredi ishod situacije i na kantar stavi udeo koristi i udeo gubitka, i hladne glave odluči o daljoj borbi. Ukoliko bi situaciju ocenio kao potencijalnu promašenu investiciju, digao bi ruke i odlazio u nove pohode. Kako li je onda, u slučaju ljubavi sa Sarom Bernar, kantar zakazao? Ovaj put nije dobro izmerio udeo gubitka i dobitka, ili je pak po prvi put odlučio da istinski rizikuje. I izgubio je, ne samo potencijalnu dobit u vidu žene sa kojom bi proveo čitav život, izgubio je i sebe.

Tužno je gledati kako veliki ratnici pokleknu pred malom preprekom i stropoštaju se u jamu beznađa. Čini se da su navikli da preskaču one ogromne, a kad se pojavi ona mala, zbune se i zaneme. Naredni period posvećen je samoispitivanju, tumačenju sopstvenih postupaka, postupaka voljene osobe, preispitivanju bistrine rasuđivanja u određenim   okolnostima i samoubeđenju da su se neki potezi mogli bolje odigrati. Sve se to dešava tek kad se telo oslobodi osećaja praznine, a um krivice. Bol je bio intenzivan i u nekoliko narednih godina. Nekoliko narednih godina, Fredu Bernabiju značile su zauvek. Poginuo je ubrzo u bici kod Abu Klea, tako što mu je jedan od mahdističkih vojnika koplje zario u vrat. Trake od maramica, koje je nekada pravio kako bi zaštitio vrat od sunca pri svojim letačkim ekspedicjama, izgubile su na značaju sada kada nisu imale šta da štite.

Narator prekida pripovedanje Sarine i Fredove potresne istorije ljubavi, uvodeći epizodu, takođe, ljubavnog karaktera. Reč je o majmunu koji nekprekidno zlostavlja papagaja, čupajući mu perje. Iako je papagaj bio u prilici da samo jednim udarom svoga kljuna ubije majmunovu mučiteljsku narav, ostao je nepomičan na zemlji, ispuštajući srceparajuće krike. Kako bi okončali mučeništvo, ljudi su razdvojili pticu i zver, ali papagaj je gotovo umro od tuge. Oporavio se tek kad su ga vratili u kavez sa mučiteljem.

Fred  Bernabi je izbegao sudbinu papagaja, odlučivši da odbije članstvo u grupi Sarinih bivših ljubavnika koji su s vremenom stekli status njenih dobrih prijatelja, a koji su je i dalje podsvesno želeli, gledajući je u zagrljaju uvek novog muškarca. Fred je odlučio da zadrži svoje „perje“ kako bi imao snage i sredstava za predstojeće letove balonom. Po drugi put, odrekao se ponuđenog obrasca i pokazao na trenutak čestice svoje mefistofelovske prirode – odlučio se za izgaranje u vatri svoga uma, umesto za pakt o večitom mučenju u Sarinim krugovima pakla. Odbacivši obrazac, vinuo se iznad ograničenosti ljudskog uma. Čovek je takav, on voli granice, pravila, i voli da misli da ih prevazilazi, voli da živi u zabludi. Fred Bernabi je bio svestan i svojih želja i ljubavi, ali i opasnosti koje idu sa njima. Bio je svestan granica, čak i ako se borio protiv njih, znao je da je to bitka koju neće uspeti da dobije, zato se i nije trudio da ih izbriše, jednostavno ih je preleteo, sam, u svom crveno-žutom balonu po imenu „Pomračenje“.

Ponovo, van svih obrazaca i planiranja, oženio se u 37. godini i godinu dana kasnije dobio sina. Dok je jednom leteo nad Lamanšom čuo je jasno „mon cher kapiten Fred”.¹⁰⁾ Boleo ga je i posle svih tih godina, u njemu je eksplodiralo napušteno atomsko sklonište emocija. Zapalio je cigaretu i razmišljao o spoju dveju stvari, smrtonosnom spoju – gas i vatra, dobitna kombinacija  ukoliko se priželjkuje zaborav, ili pak onaj osećaj udara o zemlju, koji „može nabiti noge u leju cveća do kolena i probiti unutrašnje organe koji se prospu po zemlji“.¹¹⁾  Svoje namere o prizemljenju, ili preciznije rečeno – uzemljenju, zaboravio je na trenutak, i bacivši cigaretu u vodu, odlučio se za boravak na nivou.

„Nemam velika očekivanja, imam velika nadanja, ali to je druga stvar“¹²⁾– Feliks Turnašon

Turnašon, Turnadar, Nadar, ili ako uzimamo puno ime i prezime – Feliks Turnašon. Bio je novinar, fotograf, karikaturista, balonista, preduzetnik i izumitelj, pasionirani registrator patenata, osnivač kompanija, pisac nepouzdanih memoara, ili jednostavno, neumorni promoter samoga sebe, ovaplođenje Sizifa i njegov sledbenik. Takođe, osnivač je francuskog udruženja „Društvo argonauta“, intelektualnog i demokratskog karaktera. Njegovi predstavnici bili su pisci i umetnici: Žorž Sand, Dima, Ofenbah. Okupljao je i društvo za podsticanje vazdušnog pokreta pomoću vazduhoplova težih od vazduha, sa sekretarom Žil Vernom. Najveće zasluge Feliksa Turnašona leže u polju aeronautike i fotogrfije, kada je stvarao kao Nadar.

Ukrotitelj vetrova, Kolumbo nebeskog prostranstva, otac balona po imenu „Div“, ali i preteča predstojećih generacija avijatičara, sve je to bio Feliks Turnašon. Bio je visoka, krakata figura, spolja fosil, iznutra živi organizam. Ljudi su u njemu videli rudnike energije i pustinju razuma. Često su ga karakterisali kao „vrlo duhovitog i vrlo glupog“, ili pak kao „mudrog čoveka bez trunke razuma“. U jednom su se slagali – živeo je vrlo haotično. Započinjao bi sto poslova u isto vreme, i odustao od devedeset osam, večito se vraćajući spoju stvari koje nikada ranije niko nije spojio: fotografiji i aeronautici.

Kao fotograf brzo se proslavio i između 1855. i 1870. godine, pozdravljan je kao najbolji fotograf portreta. Fotografisao je društvene krugove u kojima se kretao, odbijajući poslovanje sa visokim društvom. U nekoliko navrata, objektiv njegovog aparata, okupirala je mlada Sara Bernar čija je glumačka karijera pupila. Pre svakog fotografisanja, vodio bi opuštajuće razgovore kako bi istakao čoveka u njegovoj prirodnoj dimenziji, lišavajući ga grča koji obuzima njegovo telo i straha koji nastupa onda kada čovečiji um postane svestan da će se pokazati u svom pravom svetlu. Očaravala ga je ljudska slojevitost, te se okušao i kao argonaut akumuliranog materijala u čoveku, ili bolje rečeno, specijalizovao je anatomiju ljudske psihe. Kao što je leteo u visinu, podjednako je kopao i u dubinu u želji da osvetli neupadljive aspekte pojedinca. Zagovarao je Karađozovu ideju o sveopštoj ljudskoj krvici, tj. smatrao je da porote ne treba da budu zapitane nad nečijom krivicom, već samo nad eventualnom opasnošću koju ta osoba predstavlja za svoju okolinu. Jedan od Andrićevih junaka kaže: „Ja nisam bolestan, ja sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti“.¹³⁾ Potom i Kafka podržava Andrićevu misao tvrdnjom  da su ljudi mesečari, aludirajući na Sokratovu i Aristotelovu ideju o zlu koje ljudi čine nenamerno, na ideju o ljudskoj duši koja je TABULA RASA (neispisana tablica). Čoveka od rođenja do njegove finalne forme vaja iskustvo. Ono nam pruža smernice do odredišta, ili nam pak odredište daje smernice u iskustvu. Kako bilo, Nadar izučava „bolest“ čovekovu i uspeva da je razume stružući sloj po sloj ljudskog uma. I bez obzira na svest o nehotičnosti čovekovih loših postupaka, Nadar veruje u grešnost bića, u krivicu zapisanu u kodu čovekove egzistencije. I pored svega, ili baš upravo iz navedenih razloga, on se divi ljudima, njihovoj spontanosti, prirodolikosti, ogoljenosti, njihovoj dubini i širini, a fotografija mu omogućava da predmet svoga divljenja i zabeleži. Modele je birao u društvenim krugovima kojima je i sam pripadao, upravo iz prethodno navedenih razloga. Viši društveni slojevi bili su predvidivi, uštogljeni, poput marioneta u lutkarskom pozorištu, naviknuti da konce umesto njih vuku drugi, a oni bi se samo prilagođavali ruci koja je diktirala korake. Bili su isprogramirani, izveštačeni i proračunati. Nadar nije voleo proračunatost. Uvek je igrao na kartu rizika, počevši od sopstvenih izuma i eksperimenata, poput balona „Diva“, do eksperimentisanja prilikom odabira supruge.

„Div“ je bio Nadarov najveći doprinos aeronautici i klica koja će s vremenom doneti plodove najdubljih promišljanja o nebesima kao utočištu i „hramu gde mutne reči sleću sa stubova živih“.¹⁴⁾ Nebo je za njega vid čistilišta, mesto gde se sve svodi na „relativnu meru, i na Istinu“.¹⁵⁾ Brige, griža savesti i gađenje su anulirani. Sve je fluidno. Sve obuzima spokoj. Čovekovo uzdizanje dobija oprost, ili pak čovek u višim sferama oseti neku božansku silu, nadmoć nad ostalim smrtnicima i svim grehovima, te sam sebi potpiše indulgenciju, a onda je potpiše i drugima. Da bismo oprostili drugima, prvo moramo oprostiti sebi.

Dok je u oblacima, čovek se ne može odupreti ikarovskom prokletstvu da otkrije više, ode dalje, osvaja, pokorava, anektira. Kažu za čoveka da će biti večito željan i proklet, a može li se reč „prokletstvo“ zameniti sa „radoznalost“? Ne. Prema Nadaru čovek teži kolonizaciji nebeskog prostranstva, njega ne interesuje razgledanje nebeskog svoda, njegovo istraživanje. Čovek želi da poseduje, ali nebesa, ljudska ruka nikada neće ukrotiti. To je čovekovo „zabranjeno voće“, a svako ko se usudi da ga kuša, doživeće Ikarovu sudbinu i završiće u „leji cveća do kolena sa probijenim unutrašnjim organima, koji će se prosuti po zemlji“.¹⁶⁾ Bio je to čovek koji je kršio pravila, ukoliko su ona uopšte i postojala, ali ne zbog inadžijske crte u sebi, inat mu nije bio blizak. Jednostavno, razmišljao je i radio drugačije, a ako je on i živeo po nekom obrascu, onda mu je taj obrazac pružala supruga Ernestina. Ona je uvek bila uz njega, a on je znao da ceni odanost. Nakon što se Ernestina šlogirala, Feliks je smesta preselio domaćinstvo iz Pariza u šumu Senar, kako bi ona imala mir koji joj je bio neophodan. I sam je priželjkivao zatišje, budući da je u njemu i dalje vikala bura još od odbijanja njegovog novog patenta. Kada je Ernestina preminula, njegove prethodno neprihvaćene ideje su prodisale. Ideje su se vinule u vazduh, Ernestinu su spustili u zemlju. I tada je spoznao bolnu istinitost Anaksimandrovog učenja o apeironu. Sve se svodi na ciklus kruženja u prirodi. Dok jedno nastaje, drugo nestaje.

„Vreme kao rana puna soli. Vreme kao krasta pod kojom rana ne zarasta.“¹⁷⁾

Šta se dogodi sa čovekom koji je trideset godina stajao na tlu, a potom ostao bez njega? Izgubi ravnotežu. Zaboravi na prethodno stečena znanja, ili tek počinje da spoznaje pravo značenje onih stvari koje nikada ranije nije razumeo.

Iz oblasti matematike, zaboravi računske operacije, ishod svake situacije postane negativan, ili pak nula. Ponekad se zapita, da li je rezultat sa vrednošću nula pogubniji od negativnog broja. Nula je ništa, ni pozitivna, ni negativna. Neodlučno stoji na sredini i koleba se koji će put izabrati. Nikada ne odluči, ali se koleba. I narator je na sredini. Iza njega su dani u kojima je boravila Ona, ispred njega su uspomene. A on je u sredini. Tu je njegov prostor za tugu. Nazad ne može, napred ne želi. Zato ostaje u mestu.

Iz oblasti jezika, izgubi moć govora i sposobnost razumevanja. Ne razume druge koliko i oni njega, a Ona koja ga razume, deli sudbinu Nadarove žene. Ne želi da govori jer nema kome da kaže. Ako i priča, kao slušaoca bira odraz sada nepoznatog čoveka, koji stoji naspram njega u ogledalu. Taj stranac ga je nekada razumeo, čak i savetovao, a sada glumi da ga ne poznaje, ili je možda postao senilan. Druge izbegava, ili bolje reći, izbegava da odgovori na njihova pitanja. A ponekad, kada se on uželi priče sa njima, a tema priče je, naravno, Ona, oni izbegavaju njega. I tako se igraju neprepoznavanja. Oni više ne poznaju njega, a oni njemu postaju stranci.

Iz oblasti geografije, izgubi osećaj za orjentaciju. Istok je sada nepresušni izvor patnji, a nekada je imao sanjive oči i svilenu kosu rasutu po jastuku. Zapad je sada mesto gde se oprašta sa još jednom tugom, razočaran, jer je Ona bila u njenom središtu, jer se još jednom oprašta od Nje. A nekada, zapad je bio topao poljubac, jedan krevet i ruke oko vrata. Iz oblasti muzike, zaboravi na sve pesme. Njima, u njemu, nakon Nje, nema mesta.

Iz oblasti fizičkog vaspitanja, zaboravi na sve igre u paru. Svaka šetnja je marš žalosti. Svakodnevno šetaju, on i Ona, u prošlost i nazad, kažu da je šetnja zdrava. A šta će mu zdravlje kad ga Ona nema? Noge ga bole, cipele su počele da ga žuljaju, nikako da razume da ih je prerastao i da treba kupiti nove.

Ali zato svakodnevno ponavlja istoriju. Što se tiče fizike, trebalo mu je 62 godine života da bi razumeo Ajnštajnovu teoriju relativiteta, da bi mogao da je interpretira na što jednostavniji način, primenjujući životne primere. Sve se svodi na trenutak – koji predstavlja 30 godina njihovog zajedništva, i večnost – koja predstavlja beznjenicu. Iz oblasti medicine, prostudirao je sve ljudske bolesti i sva psihička stanja i došao do saznanja da je hipohondar, ili da je pak postao hipohondar samo da bi prestao da misli na Nju.

A on pretpostavlja da je Ona, koja je sada pod zemljom, shvatila hemijski proces raspadanja.

Život piše knjige. Jedne možemo čitati, ali ne i razumeti, druge možemo razumeti, ali ih ne čitamo. Žalost nema kalendar i dani u nedelji su ništa drugo do pukih imena. Svi su isti, svi jednolični. Svi dani H perioda života, prožeti su razmišljanjima o smrti, o samoubistvu. Trajanje H perioda, pokazatelj je kukavičluka, odnosno, hrabrosti. Životnu formulu možemo tumačiti kao zbir vremena provedenog u razmišljanju o samoubistvu, o okončanju pasivnog trajanja, u vidu aktivnosti nastale delanjem oštrog japanskog noža i Bodlerovog opijata. Dakle, život je zbir vremena razmišljanja o smrti i dvostruko više provedenog vremena u razmišljanju o Njoj. Ideju o smrti ubrzo smenjuje ideja o hipotetičkim željama. To su želje pokojnika, odnosno, ono što bi mrtvi poželeli. A Ona svakako ne bi snivala o kadi punoj crvene tečnosti i o japanskom nožu. Pre svega, to bi značilo Njeno ponovno umiranje, umiranje sebe u njemu, a to je jedino mesto gde je Njena egzistencija bila validna. Usmrtivši sebe, usmrtio bi i Nju. Njena smrt bila je samo Njena, njegova smrt bila bi smrt njih oboje.

Potreban mu je obrazac. Do sada, Ona mu ga je pružala, kao Nadaru njegova Ernestina, kao Horvatu njegova A, kao Petrarki njegova Laura, Lazi Kostiću njegova Lenka. Svi oni su u nekom trenutku izgubili obrazac i svi su nastojali da ga povrate. Ali povratak nije značio i ista pravila, budući i da se broj igrača sa dva smanjio na jedan. Povratak je značio održavanje na ledenoj vodi, onda kada „nemamo čak ni nadjaknu od plute kao zaštitu“.¹⁸⁾

„Nisam nikako mogao da prestanem da verujem pošto nikada nisam ni počinjao“¹⁹⁾

Da li se čovek rodi kao biće koje je okrenuto ka veri, to jest, kao biće koje je okrenuto od nje?  Svet se u svom fundusu grubo deli na one koji veruju i na one koji veru izgube. Gubitak vere uslovljen je tragičnim prihvatanjem gubitka, odnosno, infekcijom ljudskog uma o nezamenljivosti  izgubljenog. Kada izgubimo nekoga, bol je poput osećaja gubitka dubine, kao kada „udarac nabije noge u leju cveća do kolena i probije unutrašnje organe, koji se prospu po zemlji“.²⁰⁾ Greška je naša. Petljati se sa visinom znači petljati se sa Bogom. Petljati se sa Bogom znači prizivati vraga. Petljati se sa Bogom znači prizivati sudbinu Maga Simona. „Simonovo tajno raketno gorivo je nezakonito: oslanja se i fizički i duhovno na podršku demona.“²¹⁾ Raketno gorivo čoveka u žalosti nezakonito je takođe,  jer podrazumeva petljanje sa vraškom magijom, przivanje mrtvih, utopljenih duša.

Čovek se ne bi protivio umiranju kada bi znao da njena sledbenica nije smrt, ili pak mizeran život koji nam preostaje nakon nečije smrti. Zgasnuće života nije i proces umiranja. Umiranje je mnogo više. Umiranje je življenje posle gubitka, ali ljudi to obično zovu preživljavanje.

Najpre, čovek veruje, veruje sve dok ima svoju Ernestinu, Lauru, ili Lenku. Zatim postaje istinski vernik dok moli za Njen ostanak u životu, za opstanak njih oboje. A onda, jednostavno, poput Ničea, počne da veruje da je Bog mrtav. Njegov Bog je bila Ona, sada kada Nje nema, nema ni Boga. Ljudi kažu da je on ateista jer ne traga za Bogom na isti način kao i drugi. Ili preciznije rečeno – oni veruju da su Ga našli, on zna da je njegov mrtav.

Literatura

Barns, Džulijan, Nivoi života, Geopoetika, Novi Sad 2013.
Andrić, Ivo, Prokleta avlija, Gutenbergova galaksija, Valjevo 2001.
Barns, Džulijan, Nije to ništa strašno, Geopoetika, Novi Sad 2008.
Bodler, Šarl, Veze, Zavod za udžbenike, Beograd 2012.
Gete, Johan Volfgang, Faust, Geteovo društvo, Beograd 1999.
Desnica, Vladan, Proljeća Ivana Galeba, Zavod za udžbenike, Beograd 2012.
Živković, Dragiša i dr, Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd 1992.
Kostić, Laza, Santa Maria della Salute, Zavod za udžbenike, Beograd 2010.
Paunović, Zoran, Istorija, fikcija, mit, Geopoetika 2006.
Stanković, Borisav, Koštana, Zavod za udžbenike, Beograd 2004.
Tokin, Ivan, Najnormalniji čovek na svetu, Samizdat B92, Beograd 2014.
Tomazo Marineti, Filipo, Figaro, Pariz 1909.
Horvat, Oto, Sabo je stao, Agora, Novi Sad 2014.

Autorka: Jovana Videkanjić