Из романескног опуса Радослава Петковића, једног од најчитанијих писаца чија су дјела најпродаванија скоро три деценије уназад, издваја се роман Судбина и коментари. Роман Судбина и коментари освојио је велику популарност читалачке публике о чему довољно говори податак да је од 1993. године, када је први пут објављен у издању Времена књиге, до данас, преведен на: француски, мађарски, енглески, грчки и бугарски језик. Судбина и коментари овјенчан је великим бројем најугледнијих књижевних признања у Србији: за овај роман Петковић је добио НИН-ову награду за роман године, награду „Меша Селимовић“, Борбину награду за књигу године, награду клуба Jazzbina и Радија Б92 за најбољу књигу године. Поводом јубилеја НИН-ове награде роман Судбина и коментари је, гласовима књижевних критичара, уврштен у десет најбољих НИН-ових романа.
У роману Судбина и коментари прича је јасна и прегледна испричана у пуној концентрацији и дугим приповједачким дахом, а дах приповиједања је унутрашња музика романа. Као и драма и роман је дјело које је многоструко условљено. Аутор мора унапријед имати у виду сва лица и она морају бити активна, или тачније, међу њима се мора развијати радња. Њих аутор мора чврсто држати и бринути о судбини сваког од њих. А Петковић у свом роману и те како води рачуна о судбини сваког свог јунака, он нам доноси нове теме и гради једну нову, сопствену слику свијета у књижевном тексту. У оквирима интригантне и узбудљиве приче назиру се дубљи слојеви историје и људске судбине, повијести о морима и градовима. Историју постмодернисти доживљавају као текст, и она као таква постаје поље књижевног експеримента.
Судбина и коментари Радослава Петковића представљају примјер посебних односа с историјским знањем. Наслов романа обиљежен је дихотомијом: судбина је појам који подсјећа на сижее класичног историјског романа, а коментари, као знак аутопоетичности, јесу оно што Петковићевом дјелу даје изразито постмодернистичку димензију.
Ала Татаренко, у свом есеју Име и лице Средоземља: Судбина и коментари Радослава Петковића као медитерански роман, анализира наслов романа на сљедећи начин: „Море се притајило и у самом наслову романа, невидљиво на први поглед, као његов мирис који сведочи о присуству. Синтагма „судбина и коментари“ може да се прочита на онај начин на који се дешифрује име протагонисте прве две књиге Павела Волкова. Ако се у имену јунака сусрећу имена јунака Друге књиге Сеоба, Павла Исаковича и секретара руске амбасаде у Бечу Волкова, у Петковићевом роману долази до сусрета имена дела Милоша Црњанског „Судба“ – прва је објављена песма младог Црњанског. Већ на самом почетку песник поставља питање слично питању Павела Волкова: „На сињем мору, лађа једна броди, да могу само знати куда је судба води?“ Судбина, судба, другачија судба – зар није управо то тема Петковићевог романа? А Коментари уз Лирику Итаке не казују много о песмама уз које су формално везани, али зато знају саопштити доста о судбини самог писца… Итака је медитеранско острво, острво Одисеја, који лута морима у потрази за повратком. Итака је, такође, (у другој временској перспективи, у перспективи Петковићевог романа) једно од седам острва која чине Републику, чији је „трговачки агент“ Павел Волков“, закључује Татаренко.
Тачно је да море игра важну, ако не и пресудну, улогу у животу протагонисте Волкова, сав његов живот, каријера, успјех, али и неуспјех, разочарање, везани су управо за море. Између мора и копна одвија се његова прича. Постоје јунаци који историју живе и јунаци који историју кроје. Поменувши море не можемо, а да се не осврнемо на Одисеја, можда јединог у историји књижевности који је био формулисан као идеал. Одисеј је лукав човјек, паметан, предузимљив, оштроуман, добар политичар, сналажљив, он је све то и физички и ментално. Дакле, он је и физички јак и брз, и спреман, и предузимљив, и ментално лукав, брз да се сјети неке идеје, проницљив је и јака личност. Одисеј је имао ту врсту идеала споја душе и тијела који, заправо, ниједан јунак послије њега није имао, на примјер ни Дон Кихот нити Хамлет. Затим имамо Павела Волкова, морског официра, који се у сусрету са Средоземним морем на Крфу, суочава са питањем смисла живота и судбине. Његов проблем је погрешна процјена, није ментално јак као Одисеј, бори се сам са собом, са својим мислима. Битно је да се постигне јединство активног живота дјелања и дјеловања, дакле физичке егзистенције са духовним животом. Мора постојати физичка егзистенција, живот који се живи и тјелесно, не само духовно. Волков не остварује тај спој, а питање које се овдје поставља да ли се наративни токови баве могућношћу дјеловања и акције, да ли отварају могућност тог активног живота или пак негирају било какву могућност тога активног живота, који би могао да промијени околности јунака? Наративни токови у роману Судбина и коментари остављају могућност промјене околности, пружају и јунацима, али и читаоцима могућност активног учествовања у причи.
Јунак романа Волков својим путовањем описује круг око крајњих граница српске топографије: од Трста до Украјине, Будимпеште па све до Крфа. У роману се развија активан однос представника Срба у Трсту према странцима, према „другом“, што је тачније и обрнуто. Познато је да су се за Трст борили и освајали га Римљани, Византинци, Франци, вијековима је непријатељевао са Млетачком републиком, док заштиту није потражио од Хабзбуршке монархије. Трст се током деветнаестог стољећа развија као најзначајнија лука Хабзбуршке монархије. Трст одише љепотом архитектуре различитих преплитања што аустроугарских што италијанских.
Постоје записи о српској насеобини у Трсту, али је врло мало позната шире. Та српска колонија, иако малобројна, била је веома богата и моћна, што се види по цркви коју су имали, на мјесту данашње. Они су били богати бродовласници и низ палача у Трсту им је припадао. Посебна пажња српској насеобини у Трсту посвећена је у Трећој књизи романа, гдје историчар Павле Вуковић у културолошко-историографском разговору са Мартом Ковач открива своје интересовање за крајње тачке до којих су Срби стигли у свом насељавању током XVIII стољећа, крајња тачка на западу био је Трст. Из овога разговора сазнајемо да је у Трсту постојала малобројна, али економски врло снажна насеобина, те да и даље постоји црква Светога Спиридона, која свједочи о томе. Такође, казано је да српска колонија у Трсту постоји макар од половине XVIII стољећа, те да је Јоаким Вујић боравио у Трсту крајем стољећа, а Доститеј Обрадовић на почетку ХIХ стољећа.
Писац се трудио да размонтира традиционално и званично виђење ствари. Преко многих детаља, и баналних и мање баналних, он истиче како ми видимо те ствари на неки униформан, стереотипан начин зато што нам је много лакше да поједностављујемо, него да се уносимо у више детаља. Труди се и да нам покаже да та српска заједница у Трсту, као ни Мађарска 1956. године нису некакви монолитни простори наших очекивања, него да су то простори који изненађују. Црква на Понте Росу, на централном мјесту у Трсту, српска је црква у којој се и дан данас служи. Црква се налази близу мјеста гдје су Југословени долазили да пазаре, код црвеног моста Понте Росо. Трст се може посматрати као први улазак у Запад, улазак у западне вриједности. На примјеру Павела Волкова можемо видјети колико је различитих интереса било преплетено у српској заједници у Трсту: финансијских, политичких, колико је различитих рачуница и различитих идеја, жеља, мисија. Заправо, читав тај свијет са којим Волков долази у сусрет је врло конвенционалан у смислу да су сви ти људи љубазни, изговарају одређене фразе, позивају га на вечере, балове и слична окупљања. Али се иза те, прилично безличне, конвенционалности крију и те како јасно формулисани интереси, очекивања, те покушаји врбовања. Ова компонента нам заправо показује да је Павел Волков мислио да бира своју судбину, а да је све вријеме клопка прављена за њега. Све што му се дешавало у Трсту била је једна велика клопка, а добар мотор те клопке била је Катарина Ризнић, жена српског трговца у Трсту. Катарина Ризнић је један непоуздан текст који зависи од нашег тумачења. Можемо је посматрати као неку врсту документа, који се уграђује у текст, њу писац свјесно конструише као фигуру женске превртљивости да би се поиграо нашим очекивањима. Катарина је претворна, лажљива, невјерна, етички и морално непоуздана особа. Нисмо сигурни како Катарина изгледа ни колико има година. Баш као што тешко можемо описати како изгледа Дафина у роману Сеобе, али попут Флобера, који је оставио много ситних назнака о томе какве је очи имала госпођа Бовари, писац без конкретних описа ликова оставља могућност да их сами конструишемо.
Петковић се у роману бави историјом и као великом причом и као омеђеним временским одсјеком, преиспитујући начине приповиједања. Историја у својим различитим дјеловањима, лик историчара у различитим личним појављивањима, можда, су кључни чиниоци приповиједно-фикционалног свијета Судбине и коментара. Роман се састоји од три дијела и епилошки замишљене SUMME у којима се на различите начине преплићу и надовезују XVIII, XIX и ХХ вијек, а фигура историчара се јавља непрекидно под именима Плутарха, Захарија Орфелина, Јована Рајића, Павла Вуковића, Ђорђа Бранковића и на одређен начин и самог Приповједача. Нека од ових имена су стварне личности, неки од њих су чисто фикционалне творевине, а неки, пак, ни једно ни друго, односно и једно и друго у исти мах. Двије приче удаљене готово два вијека спојене су у роману, једна приповиједа о официру руске царске морнарице, српског поријекла Павелу Волкову и смјештена је у Трст 1806. године, док је друга прича о историчару Павлу Вуковићу – октобра, 1956. године у Будимпешти. Она мистична фигура у роману која повезује ове двије приче јесте гроф Ђорђе Бранковић.
Само дјело је изграђено укрштањем два дискурса, који одговарају времену јунака. Прва и Друга књига романа посвећене су судбини Павела Волкова, опонашају структуру тадашњих романа и приповиједање свезнајућег наратора, подијељене су на поглавља, чији наслови „препричавају“ њихов садржај. Прва књига романа приповиједа о пловидби Павела Волкова, а Друга је посвећена његовом боравку у Трсту. Tрећи дио романа изграђен је у форми записа Павла Вуковића, чији су епилог свједочанства – биљешке његове кћерке. Ја – форма смјењује такозвано објективно приповиједање. Роман се завршава одјељком SUMMA у којем се преплићу дискурси Приповједача и грофа Ђорђа Бранковића.
Сваки постмодернистички роман, без обзира да ли је написан у контексту метафикције или енциклопедијског наратива, има потребу да онеобичава наше искуство, да нам каже да живот може бити компликованији од било ког романа, али са друге стране, да читав тај низ психо, социјалних, историјских фактора, који чине наш живот, заправо, га чине сабласно предвидљивим, али из неке безинтересне перспективе. Видимо то на примјеру Павла Вуковића, њега није судбина на крају одвела у манастир, али та његова одлука је била само наставак свега што му је живот приредио. Он затвара један круг Вуковић – Волков – Вуковић, али не можемо бити сигурни да је то исти круг. Једноставно, избором имена смо наведени да правимо паралеле између ове двије приче. Међутим, из перспективе рецепције можемо говорити и о томе која је од ове двије приче важнија, а да нам прва асоцијација буде Павел Волков.
Сложеност романа, његова величина и дубина потекли су из наративне разуђености. Наративна разуђеност осликава се кроз велики временски и историјски опсег у коме видимо Јадранско море и Трст с почетка XIX вијека и Будимпешту из средине ХХ вијека, затим су ту директна обраћања читаоцу у циљу да се проблематизује сам феномен приповиједања. Остварени су ерудитни излети у богату историјску грађу, што је приказано преко описа развоја руске морнарице, Наполеонових освајања Јадрана, српске сеобе, живота Ђорђа Бранковића, наравно, и мађарско-српских односа кроз вијекове, који су дати у диспутима Павла Вуковића и Чарнојевића, а у вријеме док траје мађарски устанак 1956. године. Наративни слојеви су преплетени дискретним књижевним цитатима, парафразама или да кажемо „намигивањима“ Одисеја као и стрип јунака Корта Малтезеа. Уколико су и постојала ограничења класичног историјског романа, појавом Корта Малетезеа у роману, та ограничења се нарушавају. Лик Корто Малетезе преузет је из истоименог стрипа, он је фиктивна личност, морепловац који плови морима почетком ХХ вијека, а Петковић га смјешта на почетак деветнаестог вијека. Зашто су ограничења нарушена? Па одговор је једноставан, са становишта класичног историјског романа појава Малтезеа је огрешење, јер он припада двадесетом вијеку, а радња прва два дијела романа, тј. прве двије књиге, дешава се у деветнаестом вијеку. С једне стране, имамо деконструисање норми класичног историјског романа, док се са друге стране, истовремено, Судбина и коментари конструишу као постмодернистички текст. Овим поступком омогућен је прелазак јунака из текста у текст.
Док је наратор најближи Штанцловој дефиницији аукторијалног наратора, у Првој и Другој књизи романа имамо свезнајуће приповиједање у трећем лицу, дакле, аукторијалну приповједачку ситуацију попут оне у Филдинговом Тому Џонсу. Наратор је емотивно дистанциран од приче и јунака, не учествује у догађајима, већ представља психолошко и филозофско понирање у егзистенцијалну ситуацију човјекове немоћи или непристајања да игра наметнуту или изабрану улогу у причи свог живота, а његова дистанцираност само појачава драматичност догађаја.
Роман је написан са ироничном конотацијом, не само зато што на почетку имамо хумористично-иронизујућег наратора, већ, са друге стране, приказан је однос према судбини коју можемо да спознамо, а не можемо да промијенимо. Јунаци су вођени неком својом илузијом, али у тренутку када треба да изаберу да ли крочити на пијесак у чаробном врту схватамо да су дошли до краја. Крај се осликава кроз пјешчану плажу која представља идеју смрти, то јесте прелазак из једне у другу димензију, а и сам аутор придодаје том значењу. Павел Волков се губи закорачивши на пијесак, а са друге стране Павле Вуковић се не усуђује да закорачи, иако види трагове нечијих стопа у пијеску. Писац нам не даје никакво објашњење о томе шта се заиста десило са Павелом Волковим, а у наставку приче о Павлу Вуковићу појављује се запис његове кћерке Катарине. Оно што је битно наратор се јавља у новом облику, и то постмодернистичког наратора, који се служи објављивањем пронађеног рукописа у маниру реалистичких романа, попут Сервантесовог Дон Кихота.
Писац се није бавио идеологијама, нити је имао намјеру да се бави судбином нације, показатељ тога је чињеница да је све написано у роману Судбина и коментари само доказ колико се људи на разним мјестима и у разним временима суочавају са оним што се метафорично у роману назива судбина, а може се назвати и историјом, насумичним стицајем околности, игром случаја или судбином без метафоре.
Ауторка: Јелена Жерајић
