Српске и немачке теме у есејистици Анице Савић Ребац (II део)

Први део текста можете прочитати овде.

Какав доживљај може одређена поезија да остави на појединца видљиво је у есеју “Милица Стојадиновић Српкиња”, тачније, већ прва реченица есеја показује какав утисак поезија Милице Стојадиновић Српкиње оставља на Аницу Савић Ребац. И та прва реченица¹⁾ указује колико се овај есеј заснива на “анализи властитог доживљаја”²⁾ поезије. Милица Стојадиновић Српкиња има то почасно место да буде једини књижевни посленик женског пола, са српског говорног подручја, коме је Аница Савић Ребац у Хеленским видицима посветила пажњу. Овај есеј одише једном посебном нежношћу и топлином. Аница Савић Ребац је фасцинирана начином на који Милица Стојадиновић Српкиња пева о Фрушкој гори, те овај топоним назива “мајком Миличиних снова”³⁾ и природом са којом је, у својој поезији, саживљена. Милица Стојадиновић Српкиња је из визуре Анице Савић Ребац апсолутни пантеиста и кључна реч њене поезије је љубав, као што је то била кључна реч живота Анице Савић Ребац, стога ето разлога због ког се и налази на Аничиној листи литерарно значајних аутора. Меланхолија је једно од расположења Миличине поезије, јер се “снови и илузије, тешка мајска туга руше”⁴⁾ због пролазности и несрећне љубави.

Као и сви романтичари и Милица Стојадиновић Српкиња сања о уједињеном народу, о слободи, престанку угњетавања од стране туђинске власти. Она сања народ као једну компактну целину. Своје ставове, погледе на свет и свакодневицу изказивала је поезијом.⁵⁾ Аница Савић Ребац посебно хвали Миличин Дневник сматрајући га веома вредном и релевантном збирком за проучавање, јер је саткан од најчистијих и најискренијих осећања – у њему је све једно, целина. Осим љубави према природи и Фрушкој гори, истиче се и њена љубав према Српству, јер се својим идентитетом поносила.⁶⁾ Када је о Српству реч, волела је и Војводину, те Аница Савић Ребац истиче Миличин став да је “Војводина Србину ‘сопствена земља’ , а Србији са дивљењем нежно тепа”⁷⁾ и као што пева о Фрушкој гори пева и о Авали “која зрачи у тешку таму фрушког брда”⁸⁾ и која је као и то фрушко брдо стопљена с Милицом Стојадиновић Српкињом.

“Фрагмент о Змају” представља сажет приказ Анице Савић Ребац о Јовану Јовановићу Змају као песнику и као политичару. Иако Аничином сензибилитету не одговара Змајева поезија допадало јој се код Јована Јовановића Змаја то што је умео својом поезијом да продре до читалачке публике. “Вера у људе”⁹⁾ коју је Јован Јовановић Змај показао, посебно кроз песму Светли гробови, за Аницу Савић Ребац била је подстицај да и сама поверује да наредно време, време које долази, мора бити боље од овог сада. У наведеној песми Аница Савић Ребац је видела “етичку екстазу” и “екстазу срца”¹⁰⁾ – етичку екстазу јер се бавио друштвеним стањем и бодрио и уверавао да ће будућност бити боља, док екстаза срца представља ту несебичност Јована Јовановића Змаја и љубав коју и даље пружа иако је исцрпљен личним трагедијама, стога живот, стварање и слободу ставља у први план. О Јовану Јовановићу Змају као човеку Аница Савић Ребац пише као о личности “која није била борбена” , док је као новинар и политичар “доследно спроводио своју слободарску делатност.”¹¹⁾ Из перспективе Анице Савић Ребац могло би се рећи да је Јован Јовановић Змај био доследна личност у свим пољима свог деловања како приватног тако књижевног, новинарског и политичког.

“Лаза Костић као тумач поезије Змајеве”  представља Аничин приказ Књиге о Змају Лазе Костића. Аница Савић Ребац истиче да би та књига могла постати “драгоцен тумач двеју великих песничких личности”¹²⁾ посматрајући их из песничког угла, али и пријатељских односа које су неговали, а пре свега због саме вредности ове монографије Лазе Костића у науци о књижевности. У даљем тексту Аница Савић Ребац сматра да је ерос код Јована Јовановића Змаја остао “у душиним чистим животним функцијама и у амбивалентном односу према небу и земљи – животу и смрти”¹³⁾ и није га испољавао због личних патњи. Аница Савић Ребац показује и различитост тонова и тема које се прожимају кроз Ђулиће и кроз Увеоке.¹⁴⁾ Јован Јовановић Змај је, иако је искусио обе стране живота – идиличну и трагичну, пружао благост кроз своје песме. Аница Савић Ребац пише да је Лаза Костић истицао “Змајев логос – извор духовне душе у поезији”¹⁵⁾ те да је Јован Јовановић Змај, поред своје туге имао разумевања за друге и мотивацију да пише. Једино што Аница Савић Ребац замера Лази Костићу јесте “претерана употреба речи разум”¹⁶⁾ сматрајући да је могао са неким да се консултује, када је реч, о стилу писања ове монографије. И на крају овог текста Аница Савић Ребац наводи две душе¹⁷⁾ Јована Јовановића Змаја, али без обзира на опозицију која је начињена Змајев допринос књижевности је немерљив.

“О једној песми Лазе Костића” је есеј којим Аница Савић Ребац на један необичан начин приступа књижевном прегалаштву Лазе Костића. Наиме, Аница Савић Ребац директно прозива одређене књижевне критичаре¹⁸⁾, а самим тим чином и приказује каква је клима на књижевно – критичкој сцени Србије. Став поводом стања наше књижевне критике је Аница Савић Ребац изрекла, јер се саосећала са Лазом Костићем, с обзиром да ни она није била нарочито добро дошла у интелектуалним круговима. Песму Лазе Костића Певачка химна Јовану Дамаскину интерпретирала је из визуре хеленисте. Наглашава да је Лаза Костић био упознат са хеленском књижевношћу и истиче да је “хеленизам Лазе Костића обимно поглавље за нашу књижевну и културну историју.”¹⁹⁾ У песми коју интерпретира Аница Савић Ребац види утицај Хераклита²⁰⁾ због начина на који је Лаза Костић у нескладу формирао један склад, целину, космос. Аница Савић Ребац сматра да су Хераклитовој философији у поезији једини печат дали Лаза Костић и Гете²¹⁾ чиме је песништво Лазе Костића добило много већи значај и изазовно је младим истраживачима управо због вредноте коју поседује.

“У спомен Милутина Бојића” представља један сетан топао текст којим је Аница Савић Ребац приказала лик и дело прерано преминулог песника. Његовом смрћу, по мишљењу Анице Савић Ребац, евоциране су све смрти, а понајвише жали због тог “оличења српске младости необичног талента.”²²⁾ Милутин Бојић је за Аницу Савић Ребац био амбивалентан песник који је досезао од врха до дна, песник који је тадашњу слику света и рата кроз поезију живописно приказивао. Аполонски и дионизијски елементи²³⁾ који су сачињавали његову поезију били су оно што је народ у ратном, тифусном периоду одржавало живим. Милутин Бојић је осим свога талента и погледа у садашњост, веома добро познавао своје корене и из њих црпео инспирацију за своју поезију, а ту поезију прошлости Аница Савић Ребац највише и цени. Због односа који има према прошлости пореди га са Јованом Дучићем²⁴⁾, песником генерације којој је и сам Милутин Бојић припадао, али је Јован Дучић, за разлику од Милутина Бојића ту прошлост опевао на један аристократски начин. Аница Савић Ребац Милутина Бојића пореди и са Мирославом Крлежом, јер обојица све око себе сагледавају “као делић космоса, обојици су честа слика јесење боје, а о животу као идили певају као о сну.”²⁵⁾ Ма какви ставови били о Милутину Бојићу поједине његове песме су се својим тоном, темом и универзалношћу издвојиле и биће незаобилазне када год се о њему буде говорило.

Сада би можда и могла да се направи подробнија разлика између Милутина Бојића и Јована Дучића, јер је Аница Савић Ребац у есеју “О Јовану Дучићу” говорила о аристократизму²⁶⁾ као основном обележју његове поезије. Наводи и начело “лепоте наше психе”²⁷⁾ на само њему елегантан, господски својствен начин, специфичном, пажљиво брушеном лексиком. Сваки стих код Јована Дучића баш такав треба да буде. Захваљујући језичком осећању које је поседовао многобројне песме су му се издвојиле и постале су део свакодневице, а то, притом, не мислим у баналном смислу. Јован Дучић је постао део опште културе. За Јована Дучића осим што може да се каже да је песник прошлости, он је и песник топонима, у односу на Милутина Бојића који је песник прошлости и садашњости, посебно опевањем “Далмације, Дубровника, Македоније”²⁸⁾ – опевао их је као да слика уље на платну. Сваки стих у свести читаоца ствара слику амбијента и атмосфере, све је префињено, пажљиво конструисано, стога Аница Савић Ребац није узалуд рекла да је Јован Дучић “песник културе”.²⁹⁾ У овом есеју Аница Савић Ребац води полемику са Димитријем Митриновићем који је Јована Дучића “свео на декоративност”,³⁰⁾ јер сматра да декоративност коју Јован Дучић пружа није испразна и није срочена тек тако – сваки стих има своје место и значење, као и рима и ритам. Чак се, у последњим редовима свог есеја, Аница Савић Ребац правда што “није могла пажњу посветити и прози”³¹⁾, али је и са својих неколико страница посвећених Јовану Дучићу допринела много и указала на неке друге мотиве, мање ретко примећене и занимљивије мотиве Дучићевог песништва.

Осим српским писцима, Аница Савић Ребац се са истим жаром бавила преводилаштвом и немачким ствараоцима – можемо њој да будемо захвални што у рукама имамо Томаса Мана, јер први преводи његових дела потичу из њеног пера. То негде можемо да захвалимо и њеном пореклу, с обзиром да је њен отац Милан Савић преводилац Гетеовог Фауста, па је од малих ногу научила и немачки језик”³²⁾.  С обзиром да се са књижевним опусом Гетеа упознала захваљујући своме оцу, а притом и захваљујући свом образовању, Аница Савић Ребац је путем есеја “Гетеов хеленизам” показала своју љубав према књижевности, философији и антици. Аница Савић Ребац сматра да и данас тај елемент исконског, античког постоји у појединцу³³⁾, да се та античка мера негде у свакодневици и данас примењује. У овом есеју се Аница Савић Ребац темељно посветила излагању развоја хеленистичких елемената у модерној књижевности и да подвлачи да се “у другој половини XVIII века почиње стварати нови лик хеленизма”³⁴⁾, јер је Гете “створио Хеладу као пластичну слику и надвременски идеал.”³⁵⁾ Гетеово стваралаштво је подразумевало све оно што су били постулати античког начина живота, спој лепог, доброг, корисног и умереног. Аница Савић Ребац нас упознаје и са три групе дела која су најважнија у Гетеовом хеленизму,³⁶⁾ те ми тек Аничином темељном поделом и анализом имамо увид у Гетеова дела и утицаје по којима су та дела настала, а овај есеј представља један од најзначајнијих написаних о овом немачком великану, можда чак и најподробнији, јер са једне стране имамо преглед Гетеовог стваралаштва, а са друге стране ерудицију и страст ка истраживачком раду Анице Савић Ребац.

“Хајнрих фон Клајст” је још један у низу страних аутора који су постали доступни српској читалачкој публици захваљујући Аници Савић Ребац. Као што су философски списи Лазе Костића били непризнати међу српским критичарима, тако је и Хајнрих фон Клајст био скрајнут међу својим Немцима, стога га Аница Савић Ребац назива “усамљеником, чија је усамљеност болнија од Хелдерлинове и Ничеове, те је од свега имао само свој геније и своју бол.”³⁷⁾ Посебну пажњу је посветила Клајстовим драмама, а Клајста као драмског ствараоца је толико ценила да је сматрала да “његово позориште представља један од праоблика драмске уметности”³⁸⁾ стављајући га на пиједестал и поредећи га са атинским трагичарима, Шекспиром и позориштима романских народа. Као драмски писац је по темпераменту могао да слови за претечу експресиониста, јер су његови ликови “више песнички и реторички гласови и пуни су неке ванљудске демоније”³⁹⁾. Хајнриха фон Клајста је Аница Савић Ребац поредила са Лазом Костићем⁴⁰⁾ по перфекцији и брижљивом начину на који су писали своја дела. Даљи ток есеја је у знаку Аничиног представљања Клајстових дела и животних сегмената који су били недоступни српском културном кругу. Хајнрих фон Клајст је, како Аница Савић Ребац пише “бирао предмете где је ток догађаја уједно страшни, тучни корак судбине…”⁴¹⁾, што указује да је свој став о свету убризгавао у своје ликове, а својом специфичношћу је обележио немачку књижевност, без обзира што је признање за његов рад стигло, за њега, прекасно.

Есеј “Штефан Георге” је, такође, слика о мање познатом немачком песнику, који је посебно био инспиративан за Аницу Савић Ребац, јер је у себи садржао и оно људско, али и хеленско с обзиром да је “поседовао јасноћу и мирну екстазу у души, али и божанску меру израза.”⁴²⁾ И Штефана Георга бисмо могли, на неки начин, поредити и са експресионистима, јер је и Штефан Георге “желео да створи нови свет из хаоса, али с тим да буде везан за стари свет”⁴³⁾, док су експресионисти желели у потпуности да поруше стари свет и из темеља створе нова решења у књижевности. Штефан Георге је у своју поезију уносио елементе паганизма и хеленизма⁴⁴⁾, те да на тај начин унесе освежење у поезију, да у новом свету призове оно што је исконско у појединцу. Штефану Георгу је у сваком смислу “највећи узор био Ниче”⁴⁵⁾, те је умногоме следио његове идеје. За Штефана Георга је Оријент служио као “веза са хеленизмом”⁴⁶⁾, јер је у Оријенту тражио моменте који су могли да се поистовете са хеленском традицијом. Према речима Анице Савић Ребац, Штефан Георге се доказао као врстан преводилац.⁴⁷⁾ Већина аутора који су заузимали фокус интересовања Анице Савић Ребац су били ствараоци који су себе и доживљај света уносили у своја дела, а имали су сличан сензибилитет као и Аница Савић Ребац.

“О педесетогодишњици Буденброкових” је есеј који означава, као што и сам наслов каже, Аничине успомене на Томаса Мана и на јубилеј књиге која је уврштена у класике светске књижевности и развој стваралаштва Томаса Мана. За Аницу Савић Ребац Томас Ман је представљао енигму у књижевном смислу, јер је сматрала да након сваке објављене књиге готово све зна о њему и о његовом књижевном сензибилитету, али је, како је Аница Савић Ребац говорила, “увек изненађивао новом спиралом свога развоја”⁴⁸⁾ што само указује на ствараоца који је изнова и стално учио, а који је своја учења спојио са свакодневицом и стварао ремек – дела. Аница Савић Ребац, као и код Гетеа, темељно наводи периоде стваралаштва Томаса Мана и дела која су одређени период репрезентовала, али и интересовања за многе ауторе, а један од њих је био Гете,⁴⁹⁾ што је приметно и у преписци коју је Аница Савић Ребац водила са Томасом Маном. Томас Ман и Аница Савић Ребац су имали један однос пун поштовања што се огледа у чињеници да је Аница Савић Ребац Томаса Мана ословљавала у писмима са “Високо поштовани маестро” , док је Томас Ман Аницу Савић Ребац ословљавао са “Веома поштована госпођо”.⁵⁰⁾

Још један есеј је посвећен Томасу Ману, а насловљен је “Томас Ман и Зачарани брег” у којем Аница Савић Ребац говори о платоновским, лирским и епским елементима које овај роман у себи садржи, те говорећи о “роману образовања пореди Гетеов роман Вилхелм Мајстер са Зачараним брегом  Томаса Мана”⁵¹⁾, али наводи и литературу која је утицала на настанак овог Мановог романа.⁵²⁾ Романи који су утицали на стварање Зачараног брега представљају једну озбиљност и жељу Томаса Мана да читалачку публику поучи и да читаоци на књижевност посматрају као на сопствени интелектуални развитак. Овај роман је Аница Савић Ребац приказала као питање човека о односу садашњости и будућности⁵³⁾, односно како да се човек избори са болном свакодневицом, колико је неопходно преиспитивати се и који су све животни чиниоци.

Аница Савић Ребац се у Хеленским видицима потрудила да покаже и неко друго виђење дела аутора о којима се много писало као што су нпр. Његош, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, али је писала и о неким мање заступљеним књижевним именима као што је Милица Стојадиновић Српкиња, као и о неким потпуно непознатим ствараоцима као што су Хајнрих фон Клајст, Штефан Георге, у српско читалачко искуство уводи Томаса Мана, а Гетеа приказује на најдетаљнији могући начин. Осим постојећих чињеница, Аница Савић Ребац је у своје есеје унела и своју ерудицију, васпитање, образовање, способност интерпретације и превођења одређених књижевних текстова, а незаслужено је скрајнута исто као што је Лаза Костић скрајнут као писац филозофских текстова, као што је Милица Стојадиновић Српкиња скрајнута као песникиња, као што су скрајнути и Штефан Георге и Хајнрих фон Клајст у својим земљама, а поготово у иностранству, те се надам да ће се неко у будућности озбиљније бавити радом Анице Савић Ребац, с обзиром да је комплетна библиографија њених радова доступна.⁵⁴⁾ Есеји Анице Савић Ребац образују подједнако као и дела оних стваралаца о којима је са жаром и љубављу писала.

Ауторка: Марија Живковић