Списак књига као елемент поетике и културних истраживања Умберта Ека

Monasterium sine libris, est sicut civitas sine opibus, castrum
sine numeris, coquina sine suppellectili,mensa sine cibis,
hortus sine herbis, pratum sine floribus, arbor sine foliis.

Умберто Еко, један од водећих интелектуалаца друге половине XX и ретких (до скоро) преосталих истинских мислилаца почетка XXI века, велики део својих интердисциплинарних истраживања културе и уметности посветио је феномену набрајања. Еко своја предавања о модерној књижевности у част Ричарда Елмана завршава следећим исказом: „Спискови: уживање за читање и писање. Ово су исповести младог¹⁾ романописца”.²⁾ Како је интертекстуалност једна од основних поетичких одлика постмодерне, разумљиво је пишчево интересовање за истраживањем бескрајних спискова, на које наилазимо свуда око нас. Елемент који се у овом раду издваја јесте набрајање књига које не представља само реторички трик – гомилање наслова без икаквог реда и смисла, често с аспекта представљања површног знања о књижевности заснованог на таксативном навођењу постојеће литературе, већ се често кроз библиотеке и антибиблиотеке³⁾ поменуте у књижевним делима, у подтексту сазнају важне чињенице о ликовима и њиховим креаторима (на пример, једно од првих питања које се намеће током проучавања Евгенија Оњегина јесте лектира која је изградила личности Пушкинових јунака).

Aутор, напајан традицијом католичких молитвених набрајања⁴⁾, и сам тежи састављању целокупног списка сопствених спискова, али како сматра да тај подухват захтева много времена, у Исповестима наводи одабране сопствене листе, које пореди са неким од највећих каталога светске књижевности. Еко издваја две врсте каталога: први, практични, представља коначни списак постојећих предмета у продавници, библиотеци или речнику; док песнички спискови претпостављају „и тако даље“⁵⁾, са циљем да сугеришу безброј лица, догађаја и предмета, јер је – или немогуће да све буде наведено, или писац ужива у еуфонији непрекидног набрајања.

Аутор на чија дела наилазимо на многим листама⁶⁾ најзначајнијих белетристичких и теоријских дела постмодернизма, издваја књижевне каталоге који су извршили одлучујући утицај на развој  његовог стваралаштва, пре свега Раблеов списак игара из Гаргантуе и мали део XVII поглавља Џојсовог Уликса, где Леополд Блум истражује садржај свог креденца. Еко неретко доказује да је историја књижевности пуна опсесивних збирки предмета, места и лица, још од Хомерове ретардације извршене каталогом бродова у другом певању Илијаде, до грандиозног описа књижаре у првом поглављу Калвиновог романа Ако једне зимске ноћи неки путник. У једној од својих колумна у магазину L’Espresso, Умберто Еко истиче да „када је Џојс у питању, да бисте разумели његову прилично јединствену књижевну еротику, не тражите даље од Уликса, а посебно обратите пажњу на последње поглавље.“⁷⁾; тако при тражењу спискова књига у културним истраживањима и Ековој поетици не треба тражити изван дела која је написао и приредио. За студије културе најзначајније су Екове монографије, у овом случају, пре свега, Бескрајни спискови, чије двадесето поглавље-есеј, Замене између практичног и поетског списка, потврђује да „заправо оно што често разликује поетски списак од практичног само ј[ест]е намера са којом смо том списку приступили.“⁸⁾ У даљем тексту овај став појашњава навођењем цитата Марија Праца, који 1931, у тексту за Каталог бр. 15 Књижаре Фјера Летерариа каже, „да ниједно читање није изазвало тако хитру и узбудљиву акцију као што је то читање једног занимљивог каталога“.⁹⁾ Еко поменуто поглавље илуструје помоћу пет одломака из делâ различитих епоха европске књижевности, почевши од Диогена Лаертија који даје вртоглав списак Теофрастових књига у делу Живот Теофрастов¹⁰⁾; ова листа своју прагму губи у контакту са Еросом, жудњом за знањем савременог читаоца, који покушава да разумом обухвати Теофрастов изгубљени опус и сопственом маштом, уз таксативно наведене наслове, реконструише његов садржај. Наредни аутор чије дело које приређивач цитира за потребе манифестације Vertiges de la liste, коју је организовао Лувр у новембру 2009. године, јесте већ поменути Франсоа Рабле. Седмо поглавље друге књиге Гаргантуе и Пантагруела даје попис лепих књига у библиотеци опатије Свети Виктор, „практичан на изглед, али поетски, зато што књиге не постоје¹¹⁾ и није јасно да ли су у питању неприкладни наслови или димензије списка који нам омогућује да бацимо поглед на бескрајност бестијалности.“¹²⁾

Након приказа лектире Дон Кихота коју Сервантес пародира и одломка из првог поглавља Уисмансовог најчувенијег романа Насупрот, приказује се својеврсна идеја антибиблиотеке; у ентеријеру књижаре коју посећују Калвинови Читатељ и Читатељка, „савлађујући препреке у виду Књига Које Ниси Прочитао које те намргођено посматрају са тезги и полица покушавајући да те застраше […] између њих [се] простиру километри Књига Које Баш И Не Мораш Да Прочиташ, Књига Које Нису За Читање Већ За Неку Другу Употребу, Књига Које Као Да Си Већ Прочитао Иако Их Ниси Ни Отворио Будући Да Спадају У Категорију Већ Прочитаних Пре Него Што Су И Написане[…] Књига Које Када Би Вечно Живео Драге Воље Би Их Прочитао Али На Жалост Немаш Ни Дана Више Од Онога Колико Ти Је Суђено […]  Књига Које Намераваш Да Прочиташ Али Пре Тога Би Требало Да Обавезно Прочиташ Неке Друге, Књига Које Су Сувише Скупе Али Би Можда Могао Да Их Купиш Када Буду На Распродаји, Књига Исто Као Горе Када Буду Одштампане У Џепном Издању, […] Књига Које Су Сви Читали Те Је Готово Исто Као Да Си Их И Сам Читао […] И најзад, прелетевши хитро погледом преко наслова изложених у књижари, упутио си се према гомили наслаганих примерака књиге Ако једне зимске ноћи неки путник, свеже одштампаних, зграбио си један примерак и понео га на касу како би постао његов законити власник.“¹³⁾

Говорећи о сопственим списковима у Исповестима, аутор помиње да би бесконачни каталог библиотеке представљао поетски списак, а затим повезује седамнаестовековна размишљања Паула Гулдина о комбинаторици (закључак је да од 23 слова тадашњег алфабета може настати преко седамдесет хиљада милијарди милијарди речи) и Борхесову Вавилонску библиотеку; у есеју Борхес и моја мука с утицајима каже: „сасвим је очигледно да сам помишљао на Борхеса приликом грађења библиотеке. Прочитате ли моју одредницу Codice y Enciclopedia Einaudi, видећете како у једном пасусу правим експеримент с Вавилонском библиотеком. Наиме, ту сам одредницу написао 1976, две године пре но што сам започео Име руже, што значи да ме је борхесовска библиотека поодавно опседала. Природно је што ми је, кад сам роман започео, на памет пала библиотека, а с њом и слепи библиотекар, ком сам наденуо име Хорхе из Бургоса.”¹⁴⁾

„Откривао сам тако оно што су писци одувек знали (и толико пута нам рекли): књиге увек говоре о другим књигама и свака прича приповеда неку већ исприповедану причу. Знао је то Хомер, знао је Аристотел, о Раблеу и Сервантесу да и не говоримо.“¹⁵⁾ Тако се поред самих књига и идеја, и извесна књижевна набрајања преузимају и рекреирају. На пример, Волтер у Задигу користи детекцију какву касније смишља¹⁶⁾ Артур Конан Дојл, стварајући лик једног од најчувенијих литерарних детектива, Шерлока Холмса, док такав метод и Еко приписује свом Вилијему из Баскервила, а Орхан Памук наводи изворе о томе како треба да изгледа савршен коњ – који су слични погледу на свет ком су учени Екови јунаци у манастирским школама. Волтер исправну логику свог лика исказује на следећи начин:

„- То је [...] најбољи галопирајући коњ; висок је пет стопа, копито му је мало и тврдо; има реп дуг три и по стопе, украси на његовој жвали су од двадесеттрокаратног злата; потковице су му од сребра од једанаест денара.– Којим путем је отишао? Где је? – упита вођа лова.– Нисам га видео – одговори Задиг – и никада нисам за њега чуо.“17); разговор Вилијема и манастирског економа тече сличним током:4

„'Када сте га видели?', упита економ.

'Уопште га нисмо видели, није ли тако, Адсо?', рече Вилијем, с осмехом се окрећући ка мени.

'Али ако тражите Брунела, та животиња не може бити нигде другде до тамо где сам вам рекао да је.' Економ је оклевао. Погледао је у Вилијема, па у стазу, и на крају упитао:

'Брунела? Откуд знате?' 'Та очигледно је', рече Вилијем, 'да тражите Брунела, Опатовог омиљеног коња, најбољег галопера у вашој ергели, вранца високог пет стопа, раскошног репа, малих округлих копита, али прилично правилног галопа; има ситну главу, мајушне уши, али велике очи. Отишао је надесно, кажем вам, и свакако пожурите.'“18)

Објашњења оваквих техника истраге су такође слична и заснивају се на обраћању пажње на околину, односно транспонујући представе о идеалним бићима услед закључка да су животиње које се траже управо такве, због велике пометње услед њиховог нестанка. Еко за ово користи Etymologiae Исидора из Севиље, који је набраја да „лепота коња изискује да ‘ut sit exiguum caput et siccum prope pelle ossibus adhaerente, aures breves et argutae, oculi magni, nares patulae, erecta cervix, coma dansa et cauda, ungularum soliditate fixa rotundas.’“¹⁹⁾, с друге стране Памук слику идеалног коња проналази у Трактату о ветерини Фадлана од Бухаре, лектири минијатуриста у времену кад се јавља претња од  франачког²⁰⁾ утицаја, који би пореметио етичка начела средњовековне естетике због промене перспективе, која више не би била гледана божјим, већ људским очима, на сличан начин на који би друга књига Аристотелове Поетике, према мишљењу слепог монаха Хорхеа, пореметила манастирско и божанско устројство преиспитујући темеље схоластике. Тако „изврстан коњ треба да је лијеполик, са очима као у газеле, с танким и правим, а широко размакнутим ушима; добар коњ треба да има ситне зубе, избочено чело, витке обрве, да је висок, дугодлак, хрбат да му је узак, њушка мала, рамена ситна, леђа пљосната, сапи набрекле, врат дугачак, прса јака, задњица широка, међуножје меснато. Да је поносит и отмен, а док хода, као да поздравља људе с обје стране“.²¹⁾

Умберто Еко, такође, у својим делима прави каталоге засноване на другим текстовима, тако у Бескрајним списковима набраја анђеле, од Абдизуела до Зутиела и ђаволе од Абигора до Зепара, у дневничком запису Игре речима наводи како би неки од књижевних ликова и писаца одговорили на питање: „Како сте?“²²⁾, у истој збирци даје списак загонетки заснованих на књижевним делима и класика који би данашњи издавачи одбили, као и њихова образложења за такав поступак; док у есеју Валоа у измаглици прави табеле са листама еуфоричних и дисфоричних елемената Нервалове Силвије²³⁾, а читав роман Тајанствени пламен краљице Лоане представља својеврстан омаж списковима антиквара који се након инфаркта буди с амнезијом.

Поред свих наведених аспеката, не треба пренебрегнути ни набрајањâ савета за организовање јавне и објашњавање личне библиотеке, прављење инвентара и писање књига, које Умберто Еко неретко истиче, на пример, током сукоба са медијима који су тврдили да је роман Фукоово клатно (1988) саставио рачунар; на шта аутор даје иронично упутство: „Пре свега је, дабоме, потребан један компјутер, а то је једна интелигентна машина која размишља уместо тебе – и то би многима погодовало. Довољан је програм од неколико редова, и дете би умело да га направи. Затим се у компјутер убаци садржај стотинак романа, научних дела, Библија, Куран и подоста телефонских именика (што је врло корисно због имена ликова). Рецимо, сто двадесет хиљада страна. Потом се помоћу неког другог програма рандомизира, што ће рећи, сви се текстови измешају, уз мало дотеривања, на пример уклоне се сва слова а. Тако се и овај липограм добије приде, уз роман. Онда се притисне print и отпочне штампање. Будући да су сва а уклоњена, изађе нешто мање од сто двадесет хиљада страна. Пошто се пажљиво прочитају, по неколико пута, и пошто се исподвлаче најбитнији одломци, утоваре се у неки велики камион и однесу на спаљивање. Након тога ваља да седнемо под неко дрво, дохватимо плајваз марке Фабријано и, пустивши машти на вољу, напишемо два реда, на пример: ‘Месец је високо на небу – шуми гај.’ Можда неће одмах испасти роман, него јапански хаику, али битно је почети.“²⁴⁾

Након изложеног избора из спискова аутора романâ Име руже, Фукоово клатно, Острво дана пређашњег, Баудолино, Тајанствени пламен краљице Лоане, Прашко гробље и Нулти број, може се извести закључак да опсесија набрајањем у поетици и културним истраживањима Умберта Ека игра велику улогу, док своје корене вуче још из доба када је слушао римокатоличке панегирике, наилазио на набрајања у Тому Сојеру (док је Раблеа још читао у издањима прилагођеним за децу), развијајући се проучавањем делâ средњовековних летописаца, мукама с утицајима Борхеса и Џојса; каталозима од Хомера, преко Дантеа, до Мана, Зискинда и Калвина. Широј јавности та опседнутост постаје позната 1980, када Еко на светлост дана доноси лавиринт-библиотеку опатије скривене негде у италијанским Алпима, док врхунац истраживања вртоглавости²⁵⁾ спискова аутор достиже ерудицијом у збирци илустрованих есеја Бескрајни спискови (2009), коју је критика описала као: „profuse, plethoric, prolix, plentiful, playful, populous, picaresque, picturesque; copious, cornucopian, congested, clotted; incontinent, infested, infectious; omnivorous, orgiastic, odd; abundant, redundant; multifarious, multitudinous; glutted, gargantuan, inclusive, elusive, and … exhaustive.“²⁶⁾

Овај непотпуни хаотични списак спискова оног који одјекује²⁷⁾ и постхумно, ваљало би завршити онако како он сам окончава делимични каталог-исповест прича о Шерлоку Холмсу; једним: Амин.

Литература:

Еко, У., Како сам путовао с лососом, електронско издање према преводу М. Ђукић Влаховић (Београд, 1998), http://www.skripta.info/umberto-eko-kako-sam-putovao-s-lososom-pdf-download/
Еко, У., Име руже, Београд, 2004.
Конан Дојл, А., Сребрна звезда, Нови Сад, 2005.
Schama, The јoy of еxcess, Financial Times, https://www.ft.com/content/9d9ea4ba-ef7b-11de-86c4-00144feab49a, 23.12.2009.
Бајар, П., Антиципирани плагијат, Београд, 2010.
Еко, У., Бескрајни спискови, Београд, 2011.
Батлер, К., Постмодернизам: сасвим кратак увод, Београд, 2012.
Еко, У., Исповести младог романописца, Београд, 2013.
Памук, О., Зовем се Црвено, Подгорица, 2013.
Еко, У., О књижевности, Београд, 2015.
Највеће колумне Умберта Ека (додатак магазину Недељник), 26.2.2016.
http://www.umbertoeco.com/en/

Аутор: Владимир Папић