19.6.2014.
Zaposleni i studenti Filozofskog fakulteta prisustvovali su krajnje neverovatnom prizoru…
– Колега, молим Вас, дајте ми Ваш индекс. Изволите папир за концепт. Прво питање, Петар Хекторовић, друго питање, Живот и обичаји народа српскога од Вука Караџића.
Осврћем се около. Око мене полице са књигама, људи. Загушљиво је јако. У овој малој просторији, налазе се велики мозгови. А ја сам тако мали. Плашим се, и задње што ми је на памети сада је Вук Караџић, тај чувени српски јунак, који је толико тога урадио за овај напаћени народ. А и тај Петар Хекторовић, ех, да ниси рибарио онај дан, па не бих ја тебе сада полагао.
Лула. Урамљена и застакљена. Лула Милорада Павића. Чуо сам негде за њега. А да, Предео сликан чајем. И онај речник, како се оно зваше, не знам. Антологија народних јуначких песама. Професоркина књига, коју сам читао, спремајући овај испит, до 2 ујутру.
Плави дим излази из луле. Плави дим мојих нада да ћу положити овај испит. Све време се сећам предела који сам ја сликао чајем. Толико сам волео тај роман. Папир и даље стоји празан, само два питања на њему, а одговора нема. А нема ни луле.
– Колега, можемо ли да почнемо?
– Професорице, нисам научио Петра Хекторовића. Желим да одустанем.
– Ама, колега, шта је са Вама? Ви сте презентовали на часу Петра Хекторовића, а сад га не знате? Па не могу да верујем.
Индекс у руке и напоље из просторије. Свеж ваздух сам осетио у својим грудима, и све је било лакше. Сишао сам у главни ходник трећег спрата, и сео на клупу. Осећао сам се дивно. У даљини, где нема никога, примећујем једног човека како седи на клупи. Одлазим тамо и видим, главом и брадом, Милорада Микија Павића, како седи и пуши своју лулу. Обратио сам му се, али он не одговори. Устаје и шета ходником, гледајући около, задивљен као мало дете.
– Како је ово била добра одлука! Ово је најбољи факултет на ком сам икада био! А видео сам многе. И ниједан није као овај.
Затим долази испред главе Јохана Волфганга Гетеа, и Александра Пушкина, изговара пар речи и удаљава се. Из глава изиђоше главе тих писаца и почну да прате Павића, одушевљене, као и он. После једне очаравајуће молитве, ено га и Јован Рајић? Захарија Орфелин? ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ?! Па то се цела граја окупила око човека са лулом. У диму луле се види још неко. Војислав Илић. Приђоше ОПЕТ лелујна створења, пред мутни поглед његов и мој, и он им чврста даде уобличења, био је склон заблуди тој.
ДРАГИ ПИСЦИ, КОЛЕГЕ, САПУТНИЦИ. ОКУПИЛИ СМО СЕ ДАНАС У ОВАЈ ПРЕЛЕП ДАН, ДА БИСМО ОДАЛИ ПОЧАСТ УЗВИШЕНОМ ЦИЉУ НА ОВОМ ЛЕПОМ ПУТОВАЊУ НА КОМ СЕ НАЛАЗИМО. ТАЈ ЦИЉ ЈЕ ЗНАЊЕ И ИСИТИНА. СВАКО ОД ВАС ЈЕ НА НЕКИ НАЧИН ДОПРИНЕО ДА ОВО ЗНАЊЕ БУДЕ ПРОШИРЕНО У ВИДУ КЊИГА, КОЈЕ СУ УГЛЕДАЛЕ СВЕТЛОСТ ДАНА. НА ОВОМ МЕСТУ, САБРАО САМ ВАС, И УЗ МОЈУ МАЛЕНКОСТ, ПРОСЛАВИЋЕМО ЗАЈЕДНО ОВАЈ ДАН. ВЕЋ 60 ГОДИНА ШИРИМО ЗНАЊЕ, ХАЈДЕ ДА ГА ШИРИМО НЕ ЈОШ 60, НЕГО ЗАУВЕК. ВО ИМЈА ОЦААА, И СИИИНА, И СВЈАААТАГО ДУХАААААА, АМИИИИИН! ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ, ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ, ГОСПОДИ ПОМИИИИИЛУУУУУУУУЈ!
И у том тренутку се појаве метле на средини ходника. На њима су оне жене у зеленом, које већ 60 година шире хигијену и угодне мирисе хемије по овој васпитно-образовној установи. Чује се и тиха музика сићаних славуја. А дим је још у ваздуху, и помало ме је гушио. Сви се попеше на метле и одоше у даљину. А ја им машем, срећно и помало сетно.
Изашао сам напоље, и видео зраке сунца како се лагано спуштају на мутне зграде у даљини, а дим, тај плавичасти дим, и даље се назирао на хоризонту. А онда сам сео и запалио цигарету.
20. 6. 2014.
DOKAZI DA JE FILOZOFSKI FAKULTET JEDINSTVEN U SRBIJI (FOTO) (VIDEO) | NSU
Nezapamćeni prizori na Filozofskom fakultetu. Zaposleni i studenti su totalno frapirani onim što su doživeli…
Аутор: Димитрије Анђелковић