Софиолошки мотиви у српској књижевности 13. века – I део
Софиолошки мотиви у Житију Светог Саве Доменитијана
Богоугодни живот који има последицу ширења сазнања, разумевања воље Божије и узношења Премудрости на вечни пиједестал постојања дочаран је у првој биографији „такозваних византијских ’реторских житија‛“ (Ћоровић 1938: 13) обликованој реторичним китњастим стилом са до магловитих алузија – Житије Светог Саве Доментијана1), али и у истоименом Житију Теодосија, које се најчешће сагледава као „прерада Доментијановог текста“ (Богдановић 1984: X).
Доментијаново Житије Светог Саве обухвата слике Савиног живота од рођења „по Божјој вољи“ (Доментијан 1938:28) када се у дом „родитељи његови примивши богосветлу радост, благодарише добротвора свога“ (Доментијан 1938: 28), преко детињства и боравка у разним срединама, међу којима је Света Гора заузела најзначаније место јер је ту Свети Сава стасао, ту се духовно и ту је усложно капитал моралног ауторитета.
Софиолошки оквир разматрања овог Житија већ на његовим првим страницама нашу пажњу усмерава светлост која ће за Доментијана бити „благодат Божја“ (Лазић 1997: 104), преко ње ће представити долазак на свет Светог Саве чинећи пример „типологијске симетрије: ’Истакнуто сунце (Христос) – благосветла радост (св. Сава)‛“ (Лазић 1997: 104). Пратећи линију светлости у Доментијановом Житију као неизоствано својство „светотројачког божанства“ (Лазић 1997: 105) залазимо у благодати и лепоте живота и рада Светог Саве.
Након рођења Светог Саве, софиолошки оквир овог Житија даље се шири и одсликава у већ истакнутом топосу дома – „дома очевог“ у коме је Свети Сава до „седамнаест година, ражегавши се духом светим, поверавао речи Господњој“ (Доментијан 1938: 30). Из породичног дома у коме је стастала и одржава се Премудрост и где је „говорећи Духом светим и свагда молећи се Господу да му покаже пут по коме ходићи спасити“ (Доментијан 1938: 30) себе, али и оне које за њим тим путем корачају, Свети Сава доспева у дом свете Богородице и „сагледавши њезин дом, положи на срце своје да ту сатвори себи дом“ (Доментијан 1938: 35). У складу са тим можемо у софиолошком оквиру хронотопа дома уочити његово вертикално ширење, односно у тој просторно-временској повезаност између породичног дома и дома свете Богородице уочавамо узношење и напредовање једног младог бића од „спољашњег дома Премудрости“ (Бојовић, Крстић 2011: 41) коју би представљао дом родитеља до унутрашњег дома Премудрости – дома свете Богородице, где Свети Сава „виде славу Пресвете где се слави силама небесним, и на земљи родовима човечјим, и где се сматра блаженом и велича од светих мужева“ (Доментијан 1938: 35).
Након пострига и облачења „на себи ризе монашке“ (Доментија 1938: 34) Свети Сава поставши Син Божији у манастиру Ватопеду утврђивао је стубове свога дома и то не само пружајући своју помоћ у изградњи, него и поучавајући својим личним примером и својом речју како за време владарског тако и новонасталог монашког живота:
„И дошавши у манастир, поче ту зидати дом Господу своме, посветивши га Рођењу пресвете Богородице; јер ваистину се нарече дом живога Бога, пресвета Богородица шира од земље и пространија од небеса, која је (у себе) сместила Бога који се не може сместити. Помоћу ове Пресвете почевши и сврши цркву Пресветој у дому њезину у Ватопеду на граду, на истоку за великом црквом. И када је била свршена и украшена сваким потребама, предаде је Богу и Оцу и светоме Духу светим крштењем“ (Доментијан 1938: 44).
Смисао градње манастира као својеврсног микро-космоса манастирског обитавања постаје јаснији када се тумачење усмери на учињени градитељски подвиг за који је потребно одрицање и сужавање „свих хоризоната материјалног космоса, да би се у динамичком кретању ка Богу естетизовало и прочистило ’око ума‛, и тако истрајало у довршавању манастирског света. Тај подвижнички дух и намеру ктитора Доментијан описује као естетику и подвиг који се врши ту, уз непосредно надгледање градње манастира“ (Лазић 1997: 44). У вези са тим Доментијан каже: „И када је Божјом помоћу била свршена и украшена сваким потребама, он велику црквену преизобиљност испуни сваким украшњем и сваким потребама, што и до данашњега дана има на почасти и на виђење свима који долазе, и на похвалу ономе који ју је сатворио, другоме ктитору њезину, богоугодноме Сави“ (Доментијан 1938: 45).
Дакле, активан стваралачки однос који се огледа у подвизима и градњи истакнут у Житију Светог Симеона јасно је уочљив и у Доментијановом Житију Светог Саве у којем након Савине изградње цркве „Св. Симеона у месту званом Просфори“ (Доментијан 1938: 59) његов Дух Свети наставља да се шири и заједно са мудрим оцем „и уз Божју помоћ, поче уздизати дела и зидати манастир, дом пресвете Богородице Благодетељнице Хиландарске. […] А около манастира сазидаше град и велики пирг (кулу) у њему, да је подобан царском дому“ (Доментијан 1938: 67). Тиме Свети Сава и Свети Симеон стварају дом Премудрости као оквир богонадахнућа и простор у коме ће позивати и окупљати својом речју, Логосом Божијим и саме следбенике Премудрости Божје. Као што је „Соломон учитељ божанске мудрости коју је добио од Премудрости Божије“ (Бојовић, Крстић 2011: 99) тако ће и Свети Сава у Доментијановом наративном току Житија постати учитељ и „просветитељ отачаства“ који је у стању да својим ученицима укаже на прави и истинити пут хришћанске вере и етике.
Софиолошки оквир успостављања и лоцирања дома Премудрости свршен је „вишњим Божјим разумом и самотрењем вишње премудрости, небопарни орао летећи из младости по ваздуху, као јелен прелазећи високим горама, прво рукоположење положи у Светој Гори на црквеном врху и на стенама града, тражећи вишњих и дотичући нижњих“ (Доментијан 1938: 45). Узвишен и китњаст стил Дометијана огледа се управо у честим поређењима и метафоричним узлетима. Аналогним повезивањем из Житија Светог Симеона Светог Саве у коме Свети Сава свога оца представља између осталог и путем метафоре дрвета које је дубоко укорењено под земљом и чврсто стоји као корен и основа Премудрости, у Доментијановим поређењима можемо уочити наставак и ширење дрвета знања у метафоричком представљању Светог Саве, који попут „небопарног орла“ лети изнад високих гора. Са дрвета знања идентификованим са Премудрошћу, прича се шири на сталну потребу за слободом, надахнућем и неслућеним висинама коју управо симболише орао, који је у словенској митологији представљена као божја птица, повезана са врховним божанством. Поред тога у раном хришћанству орао је виђен као симбол снаге, наде и спасења, који својим величанственим крилима буди осећај неспутаности, али истовремено асоцира и на преузимање власти и успоствљање ауторитета. Тиме, Доментијан својим поређењем Светог Саве са орлом жели да истакне и додатно појача утисак о Светом Сави као „апостолу“ на коме ће се „појавити сила Светог Духа, којом ће просветити народ свој и испунити недостатке божанственог учења“ (Бојовић 2009: 25).
Доментијан ће оца и сина који су „венчани благодаћу Божјом“ (Доментијан 1938: 70) и обојица „истинити апостоли“ (Доментија 1938: 70) пре свега представити као „богомисаоне просветитеље“ који су „узбудили (пробудили) нећутним божанственим песмама заспале у гресима неразумљем божанствене благодатости“ (Доментијан 1938: 70). Одређујући Светог Саву и Светог Симеона као учитеље и просветитеље, Доментија ствара везу између учитеља – Исуса Христа и учитеља – апостола, док одредницом „просветитељи“ директно нас асоцира на њено средњовековно одређене по коме просветитељ представља особу која је окупана светлошћу вере и као таква заслужна и једина права за ширење дејства „светога Духа […] богомисаоним умним очима на прелу светлости“ (Доментијан 1938: 72). Тиме се истиче и посебан однос Доментијана према светлости која се на истоку рађа, а на западу залази, али која је једино бесконачна и вечна са Господом Исусом Христом. Зраци те светлости према Доментијану јесу мудроносни учитељи Свети Сава и Свети Симеон који „блистајући као две муње на истоку и носећи божанствену и незамислену сладост своме западном отачаству, идући од истока ка западу, као две данице разумнога сунца, просветливши зраком разумнога сунца, Христа истинитог Бога нашег“ (Доменитија 1938: 92).
Међутим, тумачења Драгише Бојовића и Дарка Крстића упућују нас на разлику „између мудроносног учитеља и Премудрости, приказане сликом мудроносног учитеља“ (Бојовић, Крстић 2011: 99). Они сматрају да је основна разлика у „Њеном божанском пореклу“ (Бојовић, Крстић 2011: 99), док „квалитативна разлика између Премудрости Божије, као божанског бића, и људског мудроносног учитеља, транспонује се у квалитативну разлику између учења Премудрости Божије и учења људског мудроносног учитеља“ (Бојовић, Крстић 2011: 99). Разлог таквог тумачења налази се у чињеници да „мудроносни учитељ својим следбеницима може да пренесе једино људску мудрост дедуковану из посматрања света и човека, а Премудрост Божија је божанско биће које има увид у све тајне Божије, које је било присутно приликом стварања света и које дарује живот својим следбеницима“ (Бојовић, Крстић 2011: 99).
Изласком из оквира владарског живота и уласком у свет богонадахнућа које је „резервисано само за следбенике Премудрости Божије, тј. за партиципанте за Трпезом Премудрости“ (Бојовић, Крстић 2011: 99), Свети Сава и Свети Симеон надилажењем сопствене природе остварују и у својим подвизима „бдијући свеноћним молитвама, никада не подиже ума, чекајући помоћ од Вишњега, и ради тога умртвљиваше се сваки дан, једући хлеб по мери, по мери пијући воде, дајући телу своме покој у једна час или два“ (Доментијан 1938: 73).
Да би заједно са оцем Свети Сава успео да утврди православље у отачаство своје, да својом мисионарском делатношћу приволи свој народ ка побожношћу и приповести која долази једино од Господа, морао је не само да успостави црквену хијерархију, већ и да он сам просвети се „разумом речи Божје […] гледајући умним очима на овај свет […] украсивши нарави своје заповешћу Божјег еванђеља […] држећи реч живота и управљајући га по истини Божјој, истинити служитељ Христа“ (Доменитијан 1938: 71-72). Отуда, Доментија истиче да се Сава никада „није удостојио празне речи“, при чему представљајући га кроз цело Житије као неког над којим „Духом светим“ (Доментијан 1938: 73) вазда све почива, уједно истиче свеприсутну светост која се огледа не само у његовом понашању, делању и изговореној речи, већ је целокупни језик којим Свети Сава говори обојен одликама светости. На такво тумачење нас упућује и Драгиша Бојовић који истиче да се језик којим Свети Сава говори може најефектније означити „метафором меда или је сам језик експлицитно означен атрибутима: богоговорни, богогласни и богољубиви“ (Бојовић 2009: 37). Тиме нам се и језик којим Свети Сава говори намеће као још један софиолошки топос, јер једино човек обавијен Премудрошћу може „богоговорити“ Логосом самог Господа Бога. Светост Савиних речи Дометнијан назива „медословесни језиком“ (Доментијан 1938: 145), који у себи „садржи не само симболику светости (мед) већ и у самом језику суштинско присуство Слова (не обичне речи)“ (Бојовић 2009: 37-38). За разумевање овог одређења од посебне важности јесте тумачење Драгише Бојовића који јасно истиче тренутак када Савин језик, односно његов говор о Светој Тројици постаје „медословесни“. То је тренутак када Доментијан представља обраћање Светог Саве на двору уграском краљу:
„А овај ваистину боговољубац краљ (угарски) постаде сличан Павлову уловљењу; као што Христос Владика наш улови гонитеља светих (тј. Павла) који верују у Христа истинитога Бога нашег, тако и богогласним речима, удицом речи Божје и медословесним језиком и љубазним везама апостолске љубави улови овог краљ, и савеза га као хитар крманош оних који се валима колебају, и приведе га истинитом пристаништу, и сатвори га заједничарем истините трпезе небесне вечере царства Божјег“ (Доментијан 1938: 145).
Отуда је могуће успоставити синонимичан однос између Доментијановог одређења Светог Саве као „богољубивог“ човека, који сасвим служећи се својим рациом говори „богољубивим“ језиком из кога извире светост као његов есенцијални квалитет: „Имајући к Њему сву срдачну љубав у својој светлој души, имајући неисказану сладост и небесну похвалу у своме богољубивом језику, вођен самим Богом“ (Доментијан 1938: 153). Речи Светог Саве крију једно осећање које је њиме употпуности завладало, које је уједно и повезано са природом живописношћу изговорене речи, са иделаним ликом светитеља као следбеника и „песника“ мудроносних књига. „Реч је реализација ’части‛; то је једна од фундамнеталних концепција средњовековне поетике“ (Аверинцев 1982: 146).
У част подизања Премудрости слављени су не само храмови као њени домови, већ су заједно са њима уздине и речи и дела са којима се кроз врата тих домова улазило и служило Господу Богу. Управо читајући Доманетијаново Житије ми затичемо Светог Саву у многим храмовима у којима је дане проводио од своје ране младости и у „дому Његове пречесте Матере“ (Доменитијан 1938: 153) служио божанствену литургију. Исус Христос је био центар сваке песме и сваког небеског узношења јер „Њему припада свака слава, и част и поклањање, Оцу и Сину и Светоме Духу“ (Доментијан 1938: 99).
Тиме се духовни живот Светога Саве идентификује са језиком којим је говорио, испољавајући заједничку особину, уздизања и указивања поштовања „јединонародног Сина Божјег“ (Доментијан 1938: 99). У складу са тим Миодраг Лазић истиче: „Премудрост речи којом управља, код Доментијана, није ништа друго до реч светог предања, која има свој Логос, своје учење и проповед. […] Можемо такође рећи да је његова софиологија, Мудрост Божија или Премудрост типично христолошка“ (Лазић 1997: 137-139) јер „без подвига и задобијања бестрашћа нема Премудрости пуноће лепоте живота у Христу“ (Лазић 1997: 141).
Међутим, софиолошки оквир Житија директно се открива и у идентификацији преображених имена из владарског живота у световна обгрљена знаком „светог“ (Свети Сава, Свети Симеон), али и у језику који постаје саставни део идентитета, што сведочи да између ознаке „светог“ и имена постоји иста она сагласност каква постоји између Духа Божјег и онога ко његовим путем хода. Тиме су Сава и Симеон означени знаком „светог“ уоквирени везом која постоји између бића и светости које се пројектује на њихову тежњу ка просвећености иза које вечно исијава светлост.
Поред идентификације са језиком, софиолошки топос у Доментијановом Житију посебно је истакнут и у сагледавању Премудрости као „страха Божјег“. Нераздвојиво јединство светог Духа, Доментијан посматра као „истиниту и живототворну Тројицу“ (Доментијан 1938: 146), који је потребно поучити сваком „страху Божијем“ (Доментијан 1938: 146). Трагом тумачења Милорада Лазића јасно уочавамо и пред нама се кристалише Доментијаново сагледавање Премудрости чији је „почетак страх Господњи“.
Још једна важан аспект сагледавања софиолошких мотива у Доментијановм Житију представљају готово скривени сегмент порука Светог апостола Павла. Управо на то нам својим истраживањима указује Драгиша Бојовић, истичући да су софиолошке идеје Светог апостола Павла „заступљене у чувеним беседама Светог Саве, првог архиепископа српског, саопштене у оквиру еклисиологије, христологије, есхатологије и сотириологије Светог Саве. Тиме постају саставни део целокупног богословља Светог Саве, које је засновано на учењу и предању Свете Цркве Христове. Софиолошку свест Доментијан везује и за молитвени живот Савиног оца“ (Бојовић 2014: 574). У прилог томе је и следећи цитат из Житија:
„Да, пожурите се, чеда моја и другови, да својим добрим делима створите угодно пред Господом Богом вашим, и као што видите мене, последујте ми, и идите за мном, и нас све неће обличити крмитељ вечних добара у бесконачне векове, Господ наш Исус Христос Божји, премудрост Оца и сила, сам све добро свршавајући својом сило, и без Њега нико не може сатворити никаква добра. Јер Он је наставник свакоме добру и доби учитељ и Бог милостив. Њега треба да милимо духовно и самисаоно и доброумно, не бринући се ни за шта друго, осим за чисту и прилежену молитву ка Њему, као што апостол Павле каже у заповести: ’Прозбе ваше нека се казују Богу, тј. молитвама‛ (Филип. 4, 6), и опет исти: ’Духом ходите, и похоте телесне не свршавајте, но испуњујте се песмама и пјенијама духовним, појућ и преузносећи срцима вашим Господу‛ (Ефес. 5, 19), и подигните се сви да течете по стазама духовних заповести, свагда духом својим молећи Господа Бога свога“ (Доменитијан 1938: 168).
Сам Доменитјан, као ученик Светог Саве и сав под утицајем софиолошких идеја, посебну пажњу посвећује и Савином боравку „о пребивању просвећенога у дому Сапсову“ (Доментијан 1938: 168) у Жичи. На самом почетку тог дела текста Житија Доментијан истиче да је Свети Сава „благогласни и благомисаони крманош, управљајући премудрошћу речи цркве Божју пресветлу као невесту Христву, хотећи је представити небесном женику, и свима правовернима слатку виђењем, и красну божанством премудрошћу, и вештинамаа разума свога постави је пречудну, извајану с обе стране, у којој се срца свих верника исповедише Оцу небесноме, и кроз верне се извести слава Оцу и Сину и Светоме Духу“ (Доментијан 1938: 168).
Имајући све ово у виду, можемо закључити да је велики средњовековни писац Доментијан кроз Житије Светог Саве показао преко старозаветних, али и новозаветних рефлексија пре свега преузетих од Светог апостола Павала, да је Свети Сава уз свог оца, као неко ко је одрастао на Псалтиру и литургијским књигама, на молитви и богослужењу, успео да све то пренесе и на свој народ с циљем да са Премудрошћу настави да живи кроз свој народ, уливши му етички значај вере побуђен у светости поезије, богољубивом и богонадахнутом пореклу.
Софиолошки мотиви у Житију Светог Саве Теодосија
Доментијан и Теодосије2) су два најистакнутија и најзначајнија биографа Светог Саве. Након Доментијановог Житија Светог Симеона и Житија Светог Саве које је рађено по највећим византијским узорима и представља највиши домет у овој књижевној врсти и хиландарски јеромонах Теодосије сачињава Житије Светог Саве како се истиче према налогу светогорског братства, српског манастира Хиландара. Теодосије сам наводи да за своје Житије Светог Саве као главни извор користи истоимено Доментијаново Житије, али осим тога, његов стваралачки приступ, само приповедање, описивање и исцртавање пре свега психолошке стране лика Светог Саве, знатно су топлији, јаснији, са избегнутим претераним лиризмом и самим тим разумљивији за читаоца.
И из Доментијановог и из Теодосијевог Житија јасно ће се уочити повезаност у истицању Духовног, Божјег дара у лику Светог Саве чиме је он одређен као „богоизабраник“ да својим способностима које уоквирује ознака „светости“ утиче на своје следбенике, али исто тако истиче се и његов ауторитет као владара и архиепископа, који је предодређен да уз свога оца Светог Симеона води народ ка просвећености и досезању највишег степеника мудрости. Спона између мудрости и ауторитета најбоље се остварује сливањем у његовој непрестаној улози да творачком речју чини чуда, „у небеским похвалама, божанственим и анђеоским“ (Теодосије 1984: 4) деловањима водећи свој народ до самог извора божанске мудрости.
Истакнута светлост као одлика светости у Доментијановом Житију, указаће нам се и у Теодосијевом Житију, у коме ћемо преко снажне слике светлосног озарења уочити светост лика Светог Саве, који је „заиста од Бога дан“ (Теодосије 1984: 7). Теодосије истиче да је Свети Сава „богоизабран“ да се од ране младости креће стазом „Божјих угодиника, преподобних отаца и сапосника“ (Теодосије 1984: 113) и да је на том путу врхунац стечене божанске мудрости остварио и у разним чудима. Самим тим, он је од Бога одабран да буде светитељ, просвеститељ, што можемо тумачити као урођену предодређеност за следбеништво Божјег пута. Теодосије јасно истиче да је Свети Сава рођен по светој вољи Божјој: „И ово би почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најпре у рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и запосвест свесилног Бога, који побеђује законе природе како хоће“ (Теодосије 1984: 6). Да ће Свети Сава у прородичном дому као центру Премудрости узрасти у изузетног најпре младића, а потом досегнути до самог врха Премудрости означене титулом првог архиепископа, сведоче Теодосијеве речи: „Бејаше и дете благообразовано и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење разумом у детињем узрасту“ (Теодосије 1984: 6).
Веза са светошћу и зрацима пројектује се на сагледавање целине светог тела, које формирано по угледу на самог Христа. Тиме улазимо у софиолошку сферу надахнућа у којој Свети Сава надахнут Божјим светим духом чини бројне подвиге и чуда. Он кога Теодосије кроз цело Житије обгрљује одредбама божанског: „богомудрац“, „богоносни Сава“, „Христољубац“, врхунац богоизабраништва остварује у чудима која су остварена у присуству Бога. Уз исткнута Савина ходочашћа, ктиторске подвиге и религиозна изасланства чини се да су у Житију за сагледавања софиолошких топоса много значајније Теодосијеве приче о Савиним чудесним догађајима у којима се преплићу Савине исцелитељске способности (исцељује раслабљеног), моћ да стиша буру, да призове градоносне облаке, способност да васкрсава мртве и многе друге, међу којима се посебно истиче Савина моћ умножавања хране, која даје чудесно окрепљење онима који је кушају:
„Када је свети окусио од Богом послане рибе, чуђаше се неисказаној сладости њеној, а ито рекоше и ученици и господар лађе, и сваки који су ту, да такве рибе пре тога нису окусили. И доиста, јер је била послана од доброга и предоброга и свеслаткога Господа Бога и цара Христа своме првом и љубљеном, добром и верном слузи на велику част, са многом љубављу. Када се свети најео од богопослане оне рибе заједно са свима у лађи, одмах и болет која држаше светога оде од њега без трага“ (Теодосије 1984: 187).
Овај одломак нас упућује на сагледавање Трпезе Премудрости и „јасно разрађен традиционални мотив Премудрости као даватељки хране“ (Бојовић, Крстић 2011:52), што у овом случају кореспондира са изабраником Божјег следбеника Светим Савом коме је додељена моћ и улога да ту храну од Бога подари другима. Отуда истакнуто тумачење Бојовића и Крстића: „да Премудрост борави искључиво са Богом“ (Бојовић, Крстић 2011: 53) и да је могу нађи само они који Бога следе овде има директну примену. Посебно је важно истаћи да након сваког оствареног чуда уочљиво је да аутор „хваљаше Бога“ (Теодосије 1984: 186), што још једном потврђује да су Савина дела заправо Божја дела: „Слава Богу за све!“ (Теодосије 1984: 191).
Хагиографски наратив доводи у божанску вези представљање унутрашњости манастира и самог стола за којим монаси једу и пију. Таква слика уочљива је од првог тренутка када је Свети Сава закорачио „у први манастир у Светој Гори, који се звао Ватопед“ (Теодосије 1984: 22) где га је за столом дочекала храна која је „била по могућству, како чија, једни мало хлеба и ретко узимаху, а други плодовима дрвећа и растињем биља дивљега потребу задовољаваху. А пиће њихово бејаше из камена планинског стакла текућа вода што гаси жеђ“ (Теодосије 1984: 22-23). Ово сликом указује се на значај воде при Трпези. „Од хране, тј. пића, вода за Трпезом Логоса постаје средство прања ученика у Трпези. Семантичка реинтерпретација воде за трпезом, од уобичајеног пића до средства за прање партиципаната у трпези, видљива је у неуобичајеној терминологији коју јеванђелиста користи за опис посуде у којој се налази вода“ (Бојовић, Крстић 2011: 65). У опису манастирског обеда вода је представљена као једна од софиолошких топоса који метафорички представља симбол живота, чишћења, освежења, али и према Библији симболише Светог Духа. Испијањем воде верници бивају „испуњени“ Духом Светим. Теолошку симболику воде посебно истичу четири новозаветна јеванђеља у којима је поред других чуда приказано и Исусово претварање воде у вино.
Међутим, метафоричко представљање воде указује нам и на то да Бог даје тајанствену воду – мудрости. У чистоти душе и срцу мудраца пребива вода. Мудрац – Свети Сава налик је врелу воде са кога попут какве бујице избијају речи и преливају се на све стране. Теодосије нас Житијем води из поглавља у поглавље при чему се уочава успињање Светог Саве и досезање до највише лествице Премудрости.
Аналогно Трпези Премудрости у којој је Премудрост осликана као даватељка хране, налази се још значајнија и у Житију истакнутија Духовна Трпеза Премудрости, у којој је остварена идентификација између имена као ознаке „светог“ и језика као речи које су „речи Христа“ које „христољубац“ (Теодосије 1984: 55) изговара. На самом почетку Житију Светог Саве Теодосије истиче: „реч што знањем тече и језик јасан из неоскудних његових ризница да ми да, а пре свега зраку светлости, којом бисмо, мрак душе и ума очистивши у себи, могли бодро исказати добродетељки живота свеблаженог Саве, који је сада поново засијао у нашем народу“ (Теодосије 1984: 3). Тиме се таквим уводом у Житије одмах уочава и истиче занимљив „однос аутора према надахнућу и самој речи“ (Бојовић 2009: 46) који уједно усмерава пажњу тумачења на кључне мотиве Теодосијеве софиолошке сфере, а то су „Духовна Трпеза и божанска реч“ (Бојовић 2009: 46).
Према тумачењима Драгише Бојовића, Теодосијева „Духовна Трпеза повезује два неба: оно са којег долази Реч Божја и оно у којем се реч Божја најбоље чује“ (Бојовић 2009: 50), што је свакако црква. Центар Духовне Трпезе у Теодосијевом Житију управо је црква која се „благодаћу Светог Духа као неким благованим ароматима испуни, насладивши све душом и срцем, и учини све веселим и тихим, и сви задивљаше се невидљивој благодати“ (Теодосије 1984: 72) у којој приносише се молитве и похвале Богу са којима се и човекова душа успињала до врхова небеског царства. Храм Божји као основни софиолошки топос утемељења Премудрости, представља и „место сусрета човекове душе и Бога и место небеског саборовања“ (Бојовић 2009: 51).
Опречан однос између духовне и телесне трпезе у Теодосијевом Житију проналазимо при опису атмосфере доласка Светог Симеона за сином у Свету Гору, где ће се обојица одрећи овоземаљских сласти и ужитака и „постадоше добар пар под једним кровом, заједно станујући, једно мислећи и једно да виде надајући се, кроз труд и молитве и пост Бога тражећи“ (Теодосије 1984: 43-44). Овим се још једном истиче да је Свети Сава још у раној младости стекао мудрост у очевом дому те је касније и сам постао духовни отац своме биолошком оцу. Светост овог дела остварена је и у приказу смрти Светог Симеона и Савиног опраштања од оца: „А љубљени син припаде на свечасно лице очево, и место топлом водом врућим сузама ово уми, а тако исто и преподобно му руке уми сузама“ (Теодосије 1984: 59). Те капљице слане воде које су потекле из очију свеца, којима је умио свето лице очево, можемо директно метафорички транспоновати и на све речи које је Свети Сава изговорио и којима је исто тако окупао свој народ. Попут капљице слане воде које су благо и тихо падале на уснулог „светог старца“ издвајале су се и речи Светог Саве које су „за свагда тако рећи Духом Светим као сољу растворене“ (Теодосије 1984: 112) и као такве примљене уз много почасти и добродетељске наклоности од свих његових следбеника. Баш као и сузе које имају моћ исцељења несрећне душе и речи Светог Саве нудиле су „духовну насладу и умиљење“ (Бојовић 2009: 56) јер су „Духом Светим као сољу растворене“. Према тумачењу Драгише Бојовића, „управо со даје сладост речима, јер је со Господ Исус Христос“ (Бојовић 2009: 56).
На основу свега реченог јасно можемо закључити да је мотив Премудрости комплементаран мотиву Логоса, односно самих речи свеца које долазе од самог Божјег врела. Свети Сава пронашавши надахнуће у следбеништву Божјег пута, на том путу створио је Трпезу Премудрости оковану духовношћу која се шири као зрак светлости преко његових речи. Тиме се још једном у потпуности потврђује и тумачење Драгише Бојовића у коме проналазимо да Теодосије речи Светог Саве симболички преноси на: „реч и светлост“, „реч и љубав“, „реч и душа“, „реч и светост“, „реч и подвиг“, „реч и духовна наслада“, „реч и задивљеност“, „реч и умиљење“.
Светом Сави отуда је, баш као и његовом оцу, дата Премудрост да је путем речи као духовне хране Божје шири и преноси на своје следбенике, стварајући на такав начин свети Божји храм, као несагледиво небеско пространство у коме ће Духовна Трпеза увек бити плод рајске насладе, сладост поуке и исцељења душе, која води ка умирењу срца и духовном уздизању на врх Божјег пиједестала.
Закључак
Анализом Житија Светог Симеона Светог Саве и Доментијановог и Теодосијевог Житија Светог Саве указали смо на богати корпус софиолошких мотива у српској књижевности 13. века, који истовремено обухвата и старозаветне и новозаветне рефлексије мотива Премудрости. Сагледавањем слике манастирског живота као центра формирања и опстанка Премудрости, уједно смо створили једну широку симболичку лепезу софиолошких мотива који су дубоко укорењени и усклађени са унутрашњошћу душе светих које су у њему обитавале.
Човек окружен религиозним начином живота усмерним једино ка оном светом што долази од самог Бога, уједно постаје и његов интегрисани део, где у сталној тежњи ка остваривању виших идеала и жељи за досезањем најузвишеније и најсветлије тачке, оличене у Богу, открива законитости и односе који у њему владају. Тиме се постиже и једна од основних сврха постојања којој су тежили Свети Симеон и Свети Сава, а представљена је у сталном уздизању и учењу о богонадахнутости, богочовечности, која као дар Божји долази од светог лика Софије – мудрости, као ознаке идентификовања са Духом Божјим, са Премудрошћу Божјом. Динамика остваривања Премудрости остварена је и идентификацијом са Логосом, речју Божјом, која је извирала из светог духа двојице просветитеља и учитеља речи, и као аманет светости и богонадахнутости остала њиховим следбеницима.
Супростављањем духовних принципа телесним, одрицањем од владарског, угодног живота, Свети Симеон и Свети Сава успевају да се уздигну у висине, до самих врхова божанског царства – Премудрости, а да потом у дубокој тишини ноћи нестане, у тиху, надолазећу смрт, као јединим смисленим завршетком њиховог богољубивог живота.
Литература
Аверинцев 1982: Сергеј Сергејевич Аверинцев, Поетика рановизантијске књижевности, Београд: Српска књижевна задруга.
Библија или Свето писмо Старога и Новога завјета 2008: Стари завјет превео Ђура Даничић, Нови завјет превео Вук Стефановић Караџић, Београд: Препород.
Богдановић 1997: Димитрије Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности, Београд: Српска књижевна задруга.
Богдановић 1984: Димитрије Богдановић, Теодосије, у Житију Светог Саве Теодосија, Београд: Српска књижевна задруга.
Бојовић 2009: Драгиша Бојовић, Трпеза Премудрости, Ниш: Центар за црквене студије.
Бојовић, Крстић 2011: Драгиша Бојовић, Дарко Крстић, Премудрост у Светом пису у српској књижевности, Ниш: Филозофски факултет.
Бојовић 2014: Драгиша Бојовић, „Доментијана и софиологија Светог апостола Павла“, Гласник, Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве.
Бојовић 2014: Драгиша Бојовић, „Трагом софиолошких идеја – од старословенских извора до српских средњовековних писаца“, у Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе 863–2013, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Доментијан 1938: Доментијан, Живот Светог Саве и Светог Симеона, приредио Владимир Ћоровић, Београд: Српска књижевна задруга.
Јовановић 1998: Томислав Јовановић, Свети Сава, у Свети Сава сабрана дела, Београд: Српска књижевна задруга.
Лазић 1997: Милорад Лазић, Естетика Доментијанових житија, Подгорица: Октоих.
Свети Сава 1998: Свети Сава, Сабрана дела, приредио Томислав Јовановић, Београд: Српска књижевна задруга.
Теодосије 1984: Теодосије, Житије Светог Саве, приредио Димитрије Богдановић, Београд: Српска књижевна задруга.
Ћоровић 1938: Владимир Ћоровић, Предговор, у Живот Светог Саве и Светог Симеона, Београд: Српска књижевна задруга.
Ауторка: Јелена Алексов
ФУСНОТЕ:
⇧1 | „Доментијан се родио негде првих година XIII века, али не знамо тачно где. О његовој личности скоро немамо никаквих података. Он сам казује за себе, да је био ’последњи ученик‛ Св. Саве, али нам не каже ништа ближе о том где је све с њим прожеивео“ (Ћоровић 1938: 6). |
---|---|
⇧2 | „Време живота и рада Теодосија Хиландарца може се са доста разлога сместити у крај XIII века и прве деценије XIV века. Теодосије је био писац епохе краља Милутина (1282-1321)“ (Богдановић 1984: VIII). |