Гледајући кроз прозор аутобуса житна поља у којима се као девојчица безбрижно играла, размишљала је како је њен живот доживео потпуни преокрет – од сеоског детета помало непослушног и склоног враголијама, до лепе, младе девојке руководиоца једне од највећих компанија на тржишту. Када је била дете, никада ни помислила није да ће једног дана живети негде другде, далеко од овог златно-зелено-плавог пространства. Дуго није посетила своје родно место, још од кад је отишла на колеџ. Чинило јој се да се, од кад је последњи пут овде била, ништа није променило: житна поља се и даље злате, ливаде зелене, а мало место поред реке и даље чине старе, трошне куће и велике фарме.
Чим је изашла из аутобуса видела је прву промену: неке фасаде добиле су ново рухо, продавница при бензинској пумпи више није била једина у месту, пиљар се проширио, а отворила се чак и једна књижара- ту ће морати да сврати. Дух места се није променио. Претпостављала је, ни људи. Приче овог места су већ деценијама биле исте, само су се њихови јунаци мењали.
Једино је међуградски аутобус пролазио кроз овуда, другог превоза није било. Породични пик-ап је био код мајстора, па је нико није чекао- никад се не зна у које ће време међуградски аутобус тачно стићи. У близини није видела ниједно познато лице, никога кога би могла да замоли да је повезе. Морала је сама пешке ка кући. Вукући свој нови, тешки кофер, са торбом на рамену, кренула је старим, прашњавим путем и даље посматрајући са занимањем све око себе.
Када је стигла до обода имања свог, сада већ покојног деде по мајци, застала је. Видело се да њен отац и браћа немају времена да се брину о овом имању. Било је запуштено и изгубило је свој стари сјај. Осетила је тугу и носталгију. На овом имању је провела најлепше тренутке свог детињства. Оставила је кофер и торбу крај капије, одгурнула је и ушла. Утабане стазе водиле су на различите стране имања, баш као и њен поглед. Висока трава дуго није била кошена, коров се ширио по свуда. Машине, не коришћене још од пре дедине смрти, биле су махом зарђале или труле. Преплавило ју је разочарање. Са тугом у очима гледала је то, некад прелепо, имање.
Лагани поветарац донео је звук шкрипе. Приметила је да су врата главне куће била отворена. Ветар се нехајно играо са њима. Разочарaње је полако почело да замењује љутња- Зар ни да обиђу кућу нису могли? Макар мајка, да мало поспреми? Пришла је кући и ухватила кваку на вратима са намером да их затвори. Поглед у унутрашњост ју је спречио у томе. Унутра је било прилично прљаво, стари намештај озбиљно оштећен и похабан, али прашине и паучине није било баш свуда. Нечија прљава одећа је лежала бачена преко старе софе. Дедине старе, радничке ципеле, стајале су крај пећи у којој је још увек било жари. Неопрано посуђе на ком су се гостиле муве лежало је у судопери и око ње. Помислила је како су њени родитељи можда примили неког сиротана да ту живи, да кућа не труне празна. Када је мало боље размислила, та идеја није јој се чинила вероватном. Кућа је била исувише прљава и запуштена. Њени родитељи не би дозволили да неко овде овако живи.
Изашла је напоље, обишла кућу и главно двориште у потрази за уљезом. Нигде никог! Сунце је полако почело да залази, било је крајње време да иде кући. Сутра је нови дан. Доћи ће поново. Можда ће имати више среће и пронаћи уљеза. Кренула је једном од стазица назад ка путу. Застала је. У тренутку тишине зачула је жубор воде. Сетила се да река пролази тик иза старог амбара и да се зато жубор воде чује дано-ноћно. У том старом амбару је провела толико лепих тренутака са својим покојним дедом! Неретко се играла Скривалице са њим док би он радио. Није била баш добра у скривању, али он се свеједно правио да не може да је нађе. Недостајали су јој ти тренутци.
Кренула је назад, ка амбару, скоро трчећим кораком. Многе лепе успомене су јој навирале у сећање. Пред самим улазом је застала и једва дишући, полако пришла. Врата амбара била су одшкринута. Изнутра је долазио неиздржив смрад. Знала је да је унутра било је пуно паучине и трулог сена, а вероватно је угинула и нека животиња, мачка или пацов. Ставила је руку преко уста и носа и ушла. Сам амбар био је баш онакав каквог га је памтила, широк, високе таванице са много греда и два прљава прозора са бочне стране кроз које је допирала светлост. Покушавала је да схвати шта је то било што јој се није уклапало у слику из сећања, али није више могла да издржи мучнину коју јој је стварао све јачи смрад што је дубље улазила. Брзо се окренула и потрчала ка вратима. Када их је снажно одгурнула како би изашла схватила је да су врата чврсто затворена. Покушала је поново, али без успеха. Осетила је страх. Питала се како је могуће да су се врата затворила и забравила сама од себе. Напољу није дувао толико јак ветар да их залупи. Уосталом, чула би да јесте! Панично је прелазила погледом по унутрашњости амбара. Покушавала је да се сети постоји ли још неки излаз из њега. Одмах се сетила врата са бочне стране, која су гледала на реку, али она су била скроз на другом крају и било је скоро немогуће доћи до њих од разних машина и друге гвожђурије која је ту, унутра била натрпана. Страх је постајао све јачи. Губила је ваздух. Почела је махнито да лупа о врата и виче из свег гласа у нади да ће је неко чути, али зидови амбара као да су задржавали сваки звук и нису му дозвољавали да изађе напоље. Вид је почео да јој се мути, а прве сузе су се низале низ образе. Мучнина коју је осећала због смрада постала је још јача због страха и нагон за повраћањем више није могла да задржи. Чинило јој се да не може да удахне ваздух уопште, почела је заиста да се гуши. Пала је на под, ноге је више нису држале. Потпуно обузета паником касно је приметила да је неко повукао за косу и оборио на земљу. Леђима је јако ударила у сламом прекривен земљани под. Два ситна светла ока на округлом дебељушкастом лицу су је срдито гледала. У први мах, није схватила шта се дешава. Ваздух као да није допирао до њених плућа. Када је схватила, почела је да маше рукама у узалудном покушају да се ослободи свог нападача. Осећала је све јачи и јачи стисак његових руку око свога врата. Преплавио је очај. Светлост је постајала све тамнија и тамнија…
* * *
У кући је владала весела атмосфера. Сви су једва чекали да она дође. У кухињи су њена омиљена јела чекала да буду изнесена на трпезу. Њихова мезимица само што није стигла, сваког часа ће. Већ се смркло. Отац је са нестрпљењем упалио светла на трему и у дворишту и изашао испред капије да јој похита у сусрет кад види да наилази. Пред њим се простирала силуета прашњавог, сеоског пута. Од узбуђења у помрчини није могао да види кофер и торбу, наслоњене крај капије имања поред. Имања у чијем је старом амбару лежало непомично тело једне лепе, младе девојке…
Ауторка: Maria Zilahy
