1869 – 2019 – 150 година од издавања књиге Малдоророва певања
II
Твој дух разгрће сенке овог века,
Затварајући ноћ у раздоре
Немуштих кајања отврдле стварности,
Пребрисане упорношћу Сунца
Да глуми пророка одавно
Утопљеног у вртлогу костију твог јутра.
Твоја ноћ одлама парче трајања,
И даје ми га,
Моја ноћ се удубљује у недоношће постојања,
Вари мој дух за несталност неких ствари,
Које замењују испуцалу кожу речи,
Твојим проласком кроз
Напукле речи векова.
И твоје лице пише и даље овај век,
Раствара грамзивост моје ноћи у,
Површине ствари које упијају
Наше гласове као
Храброст Сунца да у рукама
Чува твој и мој дух,
Отварајући у рани векова,
Место које затрпава твојим обрисом,
Препричаним мојим ноћима.
Сунце глача ишчашеност мог јутра,
Провлачи га кроз мањак
Речи стварности о нама.
Богаљ ноћи бриди још увек,
У сакатости наших јутара,
Играјући исто као век
На ледини једног трајања,
Напуњеног до врха,
Отпацима Сунца и наших личности
И твојих одјека.
VII
Твоја тама тишти
Баналне размирице стварности и Сунца,
Одседаш у конаку скривања
Где таме лопатама набацују
Кључеве нашег света,
Одрешитостима времена да до краја
Буду ми.
Сунце сецира твоје предлоге,
Да град увећа своју несвест,
У великом маршу снова,
На сопствену големост.
Са твога лица, трагови векова
Скидају све маске трајања,
Потапају их у болећивост поезије
Да чува свог песника
У затвору нарастања Сунца,
До бодљикаве жице гласа овог века.
На улици сопствене уклетости
Рашиваш пристанак птица да
Избраздају небо,
Силовитом провалом века у
Повишени глас нашег постојања.
Ноћ заузета разним експериментима,
Убацује твоје постојање,
У разна жаришта наше слободе,
Дан имитира, пролазак колона свог белог,
Поред бледих лица искушења,
Смештених у широким областима
Признања ноћи, да јој слаби
Човеколики вид.
Сунце држи бакљу твог нестанка,
Њоме растерује олош ноћи,
Њоме осветљава
Појаву твог лика у
Искреном уласку овог века
У моју песму.
Ауторка: Санда Ристић Стојановић
