Сећање на Дару Милошевић

 (1902, Сланкамен – 1987, Београд)

Јасном и сугестивном дикцијом, једном од најлепших на београдској сцени уопште, интелигентном студијом сваке роле и промишљеном карактеризацијом ликова, уз то неодољивог сценског шарма, одмереног покрета и елеганције, једна од најлепших глумица на нашој сцени, Дара Милошевић је остварила преко стотину улога у најразноврснијем репертоару.1)

У књизи Момчила Рокнића Знаменити Инђичани из 1999. године међу шездесетак знаменитих Инђичана, чије су се биографије нашле у фокусу ауторовог интересовања, налазе се и четири жене: две сликарке, Даница Јовановић и Злата Ранковић Томић, “прва Српкиња која је знала француски” Јелисавета Продановић и Даринка Милошевић Радовановић, првакиња Народног позоришта у Београду, стална чланица овог театра од 1923. до 1959. године.2)

Даринка Милошевић Радовановић (у позоришним круговима познатија као Дара Милошевић) рођена је 16. јуна 1902. године у Сланкамену, у имућној трговачкој породици Гњатић. Будући да јој је мајка ускоро преминула, послата је на чување, васпитавање и образовање у Београд ујаку Милану Гролу (1876-1952), једном од најактивнијих и најобразованијих људи онога времена, у чијој је кући још од малих ногу дошла у додир са глумом, сценом и позоришним представама. Грол је био политичар, књижевник, професор француског језика и преводилац, позоришни критичар и реформатор, као и дугогодишњи драматург и управник Народног позоришта у Београду (у три мандата: 1909-1910, 1911-1914 и 1919-1924). Распусте је проводила у Сланкамену код оца и стрица који је био свештеник. Након избијања Првог светског рата 1914. године, Дару пребацују код, такође угледних, рођака у Сомбор. У Београд се враћа 1921. године, када уписује Глумачко-балетску школу која је 1. новембра те године основана при београдском Народном позоришту, на иницијативу Бранислава Нушића (начелник Уметничког одељења Министарства просвете) и Милана Грола, и због уоченог талента, одмах постаје припремни члан Народног позоришта у Београду.

Представа “Злочин и казна”, Дара Милошевић и Фран Новаковић, 26.3.1935. Извор: Фонд Музеја позоришне уметности Србије

Школа, која је постојала до 1927. године, имала је за циљ да након рата обнови стручно школовање младог кадра којим би се употпунио глумачки ансамбл који је умногоме био проређен како због ратног страдања, тако и због пензионисања многих уметника, али који би омогућио и „професионализацију” два ансамбла у настајању – балетског и оперског. Била је замишљена као одсек Музичке школе, односно будућег конзерваторијума, али се због недостатака финансијских средстава, на крају првог курса читав њен рад свео на часове глуме и дикције. Дара Милошевић (тада још увек Даринка Гњатић) припадала је управо тој првој послератној генерацији која је са успехом завршила две године студија на драмском одсеку. Њене колеге и колегинице са класе били су: Лепосава Дугалић, Матеја (Мата) Милошевић (касније познати позоришни и филмски редитељ, глумац, писац и педагог, по коме је 2000. године сцена на Факултету Драмских уметности у Београду, на иницијативу Љубомира Муција Драшкића, добила име), Мирко Кујачић, Милан Ајваз, Борислав Михаиловић (оснивач и редитељ Крушевачког позоришта) и Душан Милосављевић. Они су пред публику изашли 28. јуна 1922. године са испитном представом Тврдица (Молијер) и извели још неколико сцена из Шекспирових дела, а следеће године 10. јуна у сали Мањежа одиграли другу испитну представу Игра љубави и случаја (Пјер Мариво), пишући тако прве странице преображаја Народног позоришта у Београду у модерно европско позориште у периоду између два рата.3)

Будући да је ова школа за Народно позориште у Београду била прави „регрутни центар” за глумце и глумице, и Дара је одмах након завршетка школовања ступила на престоничку сцену (1923.) и остала стална чланица овог позоришта све до противвољног пензионисања 1959. године. То време представља праву „професионализацију” Народног позоришта; у њему раде школовани сценографи, костимографи и редитељи са европским искуством (Јуриј Љвович Ракитин, Вера Греч и Поликарп Павлов, Михаило Исајловић, Бранко Гавела и др.). И даље се игра класичан репертоар, као и савремени светски писци (Бернард Шо, Луиђи Пирандело, Џон Голсводри, Јуџин О’ Нил…), али и такозвани булеварски репертоар све више узима маха, нарочито „француски лаки комади” (у којима је Дара Милошевић успела да искористи искуство које је стекла током седмомесечних студија у Паризу где је боравила 1935. године). Домаћи репертоар, поред текстова српских писаца, сада чине и текстови писаца из Словеније, Хрватске и Македоније.

Тако је управо изгледао и Дарин глумачки опус: играла је Шекспирове јунакиње (Офелију, Коделију и Дездемону, Титанију у Сну летње ноћи, Виолу у Богојављенској ноћи, Миранду у Бури), глумила је у Антигони, била је Кларица у Егмонту и Грета у Фаусту (Гете), Армада у Ученим женама (Молијер), Керубин у Фигаровој женидби (Моцарт), Роксана у Сирану од Бержерака (Ростан), Ана Кристи у истоименом позоришном комаду Јуџина О' Нила, за који је 1922. године добио Пулицерову награду. Тумачила је и јунакиње са нашег поднебља из драма Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Ива Војновића, Милутина Бојића, Момчила Милошевића, Мирослава Крлеже и других. Играла је и у руским и словенским драмама у поставкама редитеља (глумца) Николаја Осиповича Масалитинова, Вере Греч и Поликарпа Павлова: била је Соња у Ујка Вањи, Ирена у Три сестре, Кити у делу Ана Карењина, Соња у Злочину и казни, Лиза и Маша у Живом лешу, Лариса у Без мираза, Татјана у Непријатељима, Милкана у драми Мајстори бугарског класика Рача Стојанова и др. Као позната београдска глумица, гостовала је и у Скопском позоришту, заједно са својим колегама Рашом Плаовићем, Душаном Раденковићем, Титом Штроцијем (из Загреба).4)
Народно позориште Београд, изглед по идеји Бугарског из 1869.

За време трајања Другог светског рата, доминирала је сценом нашег највећег театра, делећи је са глумцима доказаних вредности, да споменемо само неке од њих: Милорад Душановић, Божа Николић, Александар – Аца Цветковић, Александар и Зора Златковић, Фран Новаковић, Невенка Урбанова, Лазар и Ирена Јовановић и други. После рата, она остаје стуб репертоара Народног позоришта и глуми заједно са много нових младих колега и колегиница који су тек почињали свој живот на позоришним даскама. Послератне представе у којима је остварила улоге су: Најезда (1944, ул. Ана Николајевна), Мати (1945, ул. Мати), Зона Замфирова (1945, ул. Зона), Платон Кречет (1945, ул. Лида), Живи леш (1946, ул. Јелисавета Андрејевна Протасова, заједно са Иреном Јовановић), Господа Глембајеви (1946, ул. Баруница Кастели-Глембај), Непријатељи (1946, ул. Татјана), Отело (1947, ул. Дездемона, заједно са Надом Касапић), Мале лисице (1948, ул. Регина Гиденз; ова драма приказивана је паралелно на Бродвеју и у Београду), Ливница (1950, ул. Милена Ђорђевић), Господа Глембајеви (1952, ул. Баруница Кастели-Глембај, заједно са Невенком Урбановом; у првој београдској премијери овог дела 11. маја 1929. године у режији др Бранка Гавеле, само три месеца од праизвођења у Загребу, Дара је глумила Ангелику5)), Медеја (1953, ул. Медеја), Урошева женидба (1955, ул. Царица), Засебни столови (1957, ул. Гђа Рејлтон-Бел), Дневник Ане Франк (1958, ул. госпођа Франк)6) и последња њена премијера, свечана представа у част Дана ослобођења Београда, Корак у прашину (1958, ул. Станка).7)

Након тога, Дара је доживела судбину многих својих колега и колегиница, пензионисана је 1959. године пре времена и против своје воље, како Рокнић наводи, „чиновничким актом”. О томе у својој књизи Свици који словима свелте из 2000. године Невенка Урбанова о Дари, за коју каже да је била обдарена и сценском лепотом, са најдужом ниском главних рола, пише: „Са позоришне сцене Дара Милошевић је заувек сишла 1959. године у највећој глумачкој снази, не својом вољом, заједно са читавом плејадом врхунских уметника, када су преко ноћи грубо пензионисани. Са пуно горчине и достојанства, ова плејада првака Народног позоришта, примила је овај несхватљив чин.”8) И Ксенија Јовановић на сличан начин говори о том периоду: „За време окупације и тата је добио ангажман у Народном позоришту, што је после ослобођења скупо платио. Био је отпуштен после саслушања пред, по злу познатом, колеги и партизану Николи Поповићу. Нова власт је направила „позоришни удар”. Прерано, пре пуног радног стажа, отерала је у пензију велике глумце као што је била Невенка Урбанова, Дара Милошевић, Ирена Јовановић, Јелка Вујић…све оне су то тешко поднеле.”9) Ауторка изложбеног каталога „Дара Милошевић”, Олга Марковић, наводи да је желећи да што пре заборави неправду која јој је нанета, свој душевни мир и утеху налазила у свом винограду у родном Сланкамену и у својој кући у Београду, у читању и антиквитетима који су испуњавали већи део њеног стана.

Због дугогодишње успешне каријере првакиње Народног позоришта, готово у сенци лежи чињеница да је Дара Милошевић била, могло би се слободно рећи, и једна од „пионирки” у области радијског и телевизијског програма. Наиме, прву драму Радио Београда која је изведена уживо 24. марта 1929. године извела је управо она, заједно са својим колегама Јованом Ђедом Антонијевићем, Добрицом Милутиновићем, Саром Тодоровић и Рашом Плаовићем. У питању је била народна песма „Ђакон Стеван и два анђела” у драматизацији проф. доктора Винка Витезице и др Густава Брауна, тадашњих уредника литерарних емисија. Она је, такође, глумила и у првој телевизијској драми Случај у трамвају, која је емитована уживо августа 1958. године (на самом почетку рада Телевизије Београд), у режији Јанеза Шенка. Драму је специјално за телевизију написао Миодраг Ђурђевић, а у њој се, поред Даре, појављују и Раша Плаовић, Милена Дапчевић, Предраг Лаковић, Павле Вуисић и др.

Имала је запажене улоге још у два филма: Право стање ствари (1964, режија и сценарио Жика Митровић, прво појављивање Зафира Хаџиманова) и Нож (1967, режија Владан Слијепчевић, Сребрна арена за режију и награде за фотографију и сценографију на Фестивалу у Пули). Појављивала се, такође, и у филмовима: Зле паре (1956, у режији Велимира Стојановића), Il vendicatore (1959, југословенско-италијанска копродукција, режија William Dieterle, Солунски атентатори (1961, снимљен на македонском и француском језику по истинитој причи у режији Жике Митровића), La vingt-cinquieme heure (1967, режија Хенри Вернеуил, у главним улогама Ентони Квин и Вирна Лиси, филм је сниман у Француској, Италији и Југославији), Чудесан свет Хораса Форда (Тв филм из 1969, режија Сава Мрмак, први пут за снимање употребљена тзв. „транзисторска камера” – камера која није имала статив, већ се носила на леђима).

Последње њено глумачко појављивање било је у ТВ филму Спиритисти режисера Бранка Плеше 1976. године. У питању је адаптација текста из циклуса „Београдске приче” Симе Матавуља, коју је потписао књижевник и сценариста Мирко Ковач. Тако је Дара током своје каријере, поред многобројних бардова позоришне уметности, сарађивала и са многим филмским великанима, навешћемо само неке, поред горе именованих: Љуба Тадић, Вера Чукић, Велимир Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Раде Марковић, Мија Алексић, Милош Жутић, Зоран Радмиловић.10)

Преминула је у Београду, 21. марта 1987. године. Била је удата за Момчила Милошевића (1889-1975, писац, педагог и редитељ), а након његове смрти за Војислава Радовановића. Није имала потомака.

Уместо завршне речи, нека Невенка Урбанова, Дарина савременица и колегиница, из прве руке и на основу свог сећања опише ко је и каква је била Дара Милошевић: „Била је веома лепа, обдарена и оном сценском лепотом, правилних црта које сећају на Мадоне. Али, не на оне тамнопуте Мадоне преко чијег се лица понекад и онај чулни магличак прикраде, већ на оне са фоном плавог неба и белим љиљанима око њих. Такве су њена Офелија, Корделија, Титанија, Кларица у Егмонту, Спасенија, Виола, Лариса… Убрзо заборавља своју цвркутаву Султанију из Хасанагинице и, додајући својој иначе беспрекорној дикцији и оне дубље тонове – тако потребне за оне роле са којима се најбрже излази на пропланак – постаје глумица са најдужом ниском главних улога. Личила је она и на ликове Фрагонара и Ватоа. Волела је њихове костиме од бледозелене и ружичасте свиле, њихове пантљике око врата и руку али није волела њихове кокетне погледе и покрете. И зато би им она – рекла ми је када сам јој једном приликом показала књижицу са њиховим сликама из библиотеке Encyclopedie par l’image – радо уступила свој озбиљан израз и глас”.

Или још прикладније, нека за крај Дара Милошевић „каже” нешто о себи: „Сваку сам ролу волела. Радовала сам се као дете. За глумца је потребна машта, нерв и осећај. А ја сам све те три особине имала. Од малих ногу. Ја сам срећу тражила у позоришту, правила сам позориште од живота, мада сам била веома скромна”.11)

Ауторка чланка се посебно захваљује Музеју позоришне уметности Србије из Београда и библиотекарки – музејској саветници Ирини Кикић на уступљеном материјалу и несебичној помоћи.

Ауторка: Милица Живковић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Изложбени каталог „Дара Милошевић”, Олга Марковић, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1994.
2 Кратка биографија Даре Милошевић може се наћи и у књизи Знамените личности Срема, од I до XXI века, Музеј Срема, Сремска Митровица, 2003.
3 Подаци о школи преузети су у највећој мери из текста „Од Глумачке школе до Факултета”, Светозара Рапајића, редовног професора ФДУ-а, који је изашао у Зборнику радова Факултета драмских уметности, 6-7, 2002-2003
4 Податак преузет из он-лине текста „Театром до нације” Владана Јовановића (сајт Пешчаник, 30.08.2013).
5 Позоришне новине Удружења драмских уметника Србије „Лудус”, текст „Крлежа на београдској сцени” Ксеније Шукуљевић-Марковић, 171-172, април 2011.
6 У овој представи, први пут је на сцену ступила глумица Рада Ђуричин и то у улози Ане Франк. Недавно смо, у једном неформалном разговору сазнали од ње да, иако се не сећа пуно детаља, памти, парафразираћемо, колико је Дара била дивна и готово мајчински настројена према њој и колико јој је касније тешко пало све оно што се дешавало око њеног превременог пензионисања.
7 Читав списак позоришних премијера, између осталих, и Народног позоришта у Београду, може се наћи у књизи Др Петра Волка „Позоришни живот у Србији 1944-1986”, Институт ФДУ, Београд, 1990.
8 Невенка Урбанова је цитирала изложбени каталог Олге Марковић „Дара Милошевић”, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1994.
9 Текст цитиран са сајта audiofotoarhiv.com, иначе је скинут са траке документарне емисије „Говори да бих те видео” Драгослава Симића, новинара Другог програма Радио Београда, који је Ксенија Јовановић изговорила фебруара 2011. године под називом „Парадокси у мом животу”.
10 Сви подаци о Дариним улогама у филмовима преузети су из базе сајта imdb.com и других on-line извора.
11 Олга Марковић, исто
Scroll To Top