САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА: МИТОВИ И СЕНКЕ

Сепаратни мир са самим собом након 30 година
Саши Станимировићу

Не желим да памтим своје песме
Велике речи
Оскар Вајлд је знао зашто умире
Одлази

Гледам низ исти пут
Тридесет ми је година
А као да имам шездесет
Уз то носим и браду
Прави правцати номад

Неке нестрпљиве жене су ме напустиле
Као Мојсија део непросвећеног племена
Које је он казнио вечним лутањем
Ја наградио бекством у брак
Трудничким боловима
Са обавезно безвезним ликовима
Штреберима или маминим мазама

Тек ретке су остале са мном
Израз мазохизма
Чиста освета шта ли је
као и то хладно јело
Што ми сваког дана кувају
Вероватно стављајући у њ
Са сузама својим отров
И онда заједно нуде
Нуткају своје груди
Што миришу на зрелу кајсију

Нема ту победника
Грчка је тридесет година опседала Троју
Ја и даље остајем нежења и поета
Мало ли је

ЈА СЕН(Е)КА

Из руку ти испада жезло скиптар
Док се на позорници пурпурној
Колосеума новог превијаш и ваљаш

Под неком већ новом маском
Као и увек у таквим приликама
Лош си глумац Нероне
Само ти то нико не сме рећи

Необичне лире чудесне лауте
Поскакују под твојим дрхавим
Науљеним прстима
Превише слоноваче рубина и злата
По њима
Глас којим их пратиш вокал
Као да долази из бунара негде у
Доњој Мезији крај Тимока подигнут
Бунар који ће након две хиљаде година
Кад нас више овако лудих не буде
Пронаћи и можда начинити споменик

Као и све мусаве дечаке из Рима
Тебе је такође спопала градитељска екстаза
Опијен вином обнаженим телима
Крвљу оних што умиру у болу
Наређујеш да се лик твој тамо или овде
Исклеше уреже Рим Сирија Галија
Јудеја твоје лице нас попун Сунца обасјава
Твоје немирне очи свуда прате
Штета за толики мермер сребро
Који нестаће након тебе уништени
Неупотребљиви за друге који ће доћи

Рекао си
Драги моји даћу вам
Нови Рим ново и боље царство
Порушимо ли стари лакше ћемо
Подићи нови Он ће се издигнути
Спалимо га заједно са смрдљивим хришћанима
Тим секташима што се вешто скривају у њему

Кајем се што ти веровах

Све твоје велелепне грађевине
Нас тако скупо коштају Нероне
И то не само блага и дуката
Твоји поданици сенатори шарлатани
Забављачи (породице пријатеље поодавно немаш)
Ово ти не смеју рећи зато ти и пишем
Ја сам твој учитељ Сенека који те изгледа
Ничему није научио док ево опијен
Вином и калкутом пререзаних вена
У рукама оне коју волим огорчен умирем

АРТТЕРОРИСТА

Верујем у коб, а не у принципе.
Емил Сиоран

Нема Урлика La Americe Влати Траве
Нема гласоговорника покајника
Гинзберга Морисона Витмена

Постоје уједни лажне наде прскана вутра
Чиста кемија јебена пластика
Која ти се лепи за мозак
Једе ти срце и муда
Узима разапету душу
Заведену пепсијем ред булом кока-колом

Касно је да одустанем
Дигнем руке од свега
Превише сам дуго у рову
Да бих се сада повлачио

ПОЕТИКА КРОЗ ПОРЕ – Оливер Јовановић 

Прочитавши у једном даху Митови и сенке видео сам га далеко боље. Били су ми блиски његови ставови о нашој зверској суровој, вировитој стварности, о проданим пионима и лудилу, девастацији света и потрази за нечим бољим, лепшим (ако тога још увек негде има да се нађе). Он није само певао о бекству, о једноставном враћању природи и одбацивању лажног морала, већ о правој борби, супротстављању, проналажењу исконске природе у себи. У томе сам осетио нешто од Кнаута Хамсуна, Ничеа, Паунда, Еволе и сл. мислилаца. Ја волим старе Римљане и Грке, волим то време, а открио сам да је и писац остих склоности, да трага и по тој далекој прошлости за неким својим одговорима.

Да би се разумели садашњост и били спремни за оно што нам будућност доноси, морамо познавати своју прошлост. Рекао бих да аутор има јаке корене, везан је попут чокота за родно тле, сећа се предака, и оног који је газио албанске гудуре и оних још даљих митских рођака, предака свих нас индоевропљана. Са њим сам прошао и вечну дилему, онај немир, ону чудну слагалицу коју човек увек добије да решава када се нађе лицем у лице са… женом. Стихови добро тесани и на место како ваља постављени. И постоји нешто у њима што за сада не умем да дефинишем, нешто што им као вину даје управо арому овог нашег тимочког поднебља. То нешто налазио сам (али у другом смеру и на другачији начин) и код других врсних песника нашег краја, то је попут каквог “генотипа” нечега понетог у сржи, у крви. Преплићу се овде и Рим и Илири, Келти, Трачани, Готи, има у Крајини нешто од Италије и Помпеје, измешаног са далеким Сибиром, Азијом… Сенеке, укрштеног са Кафком и његовим фамозним “Процесом” (а сви смо изгледа у њему!)

Углавном, мислим да сам осетио и разумео више него што сам очекивао да ћу моћи, да је аутор успео (барем мени) да расветли нешто од свог дугог и разгранатог путешествија и да сам и код њега наилазио на оне моменте који су и мене морили барем у неком периоду живота а за које сам не ретко налазио тек делиће одговора. Али упркос томе (као што и сам песник каже):

Касно је да одустанем
Дигнем руке од свега
Превише сам дуго у рову
Да бих се сада повлачио

Рецензија књиге Митови и сенке, одломак