ЕПИТАФ ДОСИТЕЈУ ОБРАДОВИЋУ
Востани Сербије – Доситеј певуши…
Путник, реформатор, неговатељ рода.
Неписмене гласом просветљења руши
И Сербију води стазом препорода!
Побожан, просвећен с умом васпитача,
Полиглота врли знањем подупире
И Сербији темељ словесношћу јача,
А преображењем тамни век отире!
Књиге браћо моја, не звона, прапорце,
Доситејев ехо Сербијом одзвања:
Владару на књизи гради нове дворце,
Јер се народ Богу кад учи приклања.
Саборна је црква телу уточиште –
Васељена души светлосно станиште!
Рача, 24.09.2016.
ЕПИТАФ П. П. ЊЕГОШУ
Владар Црне Горе, философски весник,
Са Цетиња искра, мудри словољубац,
Умовањем скреће историјски зубац
И постаје српски језгровити песник!
Световни владика истанчаних мисли,
Над Ловћеном сплиће и Горскıй вıенацъ,
Из гусала блешти горштачки пламенац,
Лучу микрокозму подвигом осмисли!
У тридесет седмој притиснут од бољке,
Раставио душу од телесне шкољке.
Сада маузолеј на Језерском врху,
Његошу је кућа где главом почива
И о Црној Гори слободарној снива.
Тражећи уз Бога владичанску сврху!
Рача, 25.09.2016.
СВЕТЛОТАМ
Дан се лагано губи низ процеп невид-таме,
Сенке безвреме љуби – халапљивост помаме,
Зрнце згорелог Сунца недођијом се круни,
У крвној пени бунца Човек на нервној струни!
Безочна ноћ палаца праменовима мрака,
У кошмар мисли баца – зјапи тамносев зрака,
Мембрану свилен-душе опхрвала је тмина,
Гуше свемирске тмуше светлогор, Оца, Сина!
Сневач у грчу бдије над сопственим пепелом,
Мисли спрегнуте вије Човек под црно-велом,
А први трепет зоре кида аветске мреже,
Омекша кожне коре – светлина мемлу среже.
И напослетку Страва пред Јутром шиштећ клизну,
Сред заборава спава… Искра раздања бризну!
– Сонет у сонету (два засебна).
ПАД У СВЕТЛО
Препустити се сјају видика,
Пупољку сваком смисао дати,
Да семе живо тад окрилати
У вечном зрењу пева и крика!
Бол огрнути сред васионе…
Са својом сенком ту мимоићи
И потом дубље у мисли сићи,
Кроз прапочело, где душе звоне!
Завечити се кристалним дахом
И помешати са својим прахом.
Потом испити свемирску светост,
У недодиру с анђелом снити,
Ауру жаром неба облити –
Самоспознаја Божја је лепост!
Аутор: Саша Мићковић
Jedan od boljih sonetista ovog vremena.Stara forma stiha i uvezban ritam i forma kompoziciske pesme, donosimu draz da traje.Nesebicno, iz svog uma i bitisanja daje lepe sonetne vence!
Srecko Aleksic pesnik iz Beograda.
Malo je pesnika kao SASA, koji mogu zadovoljiti stare i nove forme pesnistva. Rodjen je da bude pesnik, a njegovo stvaranje ostavice dublji trag na nasem pesnickom nebu…Neka bi Gospod dao jos takvih talenata. Sasin dar je poklon nasoj ‘NEBESKOJ SRBIJI’ kao i svima koji ga vole i postuju. Najbolji je majstor soneta, ljubavne, duhovne i rodoljubive pesnicke reci. Ne citati ga, znaci biti siromasak u dusi i srcu….
Za ovoliko hvaljenog sonetliju gde svi govore o formi, treba reci da mu je rima slabašna, najčešće glagolska, čak nekad u infinitivu sto je nedopustivo i čega nema kod velikih pesnika.