Саша Мићковић: Избор из поезије

ЕПИТАФ ДОСИТЕЈУ ОБРАДОВИЋУ

Востани Сербије – Доситеј певуши…
Путник, реформатор, неговатељ рода.
Неписмене гласом просветљења руши
И Сербију води стазом препорода!

Побожан, просвећен с умом васпитача,
Полиглота врли знањем подупире
И Сербији темељ словесношћу јача,
А преображењем тамни век отире!

Књиге браћо моја, не звона, прапорце,
Доситејев ехо Сербијом одзвања:
Владару на књизи гради нове дворце,

Јер се народ Богу кад учи приклања.
Саборна је црква телу уточиште –
Васељена души светлосно станиште!

Рача, 24.09.2016.

ЕПИТАФ П. П. ЊЕГОШУ

Владар Црне Горе, философски весник,
Са Цетиња искра, мудри словољубац,
Умовањем скреће историјски зубац
И постаје српски језгровити песник!

Световни владика истанчаних мисли,
Над Ловћеном сплиће и Горскıй вıенацъ,
Из гусала блешти горштачки пламенац,
Лучу микрокозму подвигом осмисли!

У тридесет седмој притиснут од бољке,
Раставио душу од телесне шкољке.
Сада маузолеј на Језерском врху,

Његошу је кућа где главом почива
И о Црној Гори слободарној снива.
Тражећи уз Бога владичанску сврху!

Рача, 25.09.2016. 

СВЕТЛОТАМ

Дан се лагано губи низ процеп невид-таме,
Сенке безвреме љуби – халапљивост помаме,
Зрнце згорелог Сунца недођијом се круни,
У крвној пени бунца Човек на нервној струни!

Безочна ноћ палаца праменовима мрака,
У кошмар мисли баца – зјапи тамносев зрака,
Мембрану свилен-душе опхрвала је тмина,
Гуше свемирске тмуше светлогор, Оца, Сина!

Сневач у грчу бдије над сопственим пепелом,
Мисли спрегнуте вије Човек под црно-велом,
А први трепет зоре кида аветске мреже,

Омекша кожне коре – светлина мемлу среже.
И напослетку Страва пред Јутром шиштећ клизну,
Сред заборава спава… Искра раздања бризну!

– Сонет у сонету (два засебна).

ПАД У СВЕТЛО

Препустити се сјају видика,
Пупољку сваком смисао дати,
Да семе живо тад окрилати
У вечном зрењу пева и крика!

Бол огрнути сред васионе…
Са својом сенком ту мимоићи
И потом дубље у мисли сићи,
Кроз прапочело, где душе звоне!

Завечити се кристалним дахом
И помешати са својим прахом.
Потом испити свемирску светост,

У недодиру с анђелом снити,
Ауру жаром неба облити –
Самоспознаја Божја је лепост!

Аутор: Саша Мићковић