Поп Д. Ђурђев, Етичко чишћење, Media Art Content, Нови Сад 2019
Инспирисан државном ситуацијом која се не мења последњих скоро тридесет година, Поп Д. Ђурђев користи свепристутан случај комедијант и подстакнут њиме пише песничку збирку под насловом Етичко чишћење. У рецензији ове збирке проф. др Јован Љуштановић добро примећује да „наслови песама и књига Попа Д. Ђурђева најчешће имају ’дупло дно’” (71). Да бисмо приступили читању ове изузетне поезије потребно је, пре свега, познавати историју свога народа, али морамо бити и добро упућени у књижевно стваралаштво, јер остале су нам само речи као једини начин одбране. Етичко чишћење говори о апсолутном поништавању мишљења народа, наметању ставова и деструкцији нације. Наша смрт огледа се у тишинама. Све што проживљавамо и све што нас уништава, постигнуто је утицајем на менталитет народа који је од себе одустао. Иако је збирка дијалог са политичком сценом, у њој се не види „сирово” препирање којем је исход, наводно, увек јасан: победиће владајући. У збирци Попа Д. Ђурђева етички се чисти мисао човекова подсећањем на великане књижевности. Песник то ради играњем и преплитањем добро познатих дела, стихова, пословица кроз своје песме. Не, не ради се о плагијату. Овде је реч о добром читању. Песник рачуна на своју читалачку публику, рачуна на њихово знање и способности тумачења. Стихови, наслови дела или изреке светске, а наше, које се користе испреплетено са песниковим стиховима, читаоцу привлаче пажњу јер смо их толико пута чули и искористили, па потом врло често дају црнохуморну ноту:
Обраћамо се тако стаменом,
најјачем међу најјачима:
–Запамти, ко тебе каменом,
ти онда њега… колачима?
(И само дотле, до тог камена…)
Веома важна особина ове збирке, која се може уочити читањем само једне песме, јесте храброст. Као говорник истине, песник по папиру просипа лакрдијашке поступке државника и оних који попут ликова из Домановићеве приповетке Вођа слепо прате глас предводника који изгубљен у проповеди нема циљ да спасе народ, већ циљ да добије сопствени marble ass. Песник се осврће и на ону, назовимо, уличну религиозност, коју имамо прилике да срећемо на улицама. Материјализација стварности захватила је и оно што код људи долази из душе. Пласирање вере у Бога приказано је парадоксално. Вера више није мисао, она је сада златни крст који прети и облацима. Симболично, овакве „вернике” песник назива крсташима, а све нас остале који нисмо склони беспомучном клаћењу оковратног крста непослушницима. Наравно, опет храброст и чојство наступају када се крсташи доведу у везу са политичком сценом, па и са оним што има карактер националног, попут химне:
Кад Божји син је на правди Бога
одавно већ протеран одавде,
ко и ми шта смо да огњишта свога,
која је вајда од Бож(ј)е правде.
(Голгота Србије)
Губитак осећања за национално, за припадање, дошло је од нас самих. Поп Д. Ђурђев се осврће и на територијални положај наше земље, на све нације које се овде налазе. Добро познати лутајући мотив – прихватања свега и сваког само зарад сопствене користи – постао је општа карактеристика нашег народа. Став, како наслов песме каже Покондирених родољубаца у потпуности нестаје када постоји могућност добијања документације која ће нас из државе одвести. Међутим, када одемо, шта даље ми тражимо? Ту смо и није нам добро. Тамо смо, а тамо нисмо наши. Овде смо неко ко жели бити као свако други. Тамо смо нико у потрази за оним што смо били. Свима нам је јасно где проблем лежи, али ми сами нисмо спремни да решавамо проблем. Можда најбоља песма ове збирке, Са очима изнад сваког зла, најрепрезентативније користи оно што смо већ навели: добро познати стихови који са изванредним ауторовим стиховима добијају потпуно ново значење и једну болну истину:
Свеједно је судбина ил’ карма,
Востани Сербие јер нема нам спаса,
креће хајка, чује се ларма,
и лавеж андалузијских паса.
На сановник ослоњена глава,
док нагодбу ноћној мори нудим,
моје племе сном мртвијем спава,
чини ми се – узалуд га будим.
(Са очима изван сваког зла)
Шта је успавало племе? Манипулативна способност медија, која је заступљена онолико колико технологија расте, свакодневно узима данак. Добро упознати са психологијом народа овдашњих простора, они који знају шта гледање значи осврнули су се на претеће мурале, графите. Песник каже „ал’ ће нам се обити о главу/ изгуби ли малтер слободу говора” (Главом кроз зид). Не ради се само о поништавању уметности. Овде је реч о забораву. Склони да потиснемо целу сопствену историју и велика дела (она која су дошла физичком и психичком борбом), заборавићемо и све будуће што ће се поништити зарад наметања другачијег става, који само једној страни одговара. Из свега тога настаће Смрт човека на Балкану, јер је то у генетском коду што имамо. На самом крају књиге стоји кратко песниково објашњење зашто и како је ова збирка настала. „У одбрану својих идеала” песник је храбро спустио слова у целину која, уколико се са знањем и осећањем чита, може да промени тренутну лошу ситуацију која нам је наметнута. Боље сутра зависи само од нас, а ова збирка јесте ударац црнохуморне реалности коју треба испити јер чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи.
Ауторка: Горица Радмиловић
