Песник и сатиричар Душан М. Петровић, хваљен и забрањиван, своју сатиричну пасторалу „Браћо и сестре“ објавио је 2006. г. у електронском часопису за сатиру „Етна“. Овај сатирични драмски текст, сам први пут прочитала у јесен 2016. г. После првог читања, моје прво запажање је било да је текст „сурова реалност“, да су ликови свуда око нас, у мојој, твојој и вашој улици; мом, твом и вашем граду; мом, твом и вашем селу; у нашој Србији. И поново читам и анализирам.
Ливада и шљива… Проклетсво које носимо од давнина да ће доћи дан када ће сви Срби под једну шљиву стати. Шљиво српско дрво! Оскар Давичо је клицао „ој, Србијо међу шљивама“! А данас та земља богата шљивама, полако губи своје ливаде и шљивике, а aутор нас сатирично упозорава да не смемо допустити да нам посеку то благо. Не смемо допустити да останемо без природног и духовног богатства. Кроз историју су нас пратили бојеви, устанци, ратови, сеобе народа и егзодуси, а ми смо се увек устали. Данас, не! Уместо да садимо нове шљиве, калемимо своја стабла, беремо плодове свога рада, ми смо се препустили. Полако продајемо нашу земљу, верујући људима са запада. Стиху“ ој, Србијо међу шљивама“ додаћу речи „на дај, да те секу“, јер нас на то сатирично и сам писац драмског текста упозорава. На тој ливади, под једном шљивом окупљени су преостали Срби да чекају спасење Србије и будућности. Отац и деда Милутин, син Милета са својом верном женом Даринком и сином Урошем у колевци и Равијојла, жена лаког морала у сукњици, стоје и чекају док ветар дува.
Радња почиње када сви успеју да наговоре Милутина да им прочита стари запис Плотовића, по коме они раде све како је написано. Као омађијани сујеверјем из записа, они се труде и раде исте ствари по ко зна који пут, не би ли коначно дошао човек са запада, који ће им донети светлу будућност. Равијојла у недрима носи бисерно зрно црно које је избацила Морава. Црно зрно бисера, то смо ми као народ. Од белих бисера кроз векове смо поцрнели од живота, ратова и туђег зулума. Од чувених Немањића, духовног и културног развоја Србије, ми смо се вратили на почетак. Даринка из подвезица вади пера од два врана гаврана. Два врана гаврана стоје насупрот двоглавом орлу. Зар је гавран победио орла? Јесте. Гавранови су вековима разносили месо са костију наших предака и крвљу натопљених поља. Вековима су наши преци гинули за белог двоглавог орла и будућност Србије. А овде се последњи ратник из последњег рата враћа са орденима, препуштен сам себи без подршке своје државе, да чека. Да ли ће и њега народ позлатити? Али, нема више народа. Сами су, дозивају се памети, али им не иде. Сатирично писац позива да се дозову памети, да се одрекну сујеверја и пророчанства. Време је да узму ствари у своје руке, али им не иде. Уместо да се трезне од сулудих идеја и Домановићевог вође, они се трезне од шљивовице. Одбацују оружје са којим су вековима ратовали, одричу се и Вукашинове сабље. Сабље коју већ вековима заједно са костима претка Вукашина, генерације вуку са собом. Не запитавши се ни једном, да ли је том сабљом, предак Вукашин, као витез Стефана Немање стварао државу Рашку, да ли је та сабља секла главе на Косову пољу, да ли је можда дизала устанке против Турака, борила се у балканским ратовима и ношена преко Кајмакчалана!? Али то није битно! Јер ми Срби ћемо допустити да заборавимо ко нам је био „ђед“ и „прађед“. Ми ћемо веровати братству и јединству, ми ћемо своје продати зарад Европе и запада, само да се појави тај неко ко ће нас увести у европску унију.
У причи се коначно појављује човек са запада. Срби га с кратком неверицом дочекују и радују се. Он прича „исквареним“ више српским него француским језиком. Овим уласком једног Француза, писац нас подсећа на наше некадашње пријатељство са Француском. А ми и даље не верујемо, да су учествовали у бомбардовању, да су признали Косово (српску светињу), да су раскинули пријатељство. Јер то смо ми, лаковерни, падамо на празна обећања. Деда Милутин му не верује. Прошао је деда више од сина, има своје разлоге. Међутим, Француз се представља као чукун, чукун, чукунунук Арсенија Чарнојевића, као Арсен Ноар. Деда је увучен у масу и предаје јој се, јер Арсенов говор је говор оних које слушамо деценијама. Боже мој, ми смо били Европа пре Европе, држава у којој се на двору Немањића јело виљушком. Такав говор у нама буди сећања, ми сви увек чекамо да нам се врати одузета титула „небеског народа“, достојанство и понос, да дочекамо пророчанство Тарабића да ће се сви баш код нас осећати сигурно и од нас тражити спас. Све то чекамо деценијама, верујући вешто састављаним предизборним говорима и говорницима који нас стално подсећају да ипак треба да чекамо још коју годину. И тако деценијама, од мита о Косову до продаје истог, до уласка у Европу којој још увек треба да продајемо нашу земљу. Наши шљивици и ливаде постају иностране фабрике, али ми и даље чекамо боље сутра. Арсен их је све повукао за собом, бира међу њима онога ко ће му помоћи да свету и Европи пошаље дипломатску ноту. Избор је пао на Равијојлу. „Арсен пришао Равијојли па се заједно телепате, тј. тело на тело , па удри!“; баш тим речима нам аутор сатирично говори како изгледа слање дипломатске ноте и како у ствари и свет и Европа на ту ноту гледају. Све је речено веома једноставно и прецизно јасно. Арсену успева да се прикраде и до Даринке, да и са њом пошаље „дипломатску ноту“. Анђели певају песму, воде нас у мит „боље глава на пању,него пањ на глави“, до Душановог царства где су Немци били његови најамници, до Карађорђеве главе на пању, преко церске битке и солунског фронта, па и ближе у дојучерашњу прошлост. Није то мит. То је оно што желе да нам отму, наше цркве и манастире, крвљу заливена прадедовска поља, наше орлове и боје, наше име. То је наша историја, коју хоће да нам избришу, да је затворе у неке логоре и потпуно униште. А ми и даље верујемо и чекамо то боље сутра које видимо у том путу у Европу. И докле више… Зар нисмо платили тој истој Европи нашом крвљу док смо бранили њене границе од турака? Колико још морамо да јој плаћамо’? То се пита аутор, а и ми читаоци. Док анђели певају о Небеској Србији, о том народи који увек дуго, дуго сања али се и буди, Милета је са Равијојлом и препушта се као и сваке ноћи брачном неверству.
Јутро у Србији након потпуног мрака. Деда Милутин се буди из мрака у који је запао, не верује више Арсену. Жене су откриле да је Арсен варалица, па га задиркују. Милутин и Милета разговарају. Милутин сину објашњава све о условима који морају да се испуне. Асрен схвата да га је матори Милутин „провалио“ и одлази. Кулминација радње је Равијојлин одлазак. Милета трчећи одлази за својом љубавницом. А Даринка решена да убије Милету, оставља бебу Уроша деди и одлази да их тражи. Она ће убити све оно лоше у Србији, оно што нас води ка некултури, ка срамоти.
Својим монологом деда Милутин иде истим путем двадесет година. Говори нам истините чињенице о Србима, политичарима, власти. О крсним славама где су сви велики Срби, а сутра се стиде својих изјава и желе да никад више не буду Срби. Жели да се предак Вукашин пробуди и да му каже шта и како да чини.
Двадесет година је прошло. Милутин и даље вуче Вукашинов сандук. Шљива и ливада као некада. Долази Даринка, вуче много већи сандук. У сандуку су Милета и Равијојла. Она их је убила, године су је прегазиле. Сазнаје од свекра да је Урош у Немачкој, оженио се, има сина Вукашина. Неки тајанствени глас се чује. Деда се и даље нада да ће се предак јавити. Обоје ћуте и чекају под шљивом да васкрсне Вукашин. Око њих само сандуци. Зар је само на сандуке Србија спала? Где су колевке у овој земљи? Зашто влада бела куга? Да ли су Даринка и остарели Милутин довољно јаки да сакрију свој лични стид и ради опстанка нације, чују дечији плач!? Аутор нам показује да су јаки, тј. да још увек има оних који верују да неће Срби под једну шљиву стати. Али има и оних који верују да ћемо нестати једног дана. Ако је од Адама и Еве настао читав људски род, што и они у овом тренутку не би били српски Адам и Ева. Ако смо сцене Милутина и Даринке дозвољавали кроз историју, зашто данас заклањамо поглед пред белом кугом. Ношени идејама успеха, каријере, својом себичношћу не желимо децу. Тражимо оправдања попут сиромаштва, услова у којима живимо, затварамо очи и нећемо да имамо децу. А заборављамо, да су наши преци живели у много тежим условима, да су наше баке рађале синове и пуштале сузе јер је један од њих, можда двојица намењен отаџбини и „оним“ гаврановима који се боре са орлом. И нација је опстајала. А данас, сутра да ли ће опстати пред нашом себичношћу и чекањем за боље сутра…
Долази Урош из Немачке, прекида „срамну“ сцену деде и мајке. Жена му је Немица, имају дете. Писац нам говори да смо заборавили ко смо и одакле смо, женимо се ради бољег сутра, ради папира, у другим државама, прихватамо њихове обичаје. Ни не сећамо се више Лазаревићеве приповетке „швабица“. Хоћемо да будемо светски људи, глобалисти. Дозволићемо да наши потомци не знају језик, сагнућемо се и своју кичму ставити у службу другоме. Али, нема везе, све то Милутин види док покушава Уроша да узме под своје. Сви су под шљивом као на почеку сатиричне драме. Чекају. Урош је тај дуго очекивани човек са запада. Он не сме да заборави своје порекло, веру и обичаје. Он мора да их све поведе у бољу и светлију будућност. Урош прихвата игру и стаје на пањ кличући „Браћо и сестре“. Појављује се Арсен, пустили су га из луднице. Сви су насели пре двадесет година и дозволили да их води неки лудак. Да ли то још увек дозвољавају, остаје на читаоцима. Аутор је сатирично покушао да нам покаже истину пред којом смо заслепљени већ деценијама, али ми још увек чекамо, чекамо и чекамо ту Европу, тај свет, смењујемо и затварамо неке лудаке. Још увек чекамо да се Вукашин пробуди, да нам покаже пут којим треба да идемо. Да верујемо у себе, да не тражимо хлеба преко погаче, да будемо своји на своме. Треба да нам каже да садимо шљиве, да оремо и сејемо наше њиве, да рађамо децу да по ливадама трче. Све то ми у дубини душе знамо, али се нећкамо и мислимо да у неким државама цвета лепше цвеће, да су лепша поља и воћњаци, села и градови, реке и планине, да неко туђе сунце лепше греје. У Арсенов заграљај трчи Даринка, иако зна да је он неизлечив. Године су и њој донеле лудило и она није више иста. Урошева жена, Немица Гертруда се смеје том малом скупу, малом народу и пита се „Зашто има тако мало Срби, а тако пуно јебе?“. А нажалост, ми се сами између себе је…мо и дозволисмо и свету да нас ј..е. Крај је тужан, два момка су дошла и ишчупала шљиву. Ми смо остали и без Срба и без шљиве.
Сваки лик у овом малом уметничком делу, са мало речи говори нам много више од онога што на први поглед запажамо. Појединац из овога дела представља неки део српке популације. Лик из овог дела, било који, је можда наш комшија, пријатељ, рођак, политичар, путник намерник. Окренемо ли се око себе, схватићемо да свуда видимо главне ликове ове сатиричне пасторале.
Милутин – деда, отац, свекар и комшија је старог кова. Држи се оног старог правила битно је да имамо кров над главом и хлеба да једемо. Новим стварима, придошлицама и Европи прилази са неком резервом, али и попушта под утицајем средине и масе. Његов мото је да младима пренесе старе обичаје, приче о народу небеском. Сваком својом речју нас подсећа на то ко смо и одакле смо. Покушава да одржи све на окупу, али му то не иде. Млади га не слушају, желе свој живот у другој земљи. Он се бори за оно старо српско. У себи носи приче од давнина, своје се носи и пред многоструким непријатељем и не предаје се. Сцена, кад су испод шљиве сами, Даринка и он, несрећни и напуштени, једини Срби, он је спреман да добије битку за опстанак нације. Можда ће се читаоцу ова сцена учинити вулгарна, али она то није. Она показује спремност ради опстанка нације. Они представљају Адама и Еву у будућности која ће нам се можда десити. Међу њима нема страсти и љубави, они осећају и живе тренутак за опстанак нације. Јер то није грех. У историји је било таквих сцена много више после ратова и бојних поља, ми смо преживели. Ова сцена је опомена, да као народ то не смемо више дозволити.
Милета – отац нејаког Уроша, Милутинов син и Даринкин муж, велики ратник. Ни сам не зна из кога рата је који орден. Неуморан од ратовања, растрзан између жене и љубавнице. Представник оних које виђате растрзане између две жене, јер није довољно мушкарац ако нема и љубавницу. Воли да попије и галами, глуми великог Србина спремног да стално ратује. Жена с којом има дете, увек је нешто крива. Нељудским понашањем према њој лечи своје комплексе. Увек тражи прилику да је понизи и увреди. Одбацује идеје о браку, поводи се за новокомпонованим начином живота. Бежи од брачних проблема у туђи кревет. Увек задивљен оним што му се сервира. Ако Равијојла намигне он јој је верни пратилац. Спреман да се одрекне и предака, да уђе у Европу. Ипак је код себе задржао страх од оца. Задрхти кад Милутин викне. Одбацује ако Милутин одбаци, слуша ако Милутин говори. Оно што не одбацује је Равијојла, због ње оставља оца, жену и сина.
Равијојла – комшиница и љубавница, дама лаког морала. Нажалост, писац као да је знао да ће таквих бити све више. Врцкава и свесна својих облина. Она привлачи пажњу свих својом појавом, ходом, кокетирањем. Зна да су сви задивљени њеним изгледом, а не интелектом. Њено време је сада, када се све купује лепотом и телом. Она је кич и шунд нашег друштва. Она је reality пренос са наших малих екрана, у розој сукњици. Својим изгледом и понашањем она ће путовати, бити виђена и са неким богатим европљанином наћи мир. Мир у лагогодном животу. Она се не осврће ни на корене, ни на патријархално друштво, она гледа само себе и своје жеље.
Даринка – снаја, мајка и верна љуба Милетина. Скромна и тужна, брижна мајка и понижена супруга. Веровала је у љубав и брак свом снагом. Одрекла се својих снова, своје каријере ради мужа и детета. Она прича француски, воли поезију, али муж је понижава. Он жели да уништи њену памет, њену муку да одржи породицу, гаји дете и живи. Она нема права да ужива у књижевности , духовном уздизању. Она мора да ћути и трпи. У ноћи мрака и она се предаје Арсену. Равијојла му се предаје због користи и наде да ће је одвести у бољи живот. Даринка то ради због поезије. Јер од када се удала она ни са ким у свом окружењу нема тему за разговор, а сад је пред њом човек који воли поезију. Иде са њим ту ноћ, даје му своје тело због неколико минута разговора о песницима и поезији. Зна да је то грех, али она мора да побегне од колотечине у коју је запала. Следећег дана, Милета својим одласком за Равијојлом уништава у њој све што је имала, убија јој сваку наду. Она се устаје спремна да убије сваку неправду, бол, разврат, кич и шунд друштва. Убија Милету и Равијојлу, али она тим чином убија све оно што деценијама убија наше друштво. Односи победу над шундом који се појавио у нашој култури, голим грудима и кратким сукњама, бори се за жену која годинама трпи превару и понижење. Бори се за све нас који још увек верујемо да ће Дучић победити неког фолк певача, да ова сатирична пасторала победи reality програм који нам пласирају медији. Бори се, али у тој својој борби и она немоћна луди и остаје са Арсеном на самом крају. Немоћна је и пред својим сином који је отишао далеко, пред унуком за кога не зна да ли ће једног дана умети на српском да јој каже „баба“. А опет јака и слепо верује да за опстанак нације не треба гледати на интересе и расправљати о греху. Представља све оне које мисле да су изгубили битку са временом у ком живе, оне којима се чини да је интелект пао пред изгледом, чиста поезија пред фолком. Она нам поручује да сами отпочнемо битку против некултуре.
Урош – име нас асоцира на Уроша нејаког и пропаст царства српског. Млад жељан бољег живота одлази из ове земље у којој нема живота под једном шљивом. Заборавља претке, веру и нацију, ствара нови живот. И кад стоје под шљивом сви и чекају да Вукашин проговори. Урош се правда да дете има месец дана и не може да прича. И он зна да ће повредити и деду и мајку својом одлуком да мали Вукашин не проговори српски. Нажалост, оваквих као Урош данас је све више. Траже своју обећану земљу.
Арсен Ноар – чукун-чукун-чукунунук Арсенија Чарнојевића, бежећи из луднице, стигао до шљиве. Подсећа на Шћепана Малог. Срби су поверовали у његову причу и следе његове идеје, аплаудирају му, кличу и верују да ће их он избавити. Лик који је грађен са највише сатире. Аутор је његовом лику посветио највише свога времена. Арсен представља оне који нам деценијама говоре на митинзима и предизборним скуповима. Оне који нас свесно залуђују својим идејама, а ми кличемо и бирамо их за своје вође. Оне који нас воде у све већу пропаст. Арсен има много сличности са Домановићевим „Вођом“.
Нажалост, морамо закључити да је читав век прошао од Домановићеве сатире „Вођа“ и сатиричне пасторале „Браћо и сестре“ Душана М. Петровића, а ми Срби и даље верујемо слепом вођи да нас остане што мање. Ова сатира треба да се игра и надам се да ће се играти у позориштима широм Србије, а на читаоцима дела и публици је да ли ће затворити очи пред прочитаним и виђеним или ће се устати. Реално је то што је наш живот приказан кратким и јасним репликама, а свевременско је што те реплике могу да стоје у било које време Србије од средине 19. века до данас. Митско је оно што смо вековима градили и покушавали да се уздигнемо, а допустили смо савремености да нам то убије. На нашу штету је то што један „вођа“ за Србе сада у лику Арсена Ноара, а ми читав век не предузимамо ништа. Домановић беше у затвору због својих сатира, а ми бисмо и сада затворили очи пред аутором овог текста и окренули сe, као да га нисмо читали. Стојимо и чекамо… Шта чекамо?
Ауторка: Дијана Влаинић Драгин
