Разрешење спора
Долазиш у смрадном телу од ракије,
Гњечиш њене успаване слабине,
То само промет удова и коже,
Јер теби се тако мора и може.
Твој дах на њеном образу јеца,
Ал’ не приговара она,
Ти изопачена хрпо демона.
Ходником застају малени кораци,
Спавај злато, то буци су нечасни.
И није то дом, ово што се сабрало,
Ни слога.
Већ пацовско легло курвања Ти,
И Ми убога.
Крснога кума у запећак стављаш,
Славско прочеље незнаном остављаш.
Ал’ навикнуше се кости на ово бреме,
Уши на бодљикавост речи од тебе.
Утрнули сви образи и сва уда,
Наше је срце од твог укора,
Замрла груда.
Сад мази ил’ туци,
Од воље ти било,
С именом и имовином,
Куд год ти мило.
У теби занавека,
Бијат ће једина вера,
Да је кревет,
Разрешење сваког спора,
Оног у теби сама,
И кад крај тебе,
Будна спава мама.
***
Седа влас витла са пурпурног вела,
Златасти пијук резбари бригу светога чела.
Буку певају небеса,
Разјапише се врата,
Земљом крочи Божица,
Ногом од злата.
Миле мајке, дјеве моје,
Зверолика мисао ваша,
Коље младу дечју душу,
Тек што никне испод паса.
На заходу ричу,
Свиленкаста мала тела,
Купају их Њене очи,
Што нас мајко ниси хтела?
Загрми спрам небеса,
Разапети син јој мили,
Не срди се Благородна,
“Људи били, сагрешили”
Пљусну облак свилене кише,
Сва усташца мртва проговорише,
Радосно поју, све идућ` по двоје:
БЛАГОСЛОВЕН ЈЕ ПЛОД, УТРОБЕ ТВОЈЕ.
Ауторка: Јелена Стајић
