Древни кинески филозофи су сматрали да музика одсликава основни поредак космоса. Кинески цареви су били уверени да је правилно извођење ритуалне музике пресудно за одржавање хармоније у друштву.
Грчки филозоф Питагора је на основу теорије о повезаности математике и музике претпоставио постојање математичког односа између небеских тела. Повезао је изучавање музике и астрономије. Веровао је да се Сунце, Месец и планете око Земље крећу кружним орбитама, изазивају вибрације космоса и тако стварају музику и успостављају основну хармонију васионе. Веровао је, дакле, да између поменитих орбита, односно сфера, постоји нумерички однос који одговара музичкој хармонији. Појаву изазвану њиховим кретањем описао је као музику сфера која је недокучива људском уху али је ипак знак основне хармоније космоса.
Птоломеј Александријски је касније Питагорину музику сфера развио у систем веза између музичке хармоније, астрономије и астрологије.
Многи умови су постављали разне теорије о музици, њеном стварању, извођењу и доживљавању, али да ли је ико објаснио, на начин нама близак, шта је то тон? Глас без значења? Звук без ритмa? Наг чујни поглед на ствари? Дата нам је слобода да његово трајање одредимо ми или бар они који се искључиво баве музиком, а не речима попут нас овде. Додуше, и реч је налик на тон: када се изговори – она је трен али више не може да се повуче. Увек се негде чује и звучи. Чак и у забораву. Зато – погледај горе и свирај. Иако можда не свираш инструмент. Свирај. Слушај тај тон. Шта год да радиш сад и шта год да осећаш – слушај тај тон. Пронађи га. Свако га има. Само је твој. Прати његов пут, његово цепање, плакање, драгост, драж, усхит, штагод. Осети како се милиони мехура додирују титрајем. Испрати њихово сакупљање, и расипање, њихове напеве, исповедања, ведрину или драгост. То је музика. И она се спушта на оне који умеју да се поклоне.
Постоји једна песма, не, није грешка у избору термина, где су речи и музика у нарочитом складу једне посебне тихости. Зове се A Lesson in Music, а препоручљиво је да се чита на начин на који се и музика слуша:
Play the tune again: but this time
With more regard for movement at the source of it
аnd less attention to time. Time falls
curiously in the course of it.
Play the tune again: not watching
Your fingering, letting flow
The sound till it surrounds you. Do not count
Or even think. Let go.
Play the time again: but try to be
nobody, nothing, as though the pace
of the sound were your heart beating, as though
the music were your face.
Play the tune again. It should be easier
to think less every time of the notes, of the measure.
It is all an arrangement of silence. Be silent, and then
Play it for your pleasure.
Play the tune again; and this time, when it ends,
do not ask me what I think. Feel what is happening
strangely in the room as the sound glooms over
you, me, everything.
Now,
Play the tune again.
Alastair Reid
Ауторка: Тања Таубнер
