Роман Станарка напуштеног замка настаје у периоду првог таласа феминизма који се залагао за једнака права мушкараца и жена, као и за решавање проблематике наслеђивања имовине, која је тада припадала само мушкој деци, док жене нису имале права на наследство. Ова тема је била врло заступљена у књижевности тог времена, те тако наилазимо на бројне романе писане женском руком, који изражавају негодовање због ових правила. Примере за дату тему проналазимо најпре код Џејн Остин, а касније и код сестара Бронте, док се сличном проблематиком у XVIII веку бавила и Мери Вулстонкрафт у свом тексту Одбрана права жена. Такође, с обзиром да је радња романа смештена пре 1857. године када је донет Закон о разводу и склапању брака (Divorce and Matrimonial Causes Act), директно се говори о немогућности развода брака. Наиме, пре 1857. године развод брака у Енглеској био је омогућен само најимућнијим мушкарцима, с обзиром да је процес био врло дуг, компликован и скуп, и једини разлог за развод могла је да буде прељуба која се приписује жени, те је њен углед касније био врло укаљан, док је мушкарац могао опет да ступи у брак (Lau 2016: 356). Након доношења поменутог закона 1857. развод брака постаје приступачнији свима, па чак и женама. Закључује се да жена није имала равноправан положај у брачној заједници, није могла да поседује имовину и сав њен новац који је у брак доносила у облику мираза припадао је мушкарцу. Такође, она није могла да тражи развод, а бегом од мужа би подносила одређену казну. Ен Бронте у свом роману поставља пропали брак као централни заплет и привлачи пажњу на разне неједнакости у брачним законима које су биле разлог протеста у XIX веку (Lau 2016: 362). Поред ове тематике, роман ставља фокус и на злостављање у браку, на питање старатељства над децом, на васпитање деце и на положај жене у друштву кроз главни лик Хелен Хантингдон.
Објављивање романа Станарка напуштеног замка изазвало је шок јавности јер се директно говори о злостављању жене и детета, њеној немогућности да се спаси робовског живота у браку, као и о прељуби. Свесна осуде од стране појединих критичара, Ен Бронте пише предоговор другом издању романа наводећи да она „жели само да каже истину, јер она открива своју поруку онима који знају да је прихвате“ (Бронте 2016: 7) и ограђује се од намере да исправља грешке друштва. Такође, поједини критичари су тада помислили да су редови овог романа написани женском руком што је такође било мотив осуде, али Ен Бронте под мушким псеудонимом наводи да не може да схвати зашто би се жена осудила ако „пише нешто што је прилично и својствено мушкарцу“ (Бронте 2016: 9). Само скривање ауторства у ауторкином предговору предочава положај жене, не само онај обрађен у роману, већ и у области књижевности, где су ауторке приморане да користе мушка имена да би објавиле своје романе и песме. Ен Бронте је тако користила псеудоним Актон Бел, како се и потписује на крају предговора, Шарлота име Курер Бел, а Емили Елис Бел, чија имена Ен такође наводи у свом предговору молећи јавност да не приписује њихове мане Актону Белу.
Сама структура романа је хибридна. Већ при првим редовима уочава се да је он писан из мушке перспективе у облику писма. Наиме, у уводу романа сазнајемо да је писмо намењено господину Џеку Халфорду, а пише их Гилберт Маркам под своје старе дане. Писмо, у ствари, представља његову „повест од много поглавља“ (Бронте 2016: 12) међу чијим хартијама ће се наћи и стари, избледели дневник као јемство за његова сећања. С обзиром да је роман испричан кроз писмо и дневник, може се рећи да је ово мешавина епистоларног романа, који је изразито био популаран у XVIII веку, и дневника.
Радња почиње у јесен 1827. године када се у замак Вајлдфел усељава мистериозна дама која изазива велику заинтересованост људи у околини. Сама њена појава са једном служавком у напуштеном замку који је сав у развалинама разлог је чуђења околине, те тако и Фергус, Маркамов брат, изјављује да се надао да је она вештица (Бронте 2016: 15). Наравно, највећа заинтересованост се осећа код жена, те оне и сазнају најосновније ствари о мистериозној дами: у питању је врло млада госпођа Грејам која је у жалости, што се закључује на основу њеног облачења, с обзиром на то да је била врло суздржана и да није одговарала на лична питања која је добијала. Њена суздржаност и самоћа већ су послужиле негативној карактеризацији госпође Грејам, те је она представљена као „једва учтива и очигледно расположенија да им каже ‘збогом’ него ‘добар дан’.“ (Бронте 2016: 16) Друштво у овој вароши очигледно не прихвата појаву самохране мајке, јер се поставља питање како једна жена може да живи сама са малим дететом и једном служавком. За разлику од жена, Гилберт Маркам није заинтересован за појаву ове даме, па чак ни не жели да слуша пажљиво описе које му пружа сестра Роуз, али он ће сасвим случајно упознати госпођу Грејам, спашавајући њеног сина који се заглавио на грани дрвета. Ова сцена даје увид у њен врло заштитнички однос према сину, с обзиром да ће госпођа Грејам умало отети сина из његових руку. Маркам ће приметити да ову госпођу карактерише врло хладан и поносан израз лица, одбојан презир без усиљености толико да уопште не делује извештачено.
Заштитнички однос према сину ће кулминирати у препирци са породицом Маркам у којој ће госпођа Грејам бити жртва осуде и напада, али овај пут врло директно и то због њеног одабира васпитања детета. Наиме, када она помене како не воли да се одваја од сина, госпођа Маркам ће то назвати лудошћу:
„Треба да настојите да сузбијете ту неразумну нежност, и да бисте спасли сина од пропасти и да ви не испаднете смешни. /…/ Тиме ћете размазити дете. Чак и у овим годинама оно не сме увек да буде везано за мајчину сукњу. Треба да научи да се тога стиди.“ (Бронте 2016: 28).
Ове речи госпође Маркам покрећу разговор о питању васпитања детета, што ће проузроковати сукоб око мишљења како треба васпитавати мушку, а како женску децу. Тако, на пример, госпођа Грејам признаје да чини све како би створила аверзију према алкохолу код малог Артура и у томе успева, јер се он гнуша вина и ракије. На ту њену одлуку сви ће се насмејати јер од детета прави мекушца. Овоме ће се успротивити и сам Маркам говорећи да ако жели да јој „син часно корача кроз живот, не смете настојати да му рашчистите камење са стазе, него га научите да одлучно гази по њему; не водите га за руку, него га пустите да се учи да иде сам.“ (Бронте 2016: 29) Он такође наводи да је боље „наоружати и ојачати хероја, него разооружати и ослабити непријатеља, и ако гајите младицу храста у стакленој башти, чувајући је пажљиво ноћу и дању, и штитећи је од сваког дашка ветра, не можете очекивати да она постане снажно дрво попут онога што расте на падини планине, изложено активностима природе, непоштеђено чак олује.“ (Бронте 2016: 31) Али исти тај аргумент Маркам не би искористио када је реч о женском детету, јер женско дете би требало заштитити од сваког зла. Сама ова подела мишљења како би требало васпитавати дечаке, а како девојчице показује колика је, у ствари, неједнакост међу половима у XIX веку. Тумачећи расправу Маркама и госпође Грејам, сусрећемо се са два различита приступа родној равноправности, јер је очигледно да мушкарац у овој расправи мушком полу даје више слободе него женском. Насупрот њему, жена овде мисли да и женску и мушку децу треба васпитавати на исти начин, да не треба да се праве разлике међу њима, јер слобода и знање које се дају женском детету не могу никако да утичу на њену изопаченост и да девојчице не треба нужно да живе у незнању и ограничењу да би остале невине и чисте. Такође, децу треба учити шта је добро, а шта лоше на примерима и искуству других, да би већ тад могли да уоче разлику између одређених понашања, а не да се уче на својим грешкама. Читајући данас овај битан део романа о васпитавању деце увиђамо ту борбу да девојчица, девојка и жена добију своју слободу, образовање, своја права и једнак положај у друштву са тзв. јачим полом, тј. са мушкарцима. Донекле феминистички ставови госпође Грејам ће наићи на осуду околине која ће мислити да она прави будалу од детета и да је склона јаким предрасудама, као и да има већ унапред створена мишљења, која су сувише тврда и опора (Бронте 2016: 39).
Још једна сцена у роману показује неравноправност међу половима. Овај пут своје незадовољство положаја жене исказаће Маркамова сестра Роуз:
„Е, да сам ја у питању, не бих уопште добила чај. Чак и да је Фергус у питању, морао би да се помири са онаквим чајем какав се затекао, и још да чује како мора бити захвалан јер је исувише добар за њега; али ти – никад ти довољно не можемо угодити. Увек је тако. Ако има нешто нарочито добро за трпезом, мама ми даје знакове главом и очима да се уздржим; ако се на то не осврћем, онда шапуће: ‘Немој да једеш сувише тога Роуз; Гилберт ће волети да му остане за вечеру.’ Ја не важим баш ништа. У салону пак каже: ‘Хајде, Роуз, склони своје ствари, да распремимо собу да буде лепа кад дођу; и пази на ватру – Гилберт воли добру ватру.’ У кухињи, опет: ‘Направи велику питу, Роуз – можда ће дечаци бити гладни; и немој много биберити надев – сигурно им се то неће допасти’; или: ‘Роуз, не стављај толико зачина у пудинг – Гилберт воли обичан’; или: ‘Не заборави да додаш много сувог грожђа у колач – Фергус воли.’ Ако кажем: ‘Па, мама, ја не волим’, онда ми се препоручује да не мислим на себе. ‘Знаш, Роуз, у домаћинству морамо имати на уму две ствари – прво, да урадимо оно што треба; а друго, да урадимо оно што је најпријатније мушкарцима у кући. За жене је све добро.’“ (Бронте 2016: 50)
Из ових речи схватамо да је положај жене у кући врло неповољан, посебно ако је она окружена двојицом браће. Најстарији брат, у овом случају Гилберт, прима највише поштовања и сви треба да се прилагођавају његовим захтевима и укусима, чак и млађи брат, овде Фергус. Ако најстарији брат није присутан, онда његову улогу преузима други брат. С обзиром да је породица Маркам ускраћена за главу породице, односно отац им је преминуо, Гилберт преузима његову улогу у породици. У неким другим случајевима, на пример у браку, жена би опет била приморана да се прилагођава захтевима свог супруга, као и њихова деца. То жену чини потцењеном. На неком другом плану може се рећи да је она у робовском положају. Примећује се да мајка, госпођа Маркам, пропагира став да жена мора да угађа мушкарцу, што можемо тумачити као мишљење старије генерације које се сукобљава са мишљењем млађих, с обзиром да се пре свега Роуз противи томе, али и сам Гилберт. Он се нада да ће, као ожењен човек, „веће задовољство налазити у томе да пружам срећу и удобност својој супрузи него да их она пружа мени.“ (Бронте 2016: 51) Свакако је очекивано да ће се мајка успротивити његовом мишљењу јер она стоји иза свог става да ако је жена вредна свог мужа, њен једини посао је да му угађа, а он да такође угађа себи, јер свакоме досади да мази и угађа својој жени макар она била и најљупкија (Бронте 2016: 51).
Кроз роман се полако откривају поједини детаљи о госпођи Грејам. Оно што је још неконвенционално за њен лик јесте чињеница да она својим рукама зарађује за живот. Она издржава себе и сина продајући слике које су њених руку дело, а то се открива из дечакових речи који је упознат са ситуацијом: „Мама шаље све слике у Лондон и неко их тамо продаје и шаље нам новац“ (Бронте 2016: 42). Приморана је да се ослања самa на себе (MacDonald 2016: 493) и очигледно је да јој није потребна велика помоћ са стране. Оваква њена ситуација је била несвакидашња, јер је рад и зарађивање новца било приписивано само мушкарцима, док је на женама остајала кућа и васпитавање деце. Она представља јаку личност – јаку жену, која је способна за рад и која успева да добије новац за исти, те тако спашава себе, а најпре своје дете од сиромаштва. Оно што се још открива о њој јесте чињеница да не воли да буде дужна некоме, те тако неће желети да прихвати Гилбертов поклон у облику књиге Валтера Скота Мармион ако за њу не плати. С обзиром да ће то Гилберт сматрати апсурдним, јер његов циљ није да он измами нешто више од пријатељства са њом, она ће је ипак прихватити.
Госпођа Грејам, као самохрана мајка и нова жена у вароши, не престаје да буде жртва осуда, разних клевета и нагађања о њеном приватном животу. Тако долази до гласина о љубави између господина Лоренса и госпође Грејам, због чега и сам Маркам почиње да се преиспитује да ли је она урадила нешто што би могло да створи те гласине. Сматрајући се увређеном, госпођа Грејам жели да се оправда у очима Гилберта Маркама. Једини начин на који то може да уради, а да јој он поверује, јесте њена прошлост која је записана у дневнику. Она ће исцепати неколико листова из тог дневника и дати их Маркаму уз речи: „Вратите то кад будете прочитали; и немојте прословити ни речи о ономе што ту пише никоме живом. Уздам се у вашу част“ (Бронте 2016: 109), али ипак већ кроз два пасуса Маркам шаље одломке овог дневника свом пријатељу Халфорду говорећи: „Знам да се нећеш задовољити скраћењем њихове садржине, и имаћеш све сем, можда, неколико одломака.“ (Бронте 2016: 109) Маркам ипак руши њену приватност и отворено је дели са другим мушкарцем, што упућује на чињеницу да мушкарац управља жениним животом без обзира на њен захтев и молбу (Flint 2003: 180). Од овог тренутка роман прелази на жанр дневника и са мушке перспективе прелази се на женску.
Дневник започиње годином 1821, тј. када је Хелен још увек била девојка пред удају, док је живела са тетком и течом и прати причу њене удаје, првих брачних проблема, до прељубе и бега од мужа алкохоличара. Сазнаје се да она има слободу да бира када ће се удати и за кога, што многе девојке тада нису могле, али тетка јој говори да мора да остане будна, да више верује својим очима и ушима него срцу, да прима равнодушно ласкања док се не увери у вредност просца: „Најпре проучи, онда потврди, онда заволи.“ (Бронте 2016: 112) Појава господина Хантингдона узбудиће младу Хелен иако је тетка упозорава да се о њему свашта говори, па чак и да има тајне љубавне везе са удатим дамама, у шта Хелен не жели да верује. Заљубљена у Артура Хантигдона, Хелен ће испунити своју жељу да се уда из љубави, али она ипак бива разочарана већ првих недеља у брачној заједници:
„Мада морам признати у дубини душе да Артур није онакав каквог сам га најпре замишљала, и да сам га у почетку познавала тако темељно као сада, вероватно га никад не бих заволела; а да сам га прво заволела, а онда дошла до овог открића, бојим се да бих сматрала за дужност да се не удам за њега. /../ Он ме веома воли – готово исувише. Задовољила бих се са мање миловања, а више разборитости. Волела бих да будем мање маза, а више пријатељ…“ (Бронте 2016: 165)
Добија се утисак да супруг овде своју жену посматра врло површно, готово као украс у кући, с којом не може да разговара. Њему чак смета то што она може да се заинтересује за друге ствари око себе, а да то нема везе с њим. Артур ће јој једном приликом и признати да није потпуно задовољан њоме:
„Не волиш ме свим срцем. Сувише си побожна, а по мом мишљењу, женина побожност не сме да смањује оданост њеном земаљском господару. Читава ова два часа мислио сам на тебе и чезнуо за твојим погледом, а ти си се толико задубила у молитве да сам био љубоморан на Творца.“ (Бронте 2016: 167)
Мушкарац овде ставља себе у готово једнак, или чак и супериорнији положај у односу на Бога, називајући себе земаљским господарем своје супруге, те сматра да она треба да посвети више пажње њему. Тај његов став показује да је он љубоморан на самог Бога због женине побожности, а његова љубомора ће се испољити и према рођеном сину због страха да изгуби статус вољеног мушкарца у њеним очима. Артур вређа тек рођено дете називајући га „несрећним створом“, „ружним малим створењем“, „безвредним идиотом“, „безумном и незахвалном остригом“, „ђаволком“ (Бронте 2016: 195, 196, 197) и слично. Он не жели да изгуби љубав супруге, те у сину види скоро непријатеља који добија више пољубаца него он сам, супруг, мужјак; он не може ни да воли то дете јер „шта ту има да се воли?“ (Бронте 2016: 197) Хелен је растрзана сад између два мушкарца у свом животу и мора да одлучи кога ће „више“ волети, а кога „мање“, да ли ће бити „лоша супруга“ или „лоша мајка“, и то све због Артурове себичности и љубоморе.
На примеру малог Артура, Ен Бронте поново покреће тему васпитавања детета, овог пута мушког, ког од малена отац васпитава да не поштује жене. Дечак постаје права забава за свог оца и његове пријатеље – „њихова главна забава била је да ‘од њега праве мушкарца’“ (Бронте 2016: 275). Артур не жели да његов син одраста уз стару дадиљу и „шашаву“ мајку, а дечак је „научио да пијуцка вино као тата, да псује као господин Хатерсли и да има одрешене руке као мушкарац и шаље маму дођавола кад год покуша да му смета.“ (Бронте 2016: 275) Малог Артура већ од малена уче да не поштује мајку, те он почиње да је избегава и не жели да проводи време са њом. Тако, у ствари, њен став са почетка о васпитавању деце добија основу и њена жеља да створи сину аверзију на алкохол бива оправдана.
Проблеми у брачној заједници Хантингдона кулминирају оног тренутка када Хелен постаје жртва прељубе, и то у сопственом дому. Артур вара своју супругу са женом свог пријатеља, леди Анабелом Лоуборо. Стварањем овог брачног троугла уочава се колико љубавница у овом случају баца сенку на саму супругу, чак и колико љубавница отворено и директно придаје себи важност која је већа од улоге коју има Хелен као супруга:
„Па, зар нисте приметили спасоносну промену код господина Хантингдона? Зар не видите да је постао умерен, трезан човек? Знам да сте са жаљењем гледали како стиче жалосне навике; и знам да сте чинили све да га њих ослободите, али без успеха, док вам нисам притекла у помоћ. Казала сам му у неколико речи да не подносим кад се тако срозава и да ћу престати да… није важно шта сам му казала, али сведок сте преображаја који сам постигла и треба да ми захвалите.“ (Бронте 2016: 253)
Анабела, као и наивна, млада Хелен, убеђена је у снагу своје моћи да промени Артура (Lokke 2016: 121). Супруга је овде беспомоћна, она не може да има утицај на свог супруга попут љубавнице због које се Артур очигледно труди да остави своје пороке иза себе. Она чак бива и сведок преваре, лично ће видети прељубу због које жели да напусти супруга заједно са дететом, али то јој он неће дозволити јер не жели да изгуби углед у друштву, који му је битнији. Хелен остаје само мајка његовог сина и домаћица, која не добија ни љубав ни нежност јер то припада леди Лоуборо. Она чак постаје и предмет приче и оговарања због прељубе и „није било никог другог да сачува моје име од љаге у овом осињаку веселе браће, а преко њих, можда, и у високом друштву.“ (Бронте 2016: 284) Супруг јој чак и ускраћује приходе да не би прикупила довољно средстава за бег од њега:
„Ево! Ништа није нестало, осим новца и накита и неколико ситница за које сам сматрао да је пробитачно да буду у мом поседу да не би твој трговачки дух пао у искушење да их претвори у злато. Оставио сам ти неколико фунти у кеси и надам се да ће ти трајати до краја месеца. У сваком случају, кад ти устреба још, бићеш тако добра да ми поднесеш извештај на шта си ово потрошила. Убудуће ћу ти давати малу месечну своту за личне трошкове; и не треба више да се стараш и мојим интересима. /…/ И добро је, такође, што се нисам напио вечерас, иначе бих дремао и никад не бих сањао да погледам чиме се бави моја слатка госпа, и тако бих пропустио да иступим као мушкарац, као што сам вечерас иступио.“ (Бронте 2016: 289)
Хелен губи сва права, постаје, слободно се може рећи, роб у својој брачној заједници, а Артур себични мужјак, ригорозни господар своје супруге без поштовања исте.
Хелен успева да се спасе из овог брака, прво бегом, а касније и споразумом са болесним Артуром, којег негује до његове смрти, да добије потпуно старатељство над сином. Она ће се после смрти Артурове преудати и живети у срећнијем браку, тако да Ен Бронте својој хероини пружа бољу прилику за живот и даје јој срећан крај, што можда и није био чест случај са женама XIX века које су трпеле насиље и прељубе својих супружника. Све те жене које су трпеле насиље и биле жртве превара представљане су као главни кривци за немила дешавања у њиховом животу:
„Свему су криве те проклете жене! Оне су права куга! Доносе неприлике и неугоности где год дођу, са својим лажним љупким лицима и својим лажљивим језицима.“ (Бронте 2016: 235)
Мушкарац у овом роману не дозвољава да жена буде у једнаком положају, а камоли супериорнијем, и то Артур отворено говори: „Нећу да ми заповеда жена, па макар била и моја супруга.“ (Бронте 2016: 191) Такође, Артур наводи да је у „жениној природи да буде постојана, да воли једног и само једног слепо, нежно и вечно“ (Бронте 2016: 191) док је њему, као мушкарцу, дозвољена слобода, па тако и љубавнице, те он то не сматра прељубом.
Кроз свој роман, Ен Бронте провлачи неколико врло табуисаних тема, због чега је јавност и била узбуркана након објављивања. Прича о самохраној мајци која живи сама у тадашњем времену повлачи са собом низ питања о томе како она може да заради за живот, како може сама да васпитава мушко дете, а да га не научи да буде везано за „мајчину сукњу“ и како може да живи без стуба породице – супруга, који је у њеном случају алкохоличар, прељубник и насилник. Такође, провлачи се питање да ли жена треба да трпи психичко и физичко насиље свог супруга или треба да побегне од њега с обзиром да нема права да тражи развод брака, али у сваком случају највећа осуда би управо пала на њу, јер жена нема висок положај у породици, али ни у друштву. На основу приче о васпитавању деце уочава се да жена нема право ни на образовање и да од малена треба да се учи да удовољава мушкарцима, у почетку оцу и браћи, касније супругу. Све ово тематика је исписаних редова једног женског аутора, чије се име не налази на првобитним издањима, већ мушко име, пошто не би било прихваћено, а ни читано и објављивано да је Ен потписала роман својим именом. Тако научници сматрају Ен Бронте једном од првих феминисткиња, која критикује патријархални систем XIX века кроз романе Станарка напуштеног замка и Агнес Греј (Burnham Bloom 2016: 559). Раније су све сестре Бронте биле критиковане због њиховог става о патријархалном систему и због тематике њихових дела, али Абигејл Бернхам Блум примећује да се у последње време доста пажње посветило опусу најмлађе од сестара, посебно од појаве екранизције романа Станарка напуштеног замка из 2006. године, тако да данас читаоци и књижевни теоретичари у њему препознају почетке тематизовања алкохолизма, злостављања у браку, злостављања деце, као и њихово одвођење или одузимање (Burnham Bloom 2016: 558–559).
ИЗВОРИ Бронте 2016: Бронте, Е. Станарка напуштеног замка. Београд: Вулкан. ПРИМАРНА ЛИТЕРАТУРА Burnham Bloom 2016: Burnham Bloom, A. The Brontë Family in Popular Culture. - у: А companion to the Brontës edited by Long Hoeveler, D. and Denenholz Morse, D. Wiley Blackwell; 547-564. Flint 2003: Flint, K. Women writers, women's issues. – у: The Cambridge Companion to the Brontes edited by Glen, H. Cambridge University Press; 170-191. Lau 2016: Lau, B. Marriage and Divorce in the Novels. – у: А companion to the Brontës edited by Long Hoeveler, D. and Denenholz Morse, D. Wiley Blackwell; 355-368. Lokke 2016: Lokke, K. The Tenant of Wildfell Hall. – у: А companion to the Brontës edited by Long Hoeveler, D. and Denenholz Morse, D. Wiley Blackwell; 115-134. MacDonald 2016: MacDonald, T. Class and Gender in the Brontë Novels. – у: А companion to the Brontës edited by Long Hoeveler, D. and Denenholz Morse, D. Wiley Blacwell; 485-499. Matus, J. Strong family likeness: Jane Eyre and The Tenant of Wildfell Hall. у: The Cambridge Companion to the Brontes edited by Glen, H. Cambridge University Press, 2003; 99-121.
Ауторка: Милица Милошевић
