Поглед ка земљи Берићетији

Гледао сам из далека, дивио се, тајио и патио. Срећа те земље била је сразмерна броју хуманитарних учинака њеног Владара. Иако је свуда у савременом свету република била општи државни појам, ту је, мада, изузетно урбаном струјом, владала апсолутистичка монархија. Владар је са разлогом носио ту титулу, али, није му ласкало када га тако зову. Био је њихов градитељ, њихов филозоф, доктор, пекар, шумар, обућар, њихов вуду и све друго што ни сам лексички фонд за сада не садржи. Био је све што се може замислити. Био је храбар и способан, хуманост је синоним за његово име.

9928281

Ту малу и отуђену, а узгред, тако срећну и богату земљу, Владар је чувао попут свеца. Ореолом својим прекрио ју је. Попут Заратустре, свакога дана путем средстава јавног информисања, а и пењући се (попут древних мудраца) на мостове, улазећи у пећине и руднике, новоотворене фабрике кугличних лежајева, породилишта, болница, школа и градилишта делио је моралне и духовне лекције народу своме , те их је научио да буду сложни и да се држе заједно. Мало је рећи да је у тој земљи владала толика хармонија и берићет, да су људи увек били срећни и насмејани, надасве љубазни и остварени. Ту се није могло десити да један доктор наука ради физички посао, или да пензионери надниче за неку цркавицу, или, поготово, да узорни студенти и будући интелектуалци немају покриће и награду за свој труд. Сви су једва чекали диплому јер су знали да Владар чува радна места за њих. Ипак, неки су напуштали земљу Берићетију. Не разумем зашто. Шушка се да је права позадина ових најновијих сеоба народа уствари жеља и интерес да постану држављани Берићетије. Наравно, то се не сме рећи тако јавно, јер би онда сви републиканци похрлили ту, желећи комад хлеба и живот под непробојним ореолом Владара. Премда је његова земљица била мала, никога није одбијао. Желео је само најбоље за сваког. Био је чудотворац, нова верзија Мојсија или Светог Саве. Егзистирао је на преко 20 места у истом тренутку. Рецимо, умео је да истог дана отвори неколицину основних школа и поседи у ђачким клупама, све са циљем провере вентилације и грејања за најмлађе, затим, ударао је камен темељац на другом месту, на трећем рудничио, на четвртом градио путеве, на петом делио милостињу сиромашнима, на шестом био на састанку у Бриселу, па у Приштини, затим се у Софији састајао са представницима јапанске амбасаде и на крају дана подмиривао стоку по селима и гостовао у већем броју емисија. Понекад би ујутру одлазио у место километрима далеко само како би ушао у кокошињац и укућане обрадовао првим кокиним јајима и водом са извора. На себе готово није мислио.

jon_jaylo_walk_path_dreamers_oil_canvas_original_artАли, једнога дана, ореол Сатане надви се над ореолом Владара. Мрачни и немили демони пролише воду из себе и водом натопише Берићетију. Киша је падала и падала, без имало милости, косила је све пред собом. Прво су падале куће, аутомобили, стока, а затим и људи. Знали су да та апокалипса не може бити јача од њиховог Ноја, њиховог Утнапиштима, знали су да барка стиже. Ноје је пловио на север, запад, истог и југ. Спасавао је животе. Није узимао по двоје од сваке врсте, већ је благословио и спасавао све пред собом. Деца су говорила да има најнежније руке, нежније од мајчиних и да би волели да апокалипса опет дође, како би их Ноје поново тако држао у наручју. Стока је била благословена. Довео је лађе и за њих. Пењао се на кровове да спаси псе и мачке, чак је и ронио да пронађе омиљену лутку једне девојчице, говорећи да ништа на овом свету не сме да поквари осмех детета. Премда уморан и исцрпљен, имао је снаге за камере и интервјуе. Желео је да пошаље поруку свету, како би сви видели у коликој су невољи, притом ни не помишљајући на експонирање својих хуманитарних уступака, јер то није хришћански.

******

И победи Ноје апокалипсу. Победи све анђеле и демоне и још једном у низу доказа да је најспособнији човек на свету. А ја, гледах ово у чуду, гледах са дивљењем. Данас је тачно три године како не могу да заспим јер нисам држављанин земље Берићетије и нисам доживео да ме понесе нежна рука Владара из вртлога мрачних дубина.

Ауторка: Анђелка Аћимовић

Scroll To Top