Папир, камен, маказе

„Ветар у коси – то је увек лепа поетска слика коју читаоци памте!“ (65)

Многе ће овај роман, односно, први део десетоделног Романа делте, обрадовати и то је лепо. (Из обзира према могућем злонамерном читању, колико ми је познато, наслов замишљеног венца романа нема никакве везе са Мишковићевим предузећем.) Такође, сасвим је извесно да ће Папир, као и остали делови Романа делте бити окићени свим важнијим српским књижевним признањима којих, хвала богу, има много. Неко би рекао и превише јер је готово немогуће данас писати тако да те баш свака награда заобиђе. Да се ја питам, увео бих и награду за најбоље награде, као и за највише освојених награда, а обе би добио, сасвим извесно, Горан Петровић. То сасвим фино показује ко је главни играч репрезентације савремене српске прозе (селектор © Александар Јерков), уз следећи тим саиграча: Радослав Петковић, Владимир Пиштало, Владан Матијевић, Александар Гаталица, Светислав Басара, Игор Маројевић, Миро Вуксановић, Енес Халиловић, Никола Маловић, Владимир Кецмановић. То што би мој тим био сасвим друкчији (а ко у Србији не мисли да би био бољи селектор од селектора репрезентације) не мења чињеницу да је ова екипа, таква каква јесте, она која је у првом плану. Занемаривање мејнстрима даје криву слику о целини неке културе јер и оно што је алтернативно, алтернативно је управо у односу на преовлађујући ток, а не треба сметнути са ума да омашености могу да понекад говоре о динамици књижевног живота и више од добрих (пр)оцена.

Петровић је Горан, дакле, неоспорна књижевна чињеница и то поштујем без обзира на лични сензибилитет. Његово писање није рђаво – штавише, оно може имати и значајније место у школском програму – али сматрам да је посебан статус који има данас и међу критичарима и међу публиком, резултат специфичних околности и очекивања. Српској, а и не само српској савременој књижевности, недостаје велики замах имагинације, већа брига о језику, али и растерећење у начину и тону, које би дело отворило ка ширем кругу читалаца. Наведени елементи несумњиво постоје у Папиру, али њихова мера није добра што можда и понајвише долази од огромне жеље за допадањем, за компромисом и срачунатошћу, за непоправљивом вером у књижевност као институцију. Резултат је преизгланцан свет који је, упркос разбокореној живописности, недовољно животан и, у складу са насловом, папирнат. Стално брушење, филигрански рад у језику у плашту алегорија и преудоисторијске имагинације врхуне у рафалима патоса и бизарности, накривљених према кичу. Од краљице Ђоване II Напуљске као „ловца на тестисе“ (52) и њених дојки које су пратиле ритам каса на црном коњу (77), преко упале тртичне кости (на латинском) (65), слепца који лицка папир да би сазнао да је зној женски (140) или стола који може да се користи и срамно, ако је девојка невина (12), све до бескрајно патетичног приказа смрти Берта Толентина, мајстора за витраже, који умире радећи на свом последњем делу, не приметивши да све време крвари (105). Ова сцена има и поучан епилог: закључак да је сваки стваралац вечни почетник, да сви увек крећемо изнова, што је наивно, напорно и провидно готово исто као и изјава да „хлеб и рукопис у основи истом служе, првим се толи трбух, а другим сити људски дух“ (13). Мудри писци и они који за себе то мисле заиста треба да се клоне мудрих мисли. А верујем да не би било немудро овде престати, иако се још много тога може и треба рећи, али знам да ће тек доћи ушећерени хвалоспеви читања, па ово моје нека дође као горак, али потребан аперитив.

Аутор: Урош Ђурковић

Scroll To Top