„Пандорина музичка кутија“

Растко Лончар, Нерви од волфрама, Бранково коло, Сремски Карловци – Нови Сад 2017.

Песничка књига Нерви од волфрама је звук нове поезије српске књижевности. Нашавши се на њеној промоцији у Новом Саду, имала сам утисак да присуствујем књижевном догађају, који је био посећен као какав музички догађај, тј. свирка. Утисак је био да се поновно остварује онај првобитни синкретизам између музике и поезије, да васкрсава нешто старо добро ново; као код Црњанског у „Прологу“ Лирике Итаке: „Судбина ми је стара,/ а стихови мало нови“. Растко Лончар нема свој драмски „Пролог“, али има „Увод“, који је у знаку „поразије“ нашег времена, који носи нешто од набоја Итаке, али оне коју срећемо после 98 година. Осећамо одмах с почетка књиге опорост лирике која спознаје „дување трубе у вакууму“, „Пандорину музичку кутију“ и „нигде такта“. Сугестивни стихови које наводим упућују на сва певајућа зла која се ослобађају из лирског субјекта, као из „Пандорине музичке кутије“, због чега евентуално себе и назива „тринаестим апостолом/ а сакрива скота у суштини“ („Боезија“). „Дување трубе у вакууму“ још је важније – то би потенцијално значило апсолутну немогућност певања трубадурске поезије у данашњем тренутку, посебно када имамо у виду да је „Увод“ и аутопоетичка, али и љубавна песма.

Сам наслов књиге – Нерви од волфрама, има музичку ауратичност, уколико се осети његов имагинативни потенцијал. Нерви се обично, у свакодневном говору, пореде са струнама, тако да можемо замислити да песник, свирајући попут каквог анти-трубадура не може да свира на лаути, већ инструмент који он „пребира“ јесу сопствени „нерви“. Будући да је волфрам безвредни метал, испоставило би се да су му жице, тј. нерви од безвредног метала, мада су кадре да посредују музику његове душе. Треба поменути и то да постоји новосадски метал бенд Wolfram и да је могућно да је песник рачунао и са читалачком асоцијацијом на њихову музику.

Растко Лончар је градио, дакле, своју песничку књигу свирајући на својим нервима, компонујући својеврсне „Бруковети“. Ако је, наиме, Мокрањац компоновао руковети, уметнички обрадивши повезане народне песме, и наш песник је искористио потенцијал народне поезије, особито у „Транзицији“, коју канда прелазимо на Јабучилу и Шарцу, Ђогину и Ждралину, Зеленку и Арнауту, међутим, и на оним враним коњима, дебелим коњима, Ракићевом из „Долапа“, Попином „с осам ногу“ итд. Нису ни Ракић ни Попа произвољно одабрани, само због тога што су тематизовали „коња“. Кроз целу књигу провејава песников дијалог са Ракићевом поетиком, исписујући „искрену песму“ својих нерава: „Зашто изнебухнете/ када сам најискренији/ дакле најодвратнији?“ („Увод“); „Па гази местане// вечито у путу/ пада кад стане“ („Како се прави“).

Управо омаж Бранку Радичевићу (а књигу је објавило Бранково коло) песник је успоставио песмом „ь“, ако имамо у виду Радичевићеву поему „Пут“, где се песник обрачунао са јеровима: „Па довати јера тананога/ И још оног, брате, дебелога,/ Тог у десну, оног у шуваку,/ Удри њима по ветру и мраку.“ Растко Лончар није се обрачунавао са јеровима као Радичевић – персонификујући их и ударајући, већ се обрачунавао са јеровима у себи, јеровима као нервима, „бивајући ехо мртвих словуја“. У „мртвом словују“ је и јери, али и лира романтичара (Змајевих „славуја“), оног што лирски субјекат превазилази у себи у процесу одговора на „Кључно питање“: „Како размрсити то чвориште/ волфрамових нити“.

У песми „Чвориште“ откривамо бит онога што оно представља: деда га је пресекао (као Гордијев чвор), отац га је распетљавао (попут Аријадне), а лирски субјекат је „сео/ у своје пепелиште./ Голорук,/ тупих ноктију,/ и повлачио крваве потезе/ лудачким тирандом/ по својим леђима -/ чворишту/ којем нисам дорастао“. Тирандо подразумева „чупкање“ жица на гитари, тако да, по тој аналогији, потврђујемо да лирски субјекат свира на себи, пева своју песничку књигу и „чупка“ своја леђа „лудачки“, прелазећи ноктима преко њих као кроз своју „одисеју најкрвавијих речи“. Осим леђа, лирски субјекат ноктима гребе и срце: „Код срца ноктима/ епидерм парам/ од ребра да те/ наново начиним“ („Од ребра“). Инструмент у виду ребара јесте свирала коју свира Пан, оно што та ребра (његову „згрчену кичму“, на којој у „Чворишту“ повлачи „крваве потезе“) држи на окупу је извесна „она“: „и ништа их/ сем тебе не веже/ по шавовима“. Уколико замислимо лирског субјекта као Пана, постаће унеколико сагледивија природа и ове љубавне поезије. Познато је да је Пан прогонио нимфе, али да је свака бежала од њега (Питија, Сиринга, Ехо на пример) и претварала се у оморику, трску, јоргован или неку биљку. Покушајући да створи своју „нимфу“, Пан из 2017. године, претворио се у инструмент, чији ће „дух музике“ родити својеврсну трагедију (τράγος јарац и ᾠδή песма), а та трагедија је уствари његова Она, нимфа, вољена, драгана, створена од његовог ребра као Ева од Адама, створена такође „од ребра“ њега као инструмента, створена од ребара његових нерава.

И то што лирски субјекат у једној од најуспелијих песама има бракусовско „срце од воска“, говори о њиховом трагичном размимоилажењу, а међусобној неопходности: „ма шта све знала ти -/ можеш само у круг да ме топиш./ Никад ме нећеш упалити“. Срце му је восак, она је пламен, али га она за разлику од Еуридике не може натерати да се окрене, јер нема фитиља, његови „фитиљи“ су од волфрама и не могу се упалити, као ни она окрњена сијалица коју Растко Лончар држи нацртану на слици полеђине књиге песама.

Ипак, гори она читалачка сијалица, гори аура саме књиге, ретког новума на сцени српске поезије, који вреди да се на њега скрене пажња, у име рецепцијских књижевних дугова, тј. у име одговорности и литерарног спортског поздрава.

Ауторка: Јелена Марићевић

Scroll To Top