Верујем да не постоји особа на овој планети која није погледала бар двадесетак романтичних комедија у свом животу. Знате, онај филмски жанр који је у потпуности задовољан дебелим границама у којима се налази. Опште је познато, да ако нека особа погледа једну романтичну комедију, знаће их све напамет.
Свако остварење ове врсте обликовано је по истом предвидивом шаблону. Прича наравно почиње са “случајним”и “духовитим” сусретом момка и девојке који су сушта супротност једно другом. Амерички филмски критичари, Роџер Иберт и Кристи Лемир су створили популарни термин за овај првобитни сусрет два главна актера сваке романтичне комедије, под називом “meetcutesituations”.
'Опијени љубављу'
То су ситуације, скројене од стране сценариста, које стављају ликове из различитих средина и сукобљених темперамената у духовиту и неугодну позицију при првом сусрету. Та неприродна околност даје ликовима шансу да се упознају јер, судећи по филмовима, “не постоји” ниједан други сценарио који би могао да их споји. Касније, филм ставља горе поменуте ликове у стални контакт како би се њихова сукобљена мишљења, константним сударањем могла стопити. Иако нам искуства из правог живота казују да, ако се с неким разликујемо у готово свакој тачки, нећемо боравити на истим местима, нити имати жељу за дубљим контактом с таквом особом. Како у тексту читаоце не бих удавио испраним, монотоним ситницама, навешћу у кратким цртама само неке од неопходних ствари које ће романтичну комедију учинити успешном на тржишту:
- У таквом филму, ликови морају имати пријатеље или породицу који ће из позадине збијати шале и указивати на опште познате чињенице које главни глумци не могу сами да схвате, као на пример: О мој боже, ти си се тотално заљубио/ла у њу/њега.
- Саставни део су и монтаже снимака главних ликова уз неку популарну песму која тренутно трешти на радијима широм света, јер реално, мрзи те да разрађујеш њихове приче дубље.
- Пре него што ће једно другом признати своја осећања, деси се ситуација у којој један од ликова ухвати другог у неком несрећном, обавезно контроверзном тренутку и побегне без речи.
- Онда та иста особа одлучи да напусти место у ком се радња одвија како би сабрала мисли док друга особа покушава да је спречи у томе, користећи, врло вероватно, најумоболније превозно средство као што су коњи и магарци, уместо да седне у бус, такси или воз.
- Пред сам крај, особа која је јурила другу, мора да одржи велики говор којим ће, помоћу својих елоквентних речи, које није могао да састави пре, избрисати још увек незамисливу ситуацију која је проузроковала све њихове муке.
'Опијени љубављу'
Ти филмови, временом су постали најсигурнији ослонац свих великих продукцијских кућа. Када “20thCenturyFox”, “Paramount” или “UniversalPictures” осете недостатак новца, избациће неколико романтичних комедија које ће их вратити на ноге. На тај начин су филсмки студији створили нераскидиви круг маштарија који итекако оставља велики утисак на младе људе, поготово девојке, али то је већ нека друга прича у коју не бих да залазим.
Да ли је могуће избацити овај воз из фиксираног колосека, саградити неку другачију пругу која путнике може довести до истог циља, а притом их научити о себи самима? Као један такав пример, издвојио бих филм “Опијени љубављу” (Punch-Drunk Love) америчког сценаристе и режисера Пол Томаса Андерсона из 2002. године.
П. Т. Андерсон постао је познат као један од најталентованијих младих америчких режисера деведесетих година, заједно уз Квентина Тарантина, Вес Андерсона и Дејвида Финчера. Након великог успеха његових филмова “Ноћи бугија” (Boogie Nights) и “Магнолија” (Magnolia), Андерсон је одлучио да обради тему која ће се бавити неким мање тмурним стварима у односу на претходна два. За главну улогу у новом филму, изабрао је глумца и комичара Адама Сендлера, познатог пo својим популарним “мушким” комедијама. Главну женску улогу добила је глумица Емили Ватсон која до тада није имала искуства у комедијама јер се дуго бавила драмама и позориштем. Када кажем да је овај филм романтична комедија, не мислим то у буквалном смислу. Овај филм јесте комедија и дефинитивно јесте романтичан, али ни у једном тренутку не компромитује свој главни циљ због комедије или јефтине романсе, а то је искреност.
Филм прати усамљеног и потлаченог лика препуног анксиозности, под именом Бери Еган. Он води пристојну компанију која продаје “несаломљиве” справе за отпушавање цеви и wc-шоља, колико год то смешно звучало. Има седам сестара које га константно понижавају, киње, и врше неку врсту менталне кастрације над њим. Кад год покуша да води нормалан разговор са неком од њих бива нападнут рафалом погрдних питања и оптужби. У свом окружењу, научио је да трпи окрутне и безобзирне речи упућене њему, те да их манифестује на једини начин закоји зна, насилним испадима. Чак и када има потребу да каже како се осећа, није у стању да то изговари сестрама, већ једном од њихових мужева.
Једног јутра, док пије кафу испред своје фирме, Бери је сведок необјашњивој саобраћајној несрећи. Затим неко остави мали клавир (хармонијум заправо) на улици испред његове фирме и исто јутро упозна девојку по имену Лена која га је замолила да јој причува ауто, док се аутоперионица прекопута не отвори. Јесте ли похватали све? Ок, идемо даље.
'Опијени љубављу'
Бери такође скупља велику количину чоколадних пудинга зато што жели да освоји награду, бесплатно путовање до сваке дестинације на свету. Свако паковање пудинга носи одређени број бесплатних летећих миља авионом. Причамо о ОГРОМНИМ количинама пудинга који само тако виси у његовој фирми и чека да буде искоришћен за неко далеко путовање. Не заборавимо, Бери је усамљен момак, и та чињеница га натера да једно вече позове хот-лајн сервис како би ублажио ту усамљеност. Несвестан опасности којој се излаже, јадни Бери сервису издиктира све своје податке: од адресе становања и броја телефона, до броја кредитне картице и социјалног осигурања. Убрзо му постаје у потпуности јасно да људи које се крију иза тог хот-лајн сервиса корисе усамљене мушкарце како би их уцењивали и крали им новац.
Беријева једина светла тачка током филма је време које проводи са девојком која му је оставила ауто првог јутра. Она му призна да је оставила ауто код њега јер је хтела да ступи у контакт с њим. Касније сазнајемо да је она колегиница Беријеве сестре с којом је она хтела да га споји, али и Бери и Лена бирају други пут, пут на ком неће бити под константном присмотром од других људи. Са свих страна се осећа притисак непријатељских сила док он покушава да остане прибран и коначно започне значајну везу с девојком. Ту стварна прича филма почиње. На који начин љубав може да нас инспирише да поправимо свој живот из ког нисмо видели излаза. Остатак филма су забавни, дирљиви и потресни тренуци нечијег живота. У филму веза између Берија и Лене није приказана у класичном смислу. Они нису ти који стварају проблеме једно другом, живот око њих их притиска и они морају да пронађу начин да опстану.
Тачно пред снимање филма, П. Т. Андерсон је замолио композитора Џона Бријона, с којим је радио на претходна два пројекта, да сними неколико композиција састављених искључиво од ритмова. Режисер му је рекао, да када снима дуге пратеће кадрове, често носи слушалице на којима је одврнута музика. То би му помогло око стварања осећаја ритма приликом снимања сцене. Џон Бријон и Андерсон су даље причали о визуелним и музичким инспирацијама за филм. Режисеру су се свиделе боје и нијансе старих “MGM”мјузиклова из педесетих година на шта је композитор додао идеју да филм музички испрате као мјузикл у ком нико не скаче уз песму (као што је обичај тог жанра). Музика филма би тако постала савршена мимикрија осећања кроз које пролазе ликови.
Бери кроз цео филм носи плаво одело (плава боја уједно представља тугу) због ког га сви исмевају. Када га неко пита зашто носи то ГЛУПО одело, он им одговара са “НЕ ЗНАМ”. Андерсон ту алудира на његову депресију и тугу, не зна зашто је ту, али научио је да је носи са собом где год иде. Лена је у филму окупана топлијим бојама (љубичаста и црвена) које се временом, како се они зближавају, преносе на њега метафорички и буквално, у облику црвене кравате на његовом плавом оделу. Бела боја исто игра јако важну улогу у филму. Она представљала све ствари које врше притисак на Берија. Када је на послу, код сестре у кући или у свом стану, константно је окружен белим зидовима. Белина, равнодушност и монотоност прате га у скоро сваком кадру. Андерсон нам употребом светла и разноразних бљескова светлости наговештава Беријеве жеље и осећања. На пример, када се Бери и Лена први пут сретну испред његове фирме, светло од сунца прави бљескове на објективу камере и спаја плаву и црвену боју (Бери је обучен у плаво одело а Лена у црвено). Боје које су практично на супротним странама спектра, спајају се у хармонији.
Када већ причам о хармонији, треба и споменути мали клавир (хармонијум) који је остављен на улици пред Беријевом фирмом. Хармонијум је остављен на том месту пре него што ће се Бери и Лена упознати. Бери узима тај стари хармонијум и односи га у своју канцеларију. Име тог инструмента, наравно, није случајно и оно је још један од многих симбола њихове љубави. Кроз филм, видимо Берија како покушава да свира неку мелодију на инструменту, али безуспешно. Хармонијум је стар и на неким местима поцепан (што он поправља изолир траком). Како би Бери успео да одсвира хармонију коју жели, мора да га поправи и вежба (што је опет још једна у низу алузија на његов живот и везу са Леном). Мислим да све оне силне пудинге у Беријевом складишту треба да ставим у контекст. Како сам већ рекао, Бери их скупља јер жели да освоји бесплатне летове по целом свету. Увидео је маркетиншку грешку у систему (која укључује купоне и силне попусте) и користи је пре него што неко други схвати шта ради. Наиме, он ниједном није летео авионом, и никада није напустио Америку. Скупља пакете да путује, али их не користи. Питате се зашто? Па, ако већину ствари у овом филму гледамо метафорички или симболички, одговор можемо добити на следећи начин. Америку, место које никада напустио, можемо да посматрамо као „место сигурности“ у ком стално борави. Место без изненађења и живота. Када Бери упозна Лену он одлучи да с њом подели своју стратегију и план да пропутује свет. Она му наговести да ће за неколико дана кренути на “досадни пословни пут на Хаваје” и да, ако се случајно нађе на Хавајима када и она буде ту, јави њој како би се видели.
'Опијени љубављу'
Ту ћемо опет видети његову љубав према Лени која постаје сила која га вуче из његове “сигурне зоне” у простор који је пун спонтаности. Пред сам крај, када живот његове нове љубави постане угрожен због грешака из његове прошлости, Бери изговара оне ВЕЛИКЕ РЕЧИ, које сам помињао на почетку, не Лени, већ човеку који представља опасност за њега и Лену. У кратком, једноставном говору (како то обично и буде у правом животу) Бери каже следеће: “Немаш појма колико имам снаге у себи. Ја имам љубав у свом животу. Она ме чини јачим него ишта што можеш да замислиш”. Сматрам да те речи стоје у срцу овог филма. Љубав као инспирација за бољи живот. Јер када ништа друго не успева да те поврати, ту је она.
У закључку, филм “Опијени љубављу” важан је из много разлога. Романтичне комедије су себе, попут Берија, затвориле у сигурну зону из које не желе да изађу. Љубав, коју студији тако често рекламирају у својим филмовима, не служи да нам појасни неке основне људске ствари већ заглупљује и (што је најгоре од свега) заварава. Пол Томас Андерсон, вођен искреном жељом да направи нешто вредно и поучно, направио је истинит филм о љубави, и што је важније, за љубав, увек за љубав.
Аутор: Гојко Димић
