Писање писама је некада био прави изазов у коме смо показивали свој краснопис и познавање језика. Савремена средства комуницирања избацише из употребе тај диван начин општења и замијенише га бржим, али сувопарнијим порукама. Остасмо ускраћени на љепоти ишчекивања писма од пријатеља које нас је увијек обрадовало. Ипак, ових дана добих изненада на поклон писмо, чак више њих, и прочитах их са великим задовољством. Ова писма су нешто другачија од оних опште познатих јер су писана у форми пјесме, а написао их је Слободан Бранковић и насловио „Писма из Србијe”. Не ускративши пошаљиоцу одговор, ја га отпоздрављам уз моју ситну књигу.
Бранковић је приредио збирку поезије која има своју особеност по краткој форми којом јасно и гласно шаље читаоцу поруку дубине са које он сваким својим новим ишчитавањем скида по један слој и открива истину која боли али је и пуна љепоте.
У овој стихозборци препознатљив је утицај Космета на његову душу и тако свака пјесма, чак и она која директно не описује мјеста или догађаје везане за тај крај, индиректно указује да су пјесникове мисли увијек тамо међу остављеним успоменама. У одређеном броју пјесама које је посветио другима такође се та косовска сјенка провлачи и наговјештава његову тугу и безнађе. Пјесник нам преноси очај времена које није ни рат, ни мир или које јесте и рат, и мир. Рат за оне који воле крв, и мир за све оне који воле људе без обзира на различитости. Не могавши да оћути вријеме у коме завлада несвијет, он проговара о данима који су тамо тамнији од ноћи, о љубави по којој одавно паде прашина, о слободи која се сања. Сурова истина расијеца душу читаоца остављајући је да крвари и пече, немоћан да зацијели ту рану. Чита и ћути опкољен бодљикавом жицом неразума дивећи се поносу и храбрости. И плаче…
Да све није тамно и да се повремено појави свјетлост и обасја читаоца потврђују и пјесме писане на веома духовит начин преносећи нам неке догађаје из живота који су веома интересантни. Тај хумор разгрну таму и показа свјетлост и наду.
ПРИЗРЕНСКИ БЕРБЕРИН Трава Неошишана Изнад берберина. Последњег царског. Цедуља На вратима радње. Избледела. Виси од 1389. А лепо пише: Враћам се одмах.
Не знам да ли ће мој одговор из Црне Горе бити приближно добар као што су писма која стигоше из Србије. Остаје да о томе просуде други, а ја ћу нестрпљиво очекивати наставак ових посебних писама који се пишу срцем пуним љубави. И топло препоручујем свима да прочитају ову изузетну двојезичну књигу јер ће пронаћи многе одговоре и тиме одагнати у неповрат заблуде.
