Jutarnja idila
Ispred vrata mjauče mačka.
Žena na terasi prostire muževljev i svoj veš pažljivo
između ljubavi i zablude.
Potom, u ormanu traži haljinu u kojoj je zavolela njega.
Kroz haljinu su prošivene uspomene koje ih spajaju poslednji put.
Sa njima će umreti.
Ona sedi. On sedi.
Jutarnja idila im se uvlači u miris toplog čaja.
Nemaju dece.
U jedno koje očekuju, sumnjaju da je njihovo.
Jedno naspram drugog, prelistavaju fotografije sa venčanja.
Bacaju ih po stolu, kao dva kockara što bacaju karte.
Začeta nevera na ustama pobeđuje zavet koji izlazi iz rama mladenačke slike.
Ručak kasni dve minute. Muž je nestrpljiv.
Žena pronalazi bidermajer.
Baca ga sa balkona najsrećnijoj ženi pre braka.
Odlazi da se pomiri sa mužem.
Svaka zabluda ima početak.
Strah.
Doba ne(zrelosti)
Zora je svanula.
Budim se.
Crvenim izlaskom Sunca umivam lice.
Sveža kapljica vode pada niz obraz.
Plačući, dodirujem prstima očnu jabučicu koja
miriše na ne(zreli) san.
Dah mi se oseća na zamrnutom
staklu koje moje misli oblači u belu odoru.
Napolju je hladno. Peć greje.
Kosa sa godinama sakuplja doba ne(zrelosti).
Na požutelim listovima spomenara
ostavljen je trag neslutećih osećanja.
Tajne sa plodnog drveta otišle su niz reku.
Ptice odlaze iz gnezda.
Pozdravljaju granu na kojoj je napravljen dom.
Kroz časove koji je izgubio minut, prošla je seta.
Niz reči iz zalutalog dana se nastavljaju.
Vreme je ugasilo svetla.
Pozdravi se sa mnom. U belo oblačim misli.
Pamti poglede koji govore o ljubavi više od pale trepavice.
Očekivanje (Posle odrastanja)
Očekuje na ulici, plavooki dečak
da se vrate rode, kao što je običaj da se vrate u proleće.
Pored njega prolaze bezimena tela.
Među njima – ja.
Daju mu obećanje da će proći još koji put.
Starac koji je preživeo pakao, govori mu:
„Kada te očekivanje zapostavi i pustiš nadu da luta,
tad ćeš jedino naučiti da tečeš.”
Plavooki dečak, bucmastih obraza, osmehuje mi se noseći
u utrobi nevinost koja priča o nastanku života.
Prilazim mu.
Plavookom dečaku kome je čovek odrastanjem ubio veru.
Vinom ispio krv.
Moja krv čezne za Erosom koji spava visoko iznad zemlje.
Gledamo se. Dečak i ja. Ispovedamo ćutnjom.
Samo se ćutnjom priča kada govor zanemi.
Gledaćemo se dok ne oslepimo jedno od drugog.
Izgubimo ono malo vere u očekivanje.
Zastanimo na tren, sačekajmo očekivanje posle odrastanja
da nas povuče za rukav, kao što kuče povlači gazdu.
Da zalaje. Samo da ne ugrize! Voli ono to nekad!
Potom ćemo gledati vrane.
Bar gledanjem u njih nemamo šta da izgubimo.
Rode se nisu vratile, jesen je.
Vratiće se u proleće, da izgrade dom na krovovima kuća
čiji zidovi drhte, praznine između zidova plaču.
Osuđuju dečaka. Njegovu viziju o povratku ptica zakačenu za oblak.
Autorka: Suzana Rudić
