Јутарња идила
Испред врата мјауче мачка.
Жена на тераси простире мужевљев и свој веш пажљиво
између љубави и заблуде.
Потом, у орману тражи хаљину у којој је заволела њега.
Кроз хаљину су прошивене успомене које их спајају последњи пут.
Са њима ће умрети.
Она седи. Он седи.
Јутарња идила им се увлачи у мирис топлог чаја.
Немају деце.
У једно које очекују, сумњају да је њихово.
Једно наспрам другог, прелиставају фотографије са венчања.
Бацају их по столу, као два коцкара што бацају карте.
Зачета невера на устама побеђује завет који излази из рама младеначке слике.
Ручак касни две минуте. Муж је нестрпљив.
Жена проналази бидермајер.
Баца га са балкона најсрећнијој жени пре брака.
Одлази да се помири са мужем.
Свака заблуда има почетак.
Страх.
Доба не(зрелости)
Зора је сванула.
Будим се.
Црвеним изласком Сунца умивам лице.
Свежа капљица воде пада низ образ.
Плачући, додирујем прстима очну јабучицу која
мирише на не(зрели) сан.
Дах ми се осећа на замрнутом
стаклу које моје мисли облачи у белу одору.
Напољу је хладно. Пећ греје.
Коса са годинама сакупља доба не(зрелости).
На пожутелим листовима споменара
остављен је траг неслутећих осећања.
Тајне са плодног дрвета отишле су низ реку.
Птице одлазе из гнезда.
Поздрављају грану на којој је направљен дом.
Кроз часове који је изгубио минут, прошла је сета.
Низ речи из залуталог дана се настављају.
Време је угасило светла.
Поздрави се са мном. У бело облачим мисли.
Памти погледе који говоре о љубави више од пале трепавице.
Очекивање (После одрастања)
Очекује на улици, плавооки дечак
да се врате роде, као што је обичај да се врате у пролеће.
Поред њега пролазе безимена тела.
Међу њима – ја.
Дају му обећање да ће проћи још који пут.
Старац који је преживео пакао, говори му:
„Када те очекивање запостави и пустиш наду да лута,
тад ћеш једино научити да течеш.”
Плавооки дечак, буцмастих образа, осмехује ми се носећи
у утроби невиност која прича о настанку живота.
Прилазим му.
Плавооком дечаку коме је човек одрастањем убио веру.
Вином испио крв.
Моја крв чезне за Еросом који спава високо изнад земље.
Гледамо се. Дечак и ја. Исповедамо ћутњом.
Само се ћутњом прича када говор занеми.
Гледаћемо се док не ослепимо једно од другог.
Изгубимо оно мало вере у очекивање.
Застанимо на трен, сачекајмо очекивање после одрастања
да нас повуче за рукав, као што куче повлачи газду.
Да залаје. Само да не угризе! Воли оно то некад!
Потом ћемо гледати вране.
Бар гледањем у њих немамо шта да изгубимо.
Роде се нису вратиле, јесен је.
Вратиће се у пролеће, да изграде дом на крововима кућа
чији зидови дрхте, празнине између зидова плачу.
Осуђују дечака. Његову визију о повратку птица закачену за облак.
Ауторка: Сузана Рудић
