Објашњење аутопоетике на тему универзалности приче

Шептрља. То је права реч којом бих описао стање свог духа у једном тренутку за време часа прошлог уторка. Kао током средњошколских дана када је у вежбанци из српског језика црвеном хемијском исписано било ¹⁾ уз објашњење како ми је прича допадљива, али да свакако нисам одговорио на тему те стога ту оцену и завредех.

Професор и асистент трудили су се да ми што безболније укажу на то да мој рад по свим својим карактеристикама више сличи исечку из дневника породичне историје него адекватној универзалној поруци грађеној на основу фотографије по личном избору. Такорећи, промашио сам тему.

И тако, узевши све то у обзир, разматрајући услове под којима ми ваља стварати нову причу, одлучих се јутрос да све то што желим рећи представим путем есеја и тиме допринесем универзалности своје приче.

Лагао бих ако бих рекао да сам на такву идеју дошао напрасно. Додуше, то је својеврсна полуистина, али никако прихватљива уколико не споменем важне (круцијалне) факторе под чијим сам се утицајем баш на овакво решење одлучио. Седео сам, дакле, пре неколико дана, удобно смештен на једном седишту у реду број шест, у позоришној сали Српског народног позоришта у граду где студирам и посматрајући изведбу дела Смрт Ивана Иљича (написано Толстојем, режирано Јанежичем) покушавао сам да изнађем право решење на задату ми тему, уз нужни хендикеп (папирић каже – акростих, односно крајегранасије). Добро, имам дакле услове и према њима се морам носити. Све ми некакве мрачне (у складу са током представе) идеје падаше на ум и како сам их превртао у глави на крају би све изашле баналне и несхватљиве те се окренух другачијој песпективи у односу на дотадашњ схватање проблема.

И ту наступа изврсни ми суграђанин Данило Kиш који над сопственим делима чини различите аутопсије, сецирања, распарчавања и слично те ме нагони на то да се можда и ја окуражим те подлегнем сличном процесу; тако сам, (контемплирајући даље) сетивши се Црњасковог текста Објашњење Суматре коначно дошао на идеју да ја (без нарочитог искуства у писању есеја у којима се осврћен на сопствени рад) заиста морам то учинити засигурно ради ескпериментисања и искушавања самога себе и својих (тренутних) списатељских могућности.

Морам напоменути да ми је период од неколико дана инкубације, проматрања, те размишљања (у многобројним правцима) донео мисао о ономе што у наставку текста каним учнити. Изнећу пред читатељство четири кратке приче (а у вези са садржајем задате ми фотографије) путем којих ћу, у наставку есеја, покушати објаснити оно што сам њима хтео рећи. Фрагментарност је нешто што обележава мој механизам писања у последње време, а у овом случају она добија нарочити значај због начина одабира представљања одговора на тему. Ваља ми бити универзалан. Почео бих:

Аларм је тог јутра изостао. Сем разбукталих сунчевих зрака пробудио ме је оштар бол у раменима, исти онај који редовно осетим сваки пут када спавам крај неке жене. Отварала је уморне очи, насмејала се овлаш те ме сасвим нехајно пољубила суптилно ми се примичући. Могла је јасно да напипа онај део мушкости отелотворен у комаду меса који се јутрос тако младалачки односио према новонасталој ситуацији; како га је дотакла знао сам шта ми ваља, овако нерасањеном, чинити²⁾; у датом тренутку ни за какву заштиту нисмо марили³⁾ одвише понети страшћу да бисмо мислили на тај сегмент читавог процеса. Kада се посторгазмичка усталасаност наших (још увек) топлих тела примирила испили смо прву мирисну густу кафу у дану, да би ме она, пољубивши ме на растанку, оставила, одлазећи некуда неодређено. После тачно тридесет и четири дана од тог нашег сусрета рекао сам јој како мислим да није духовито то што преда мном тврди да је у другом стању. Ни не треба да буде духовито смртно озбиљног израза лица саопштила ми је да ћу, по свему судећи, прерано постати оцем.

Педесет или можда чак и неки пут више ме је, током текућег дела семестра, неко, изнебуха, пробудио пре девет часова, без мојих захтева за тим. Тако се збило и тог јутра. Нешто пре девет часова (8:47 чини ми се), из сна ме пренуло звоно на улазним вратима. Ни не придигавши се потпуно из кревета викао сам Ево ме! те се полако упутих према вратима⁴⁾. Ах да, претплата срдачно одговорих поштару махнувши му без сваке потребе. Нови број НИН-а и белу коверту (још један рачун?!)⁵⁾  уобичејног изгледа бацих немарно на сто и запутих се у купатило. Са мокрим пешкиром пребаченим преко врата седео сам за столом када ме радозналост нагнала да најпре отворим то бело писмо; словило је мојим именом и презименом и садржај је његов био крајње неочекиван – између осталог стајало је моли се регрут да се јави надлежним војним институцијама у року од седамдесет и два часа по пријему овог писма како би избегао…⁶⁾ Свакакве су ми се мисли провлачиле главом тог јутра, када је садржај писма дошао на ред да га моја свест свари, а она најдоминантија беше свакако Па шта ћу им ја кад ни пушку не умем поштено да држим? Одложио сам писмо на сто, окренуо НИН те уочио насловну страницу па наједном све што ми се дешавало поново је попримило потпуни смисао. Насловна страна тог броја носила је фотографију једног од већих кијевских тргова напола спаљеног и у дну насловнице писало је Украјина: да ли је свет увучен у нови рат?

Две плавичасте масне флеке бојиле су ми кожу на руци, тик испод десног рамена. Мрзео сам таква јутра – када бих најрадије волео да преспавам читав тај дан и пробуђен сутра будем без икакве главобоље, трулог задаха у устима или неке маснице на телу (чије ми је порекло свакако непознато).⁷⁾ Отетурао сам се некако, уз много пренемагања услед разарајућег мамурлука разиграног кроз читаво малаксало ми тело, напослетку до тоалета и у музгавом огледалу сагледао оно што је од мене остало: бледа сенка човека. Готово сасвим бело лице, истовремено и испијено услед недостатка воде и набубрило због превелике конзумације алкохола, украшено беше тамнољубичастим подочњацима са том разликом што ми је лево око било уоквирено значајно тамнијом кожом и од самих подочњака. Полумртав, на ходнику суретох цимера – Kоји си ти кретен поздравио ме је за добро јутро.⁸⁾ Чекај, где ми је сат? упитах га игноришићу његово очигледно незадовољство оваквим мојим издањем. Прокоцкао си га синоћ, зар се не сећаш? Одмахнух главом с великим непријатним грчем у грлу услед сазнања да ме пијанство и картање деградирало на ово што сам јутрос. Без икакве жеље да сазнам шта се збило (услед страха од тога што бих евентуално дознао па бих се још више мрзео) он настави, тј. поче да износи неке детаље претходне вечери Прво си прокоцкао новац за кирију, па онда оно што си имао у динарима, неких две хиљаде, а затим и стари дедин сат само сам ћутао и гледао у под држећи отежалу главу у рукама док се свет и даље лагано љуљао па си инсистирао је рекао црном Милету⁹⁾ како цео град зна за то да је он пишао у кревет до седмог разреда затим удахну цимер отужно е онда је враг однео шалу, онда су те испресавијали и избацили испред његовог стана… прекидох га у намери да извучем од њега како сам се пробудио у свом кревету звао си ме телефоном па сам дошао по тебе. Проклете карте! Никад више нећу пити рекох му док се обувао да крене. То сваки пут кажеш, бесмислено је… рече он тугаљиво и залупи врата.

Kако сам се пробудио ставио сам џезву допола напуњену водом на шпорет и отишао да обавим оне уобичајне ритуале у тоалету. Затим сам, као и сваког другог јутра, упаливши радио, попио кафу слушајући музику и вести. Прошло је двадесетак минута те сам схватио да је време да пожурим са доручком¹⁰⁾ како бих стигао на време на предавања. Уље на тигању је већ цврцкало док су се разливена јаја стапала у непрепознатљиву бело-жуту масу, а ја сам, за то време, ситно сецкао шунку. Утом, позвони телефон – број није био нумерисан тако да нисам слутио ко ме зове¹¹⁾. Са друге стране мук – Хало?! готово сам викао у слушалицу кад наједном проломи се беспомоћни крик чији је одјек у мојим ушима изазивао само језу и зле примисли. Онааааа изусти неко са друге стране уз несагледиве грдне јецаје. Несхватљивом брзином асоцијативни низ испреплете се у мојој глави и завршавајући на врху језика испостави се у реченицу Стижем првим возом, не мрдајте никуда!¹²⁾ Док сам се паковао размишљао сам о томе како ће се сада деда снаћи без бабе…

А пошто сам исписао горенаведене кратке приче (скаске) желео бих даље да разложим њихову суштину, смисао те везу са задатом темом – фотографијом.

Рекао би било ко, пошто је претходно прочитао те приче, да су скоро сасвим бесмислене и да се у везу са фотографијом не могу никако довести те да лако могу на махове изгледати сасвим баналне, просте и недоследне. Напоменуо бих како сам тежио томе да протагонисту ових прича приближим реалним оквирима могућег тока догађаја. То свакако јесам и нисам ја, сваког, односно, ниједног свог јутра чинио.

Тежио сам, стварајући фабуларне токове ове своје четири кратке приче, да их учиним универзалнијима утолико што сам их исприповедао користећи се популарном Ицх формом казивања, односно, изношењем радње из првог лица. На тај се начин сваки читалац може лакше поистоветити са приповедачем. Јутро сам одабрао као временски кључ с намером да потакнем читаоца на размишљања о почецима својих дана и о томе у којим се и каквим све околностима они одвијају. Даље, напоменуо бих суштину фуснота (самим тим и основни мотив за настанак овог есеја) у текстовима. Њихова је примарна функција да својим бројем (за сваку се причу везују по три опционална решења/расплета) укажу ономе ко чита како се поједина прича ломи у четири (каро, пик, детелина, срце) могућа правца и да, сходно одабиру (одабраној карти) јунак дела у наставку времена. Универзалност лежи управо на томе – готово је све у животу (свих нас, признати ваља) неретко исход бачене карте, хоћу рећи донете одлуке. Приче као приче, без овог есеја и без увида на којој се и каквој фотографији (подразумева се бар некакво предзнаје о симболици знакова на том типу карата) не би имале неки нарочити значај и функцију.

Есеј бих привео крају мишљу о алузивности текста (не знам успех ли), а она би била следећа – све зависи од тога (ма какве карте у датом тренутку у рукама имали) како одиграмо, то јест, за коју се карту у одређеном сегменту живота определимо. Живот (темпорална линија самог постојања човека – егзситенција/живот сам по себи) као метафора једне дугачке партије игре картама. Kрајегранасије (читано одоздо на доле) носи реченицу Шпил има 52 карте. Том сам мишљу додатно хтео алудирати на то да (током животног пута) увек можемо рачунати на следеће дељење односно на то да нас нада не сме никако (и никада) напуштати јер нисмо сигурни да ли Судбина има лошији избор карата од оних у нашим рукама.

Аутор: Стефан Басарић