„Можда и данас негдје гори
љепота она босонога“
Живот је диван. Живот је немиран. Живот је увек нов. Живот личи на кап живе на длану, сјајан, несташан, никад предвидив. Тај немирни, светли, лепи живот, који нам приређује изненађења својим многим особинама, својом неочекиваношћу, тренуцима који се памте или које ваља заборавити, заслужује да га пазимо и чувамо, да смиримо руку:
„Живот
кап живе на длану,
мали немир
диван
у свом
вјечном несташлуку.“
Песник је умео да види ту лепоту живота. Он живи на неки начин од лепоте, види лепоту и тамо где је други не виде. Лепота рађа лепоту, па онај који боље види лепоту може да је потпуније изрази. Дивно је пролеће, јер оно је време рађања и раста живота. Али су дивне и боје јесени. Белина снега враћа невиност грешној земљи. Лепота слободе не може се упоређивати. Номадској души неупоредива је лепота друмова што воде у непознато. Лепота младости схвати се тек када се остари. Љубав је свакој лепоти зачин. Из љубави се лепота и рађа. Љубав је лепота. Ко није волео тај не може да разуме лепоту, јер љубав и лепота чине живот вредним живљења. Песник је тога свестан. Он је зато заробљеник лепоте и љубави.
Говорећи у једној песми, иначе написаној за њега заиста необичним двадесетерцем, Вито каже: „Боже мој, скоро сам заборавио да постоје птице.“ То је песма о лепоти исказана на Виту својствен начин. Људи из града ретко виде птице, а још ређе чују њихов цвркут. Отуда то изненађење лепотом птица, лепотом њиховог лета и њиховог цвркута. Додуше, Вито је одао посебно признање птичјим становницима града, врапцима. „Моје поштовање, весела руљо смијеха, другови врапци – моје дубоко поштовање“. Истовремено, критиковао је „госпођице ласте“ које су зиму провеле негде на топлом југу. Становници града ускраћени су за многе лепоте природе, ретко виде и звезде, излазак сунца препознају по осветљеним горњим спратовима вишеспратница. Лепо је друкчије за становнике града у односу на оне који су у блиском и сталном контакту с природом. Зато и песма птица за Вита постаје „славље“, па чак не уме да се насмеши тој неуобичајеној за њега – птичјој свечаности.
Понекад му и лепе ствари творе тугу. Како он сагледа дуње, воћке које стављају на ормаре у спаваћим собама да учине пријатнијим ваздух у њима, дуње које стоје у бајунима девојачке спреме, у сандуцима са женском одећом. То ствара ону лепу тугу, то је доба када Вита дозивају друмови. То је позив да буде номад, да буде птица селица, да и он оде негде на југ, а он тај југ сматра лепим и зато што тамо „лишће никада не жути, гдје су људи вјечити регрути, а дјевојке вјечите невјесте“. Идилична слика, која се Виту свиђа, али за коју сâм не навија, њега вуку промене, ова вечитост била би досадна. Ипак та слика је бекство од оног хладног ветра који носи хладне пљускове са Војника, носи плач топола брезовачких које милују погледи умирућих.
Када пиће одузме контролу свести, роди се права боемска песма, јер Витово гостовање у долини Лима где је доста шљива, а с јесени почне да тече „првоток љут“, тада од бистрог сока преврелих шљива Вито и његово друштво почну да „теку као Лим“. Златна јесен „пјевала им дању“, а ноћи им светлио један мјесец „или можда два“. Било је тако лепо, каже он, да би и данас били тамо, да њега и његово друштво није растерао „љубоморни бог“.
Зелени Лим је тема многих песама и песника, а печење ракије, уз богату јесен, добро друштво, пријатељски разговор, домаћинско послужење, сигурно је лепота која се мора доживети. Ова песма посвећена љубитељима добре капљице и тих јесењих околоказанских седељки је права посластица за једну специфичну врсту љубитеља Витове поезије.
Витова песма „Рођендан“ има своју унутрашњу лепоту која дира пуном искреношћу, једноставношћу и са мером изабраним изразима. Ова песма садржи мало шале, ироније, али и ведрине, која није увек присутна у његовим песмама. Повод песме је заиста леп – његов двадесет пети рођендан. Ипак, он тај рођендан сматра још једном ратом, као да је живот само одобрени кредит који се тако исплаћује. „Двадесет пета опомена за дугујући живот“. Међутим, посебна веселост избија из његовог описа „ове маторе планете“, која се тако брзо окреће. Метафора коју је овде употребио за планету која се окреће „као заљубљена шипарица блесава од среће“ је једна од најлепших у његовим песмама. Замислите заљубљену петнаестогодишњакињу, која тек постаје жена, још у некој хаљиници девојчице, која јој постаје обећавајући тесна, коју је озарила прва заљубљеност, која од навале снаге, жеље, младости и среће не зна шта ће са собом, па се врти као чигра, срећна зато што је жива зрачећи своју срећу према свима. Није јој потребан посебан разлог да буде срећна и лепа, живот је пред њом, љубав је тек почела, сунце је греје, пролеће је, она препуна раздраганости, врти се на пољани препуној пролећних мириса цвећа, замислите све то, па то пренесите на ову „нашу матору планету“, која се врти по васионским законима, заробљена ужадима диктаторке „земљине теже“, али и она као „заљубљена шипарица“, обиграва око Сунца. А он, послије двадесет пете, сигуран у себе, а када ће ако неће тада, још каже „окрећи се ти само стара“, окрећи се до бескраја, јер „и послије стоте опомене бићу дужник равнодушни“. На жалост, отишао је знатно раније, није испунио претњу. У тој истој песми сагледао је и сву лепоту напредног века у коме је живио, исказавши то на заиста неуобичајен начин:
„Уосталом,
већ су почела да кевћу
штенад по васиони“.
Тада, у првим годинама васионских летова, совјетски стручњаци послали су у васиону псе Лајку, Стрелку и Белку, који су били први васионски путници, пре Гагарина. Ето, то је та једноставност која одликује Витову поезију: и нашу планету Земљу, технолошки напредак продора у свемир, васионске летове ставио је у тих неколико песничких редова обраћајући се њој и руским псећим космонаутима једноставним, пријатељским речима, језиком свакодневице, уз мали додатак хумора, као да говори о комшијском дворишту или уличном дрвореду. Баш та непосредност учинила је Витомирову поезију пријемчивом свима, обезбедила му љубав и поштовање читалаца, а то се отима високопарним анализама књижевних критичара, који радије прећуткују његову популарност, а сада и временску трајност, него да је сврстају на право место, јер излази из калупа њихових критичарских мерила. Многи песници који су у време настанка ових Витових песама сматрали да су у врху по својој књижевној вредности у тада великој нам држави, данас су готово заборављени, а Витове песме се и даље преписују, живе, бележе се у споменаре, рецитују их и одрасли и те „шипарице блесаве од среће“. Тако Вито наставља да траје.
Вито је волео и читао народну поезију, па је, опет на њему својствен начин, то показао и у својим песмама. Није их цитирао, него нам је на једноставан начин дао до знања да је сагледао зашто је Старина Новак отишао у хајдуке, није заборавио како Јерина гради Смедерево, у једној од песама он се руши као Скадар на Бојани, па претпоставља да би га спасила нека млада Гојковица, он зна и поштује оног храброг јунака што разгони буљуке непријатеља, али не дозвољава ни да браћа дигну руку на слабу жену, иако га је она издала. Зна он и шта се „бијели у гори зеленој“, зна Романију и проклето Лијевно. Помену он и Ченгића главу и Црну Гору, турски Оногошт. Он тиме можда каже, као да се шали на рачун модерних и тешко разумљивих песника, да ће он остати као јасан, једноставан и разумљив, близак обичним људима, али на свој начин.
Чак и када зове дрвосече (он то лепше каже: горосјече) он види лепоту оних топола у Брезовику што их прате погледи умирућих, види лепоту њихову када листају и када остану голе, па кроз њих звижди ветар. Када описује вече у Брезовику, када каже да су „људи све тиши, а траве све гласније“, он и читалац његове песме осете лепоту те тишине, тог дана који се „топи у млакој киши“.
Његово дивљење упућено је и храсту који тако чврсто, стамено стоји насупрот свим ударима времена и људи. Он се диви храсту јер, ко зна „колико лишћа и колико прољећа“ прође откако он ту стоји, поред пута као оријентир, као чувар, као сигурност трајања. Стоји сам, као да изазива на мегдан ветар и гром, време опако и жеге љетње. Док ждралови селе, он остаје. Он је трајан, али он не може да друмује. Он је сигурност, представља луку мира у коју ће и номади попут Вита да уплове једнога дана. Није му лако, јер мора „бити и бити се“, али у томе је и његова лепота, коју Вито уме да види, иако му не завиди, јер њега вуку даљине.
Жена се у Витовим песмама јавља на различите начине, али он увек пази на начин на који је представља: топло, са пуно поштовања, достојанствено. И Соња коју моли да понесе мало топлине испод капута, и жена којој се одмеће у хајдуке, коју види као гору Романију препуну добрих трава, учитељица која га у ратно време учи љубави према птицама, гимназијалке на снегу, жена са дететом која пева ону тужну успаванку инспирисану одбацивањем свих, све оне су представљене са пуном озбиљношћу и поштовањем. Има у његовим песмама жеље, чежње, исказивања љубави, али то остаје на нивоу оног Десанкиног „све је много лепше… док од себе само наговештај да“, нема ни помена еротског, нема ниједна алузија која би се могла схватити као непристојна, чак ни двосмислена. И када се ујутро буди, он само каже „хвала ти за љубав жено“, не упушта се у садржај ноћног односа, то се подразумева, то је интимна ствар мушкарца и жене, он на достојанствен начин изражава лепоту доживљаја, њој захваљује за љубав, читалац претпоставља лепоте љубавног доживљаја, али се песник не бави њима, та књига је затворена, она је лични дневник. Такав однос према жени даје Витовим песмама ону ванвременску или свевременску димензију.
„Добро је, мила, добро, ипак, што те има, што негдје постојиш“, каже он, а онда после ко зна какве ноћи има само захвалност:
„Добројутро јутро снено,
добројутро небо плаво,
хвала ти за љубав жено,
хвала ти за лежај траво.“
Када говоримо о женама, не можемо прескочити кратку Витомирову пјесму „Гимназијалке на снијегу“, која говори директно о лепоти. Те младе жене „што вјечно на љето мисле“ чине зиму подношљивијом, а сав живот љепшим и богатијим. Зато она строфа:
„Гимназијалке,
данас,
свакој по петица
из живота,
љепоте
и поезије.“
Тако Вито види ту лепоту младости, лепоту тих тек пропупелих младих жена, које на свет око себе гледају са жељом да га освоје, гледају ведрим и топлим погледом младости, животне ведрине и радости, погледом отворених перспектива за будућност, свесне да се она на њима заснива, од њих зависи.
Специфичан начин гледања на лепоту је у Витовој песми „Успаванка“ („Буји, паји, гријеху мој мали“). У време о коме је реч, у оној нашој и Витовој патријархалној црногорској породици родити дете ван брака сматрано је великим грехом, срамотом за породицу и братство. Дете љубави добило је онај груби епитет „копиле“ који га је често пратио читавог живота. Вито је написао једну од најлепших песама за ту децу љубави: „Гријех мој мали, лијепе очи материне, лијепа срамота материна“ – обраћа се мајка у његовој песми своме чеду. Она је истерана из куће „да туђе рубље простире плотом“, њу су називали „свачим редом“, али мајчина љубав се не одриче свога детета, плода утробе своје, оно није криво ни за моралне норме друштва ни за свој долазак на свет, оно не треба да осети мајчине муке и прогон.
О лепоти на Витов начин говори и песма „Писмо мојој учитељици“. Повод за то писмо биле су „двије обичне птице на жици телеграфској“. Он се присећа како их је учитељица у то ратно време кажњавала за праћке и камичке којима су гађали птице. А било је то време „рата, зиме, глади, бодљикаве жице“, па, замислите, та њихова учитељица их је тада упорно учила „да заволе птице“.
„Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања –
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања“.
Ето лепоте у троструком виду: учитељица која их учи, деца која уз сав ужас рата уче да воле и штите птице, а на крају лепота те песме која учи лепоти.
Необично је, али његова четири кратка стиха о миру, мени, а верујем и свима који су патили у рату, изузетна су песма о лепоти (мира):
„Чудна ме понекад жеља хвата
да купим разгледницу и напишем:
‘Добро је: поште раде, нема рата…’
И ништа више.“
То је доста, то је много, то је најлепша разгледница за онога ко је морао да преживи све ужасе рата, као што их је Вито преживео. То је лепота „нормалног“ живота, мирне свакодневице. То је тако велико и тако драгоцено.
Међу песницима је чешћа суревњивост, него признање. Вито одаје посебно признање Александру Лесу Ивановићу. Лесо није имао обиман опус, али је свака његова песма била доведена до савршенства. Вито га представља као човека који „оде да тражи ријеч неку, ко траву од које мање боли“. И остаде тамо у тражењу ријечи, трава чудотворки, „пребира смиље и ковиље“. И Вито с тугом каже да тај песник једног дана „оде с кишом“, сви ће осјетити да је с њим отишло „нешто лијепо и свијетло“. Признање песника песнику. Вито у својим песмама помиње и Јесењина, који је доста утицао на његово стваралаштво, Гијома Аполинера, Мајаковског, чак је неке песме писао изломљеним стихом слично Мајаковском. На особен начин и то је Витов однос према лепоти, кроз признање начина на који су други изражавали лепоту.
Вито је волео лепоту. Он је знао да је види и у једноставним стварима. Знао је и да је изрази исто тако једноставним речима. Заробљеник лепоте, он је многе своје песме годинама дотеривао, глачао их до савршенства. Лепота природе, лепота љубави, лепота људског поступка, лепота мира, лепота младости, лепота здравља, лепота мајчинства – све је то био изазов за Вита песника. Зато што је ту лепоту којој је поклонио и своју душу, изразио на прави начин, он се и данас једнако чита, учи напамет, преписује, он живи као песник, иако је отишао „у вјечну скитњу између звијезда“.
Аутор: Димитрије Јаничић
Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била
Вито Николић: Друмови увек некуд воде
Вито Николић: Стално присутна црна госпа
