Неко те воли, а Ти појма немаш
Појма немаш док те светлосни зрак дозива у нови дан
И док у праскозорје сниваш најлепше снове
Док корачаш себи познатим правцима и узимаш прву кафу и новине
Док покушаваш да нађеш појам о времену или докучиш живот
И док у тами сам са собом водиш дијалоге
Баш тада, неко те воли
У себи гласно, пред светом неприметно и тихо
Моли се са тобом
Сања са тобом
Боли твоје боли
Крвари твоје ране
Држи за руку онда када помислиш да си сам
Да, неко те воли
А Ти појма немаш
Ћутимо. Неми смо и далеки
Славуји у нашим гласовима постају нечујни, чинећи да једно “Волим те”, остане да лебди негде између редова
Наставља да станује у подсвести и леди се у жилама
Штедимо наше речи као да имамо сво време овога света
А уствари смо невидљива маса у безграничном простору која има свој рок трајања
Тако постанеш свачији
Останеш ничији
Изгориш без пламена
Удавиш се од вишка емоција
Останеш заробљен у сновима који се сударају са границама реалности
Док пролазе месеци, пролазе године
Ноћи обавијене безграничном чежњом ти се радују унапред
Губиш своје битке, иако можеш добити рат
Тркаш се са сопственим болом који достиже хиберболичне размере
И са буром емоција с којима не можеш да се избориш
И док се тешиш мишљу да је тако морало бити
Да су наше љубави судбински предодређене да буду немуште
И док привијаш самоћу ка себи као нешто што ти следује
Док ти прегршт питања у души ствара ерупцију вулкана која се дешава једном у столећу
И тада, и тада те неко воли.
А Ти појма немаш.
Ауторка: Амела Грекса
