Наслеђе бајроновског јунака (II део)

Први део текста можете читати овде.

Романтичарски почеци. Лорд Џорџ Гордон Бајрон (1788-1824), од бивше љубавнице леди Керолајн Лем окарактерисан као Mad, bad and dangerous to know, прва је модерна звезда у данашњем смислу речи. Од појаве дела, а још више властитог лика у британским високим круговима, заинтригирао је и на себе привукао незапамћену пажњу. Његов бриљантни таленат, индивидуалност и одбијање конвенција, страст према књигама и учењу, хотимична потреба да систематски шокира и изазива како дивљење, тако и неверицу, скандале и гнушање, промишљено грађен имиџ (у одређеној мери и поза) „уклетог љубавника“ лишеног илузија, али спремног да их увек изнова проверава на своју и туђу штету, допринели су стварању овакве репутације. Отуда је данас у анализи бајроновског јунака неминовно барем делимично повлачење паралела између аутора и његове творевине. И не без разлога: колико год бежали од биографског приступа литератури као необјективног и штетног, у овом случају су се писац и фиктивни лик испреплитали до те мере да је још увек неразлучиво ко је више утицао на кога. Да ли је аутор уткао своју личност у јунака или је јунак постепено обликовао свог творца?

Скице за бајроновског јунака понуђене су већ у Каурину, Гусару и Лари, а готов модел примењен у Манфреду, али пренаглашено и без коначне прочишћености и квалитета. Спев Ходочашће Чајлда Харолда објављиван је, у четири певања, између 1812. и 1818. године. Након изласка прва два певања доживевши вртоглави успех, преко ноћи  је донео Бајрону  неслућену славу и све пратеће (не)погодности. У ширем смислу, одражава разочарење и сломљене илузије постреволуционарне ере и генерација које су у њој стасавале. У споју архетипског уклетог луталице, осуђеног и прогнаног бунтовника, са фаталним и бескрупулозним заводником (који осећа јаку потребу да воли, што не иде без унесрећивања предмета љубави), додатак пишчевих личних особина и животне коби  уклопљених у епохално виђење уметника као несхваћеног борца за истину, добијен је аутентични бајроновски јунак, млади витез (звање childe односи се на племића коме тек предстоји да буде произведен у витеза) Харолд.1) Његово лутање је развојна путања ка остварењу личне слободе и проналажењу смисла, загубљеног у раскалашним и залудним данима у високом друштву, испуњеним бесомучном јурњавом за уживањима.

Окосница радње је крајње једноставна: енглески витез – јуноша, потомак дуге лозе, граби све од живота не марећи за врлину. Време му је испуњено проводом, уживањем у свим чарима слободњаштва, греху, пијанству и блудничењу. На почетку је, као маркер његове судбине, истакнуто и то да му је породично име било укаљано због једног од предака. Прошавши и доживевши све, Харолд се временом свега и заситио:…живот у родној земљи му се смучи, к`о у изби испосничкој где га чама мучи. Иако још веома млад и на почетку живота, постаје суморан, безвољан, жељан промене, ма каква она била:…опијен ужитком, он скоро пожеле јад, само да видик промени, сиш`о би и у Хад. Касније ће ове мотиве преузети Бодлер, учинивши их обележјем своје поетско-животне филозофије.

Од почетка је уочљиво мешање перспективе песничког субјекта и самог песника. У преплитању два упоредна гласа, Бајрон и његов јунак се понекад спајају до неразнатљивости. Идеја о промени места долази логично: ходочасничко путовање је симбол прочишћења и промене која је младом јунаку једини избор, уколико жели да избегне пропаст и утапање у колотечину. Прозревши лицемерје свог окружења, од лажних пријатеља до површних љубави, без кајања и поздрављања напушта родно тле, отиснувши се без циља, у потрагу за искуством што мења или бар разонодом и олакшањем. Следи путовање и обилажење древних места, током кога Харолд интензивно размишља, анализира властиту прошлост, презирући хировите и улудо протраћене дане младости. Кроз обиље интертекстуалних веза и алузија на историју, политику, савременике, аутор износи оштру критику свог времена. У болном судару херојске прошлости и потресне садашњице затроване бесмисленим ратовима и разарајућом похлепом, одјекује  упозоравајућа порука о пролазности, подложности забораву и пропадању свега – осим идиличне природе.

Мада присуствује шпанским вечерњим забавама, јунак у њима не учествује и остаје, као посматрач, по страни. Лепота тамошњих жена га дотиче и он је велича, но, без жудње за поседовањем. Уметнута песма За Инез говори о човеку који не може да смири своје јаде, који је од свега уморан, неосетљив и већ је прошао оно најгоре, па му, као највећи терет и обележје минулог искуства, „пакао у срцу гору“. Види и осећа себе као обележеног, а  грижа савести га нагони на непрестано кретање и безуспешно тражење спаса. У стопу га прати мисао-демон клет, знамење болног отрежњења као последице отварања очију пред истином: Пресит, тмуран, презрив, он носи к`о роб, на бледом челу неспокој, Каинову коб.

Приликом изласка звезда над Леукадском стеном, где је античка песникиња Сапфо због несрећне љубави одузела себи живот, нека чудна ватра (тад) Харолда прене. Овај моменат вероватно крије кључ одгонетке болне тајне на коју се у неколико наврата алудира. Осећање преране остарелости и самоће брише границу између аутора и јунака, што је посебно упадљиво у завршним стиховима другог певања, који у маниру резимеа покрећу до данас врло популаран мотив „младог старца“, презрелости и потрошености:

Нижите се нехајно, ви залудни дани;
Преко срца сломљених, разорених нада;
Јер време ми оте све што душу храни
И проклетством старости моју младост рани.

У међувремену, између изласка другог и трећег певања, судбина се иронично поиграла са Бајроном, ставивши га у готово идентичну позицију самоизгнаника. Не могавши да издржи притисак јавног мњења које се на њега обрушило након развода због (наводне) ванбрачне, а притом и инцестуозне везе са полусестром по оцу, Огастом Ли, песник у животно и стваралачки пресудној 1816. години заувек напушта домовину. Отуда ће друга композициона целина спева одисати резигнираношћу, умором, горчином и зрелим мирењем са судбином. У аутопоетичким стиховима: сад се враћам причи коју почех тад, носим је са собом к`о облаке бурне, у себи препознајући Харолда, уметник се претвара у  сопствено дело.

Треће певање даје предност усамљеничком животу наспрам осећаја заробљености у друштву људи. Контемплација је могућа једино кроз јединство са природом чија нетакнута и непролазна лепота обузима и плени душу, уносећи у њу макар краткотрајну радост. Опеван је утицај ноћи на песника, са елементима наговештене синестезије коју ће касније развијати и афирмисати симболисти (звезде лију росу, поезија неба, језеро сја као фосфор). Посматрајући ту мистичну лепоту, песнички субјект се осећа мање смртним, а мисао се отима  из окова телесног и презирући земне везе што се с бићем сплету тежи узношењу из пролазности у вечност, наслућену у заносу уметничког стварања. Мотив бестелесне Мисли, свеприсутне Сени препознаћемо и у Његошевој „Лучи микрокозма“. Слободна, неспутана мисао омогућава бићу да се одвоји од пролазне материје и сједини у целину са небом, гором и валом, одбацивши припадност људској руљи. Песнички глас се присећа односа са „гомилом“, чије га мишљење никада није дотицало, у чијем се мноштву увек осећао самотно, па у усамљености види једини могући начин битисања лишеног мржње и са очуваном надом.

Завршним певањем приведен је крају Харолдов и пишчев заједнички пут. Спокој је пронађен у дивљој природи, на слободној пучини, у далеким горама где људској власти нема приступа. У личној слободи и предавању креацији проналази се спас, а открива и како је стварање дела било својеврсно ходочашће по чијем је завршетку аутор измењен. Јачина и постојаност утиска остављеног на читаоца сведочиће о томе да ли је Харолдов пут био узалудан. Сугерисано је да јунак наставља кретање: истина, бол и терет остају, али су у случају читаоца трансформисани у наук добијен кроз описану историју грешака. Прво и за профил бајроновског јунака конституишуће дело остварило је директан утицај на остале романтичаре.

Ауторка: Исидора Ђоловић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Томас Маколи, Бајронов пријатељ, овако је описао нови тип јунака: Горд, хировит, циничан, с пркосом на лицу и јадом у души, презрив према ближњима, неумољив у освети, а ипак способан да воли дубоко и снажно.
Scroll To Top