Сликарка је заспала на снегу, без загрљаја, у новој хаљини
Од олова.
Пао сам у снег, као камен.
Како су необичне ове зграде, ови градови у којима нико не
Станује.
Нема овде ничега, птице су крик, а мене нема.
Ко нам се смеје?
Ко нас посматра?
Из мрака, из тишине, из бесмртности.
Чудан је ово град у коме никога нема.
Можда ће нас насликати неко?
Саме, бесмислене, у свечаној тишини
Музеја.
Неко нас посматра. Неко далек, неко дивљи, неко непокоран.
Има ли истине у овим пољима? У дани који изненада долази,
Као са другога света.
Нема ничег сем бесмртног сунца, и улица које трају
Заувек.
Неко нас посматра, и ко зна шта мисли, тамо где постоји само мисао.
Јуче је почела модна ревија, то је још једна мисао.
Море је било само, црно, заборављено.
И мене је напустило.
Све је немогуће, осим ове рике.
Осим ових простора који вечито обећавају,
А не пружају ништа.
Осим бронзаних хероја који гледају у даљину,
И ћуте.
Ужасна је ово тишина. Осећај да смо нешто заборавили.
Кустоскиња је јуче сахрањена, али се већ данас појавила на радном
Месту.
А мене ће неко чекати. Узалуд.
Аутор: Иван Ликар
