Михаел Ханеке: Happy End

Иако у својој 75. години живота, Ханеке не престаје да снима филмове који се људима завлаче под кожу. У потпуности упућен у механизме модерног света, Ханеке је режисер коме се окрећете ако желите да видите најискренији приказ људи. Он је режисер коме је једина агенда да уз помоћ те „лажи“, како он другачије назива филм, прикаже истину. Шта је овај пут на његовом плану? Па у питању је његова омиљена тема, „непажња, неморалност и лицемерје западне европе“. Иако је обрађивао ову тему више пута с различитим жанровским инспирацијама, попут историјске драме „Бела трака“ (The White Ribbon), психолошког трилера „Скривено“ (Caché), драма „Седми континент“ (The Seventh Continent) и „Непознати код“ (Code Unknown), овај пут је као инспирацију узео комедију, тачније црну комедију.

„Happy End“ прати имућну француску породицу Лорен која живи у Калеу (Calais), граду на северу француске. У том граду налази се један од највећих мигрантских кампова у Европи који је познат као Кале џунгла. У породици Лорен имамо патријарха Жоржа, ког игра легенда француске кинематографије Жан Лоуи Третињан (Jean-Louis Trintignant), његову децу Ануи Томаса играју Изабел Ипер (Isabell Huppert) и Метју Касовиц (Mathieu Kassovitz). Жорж је стар, сенилан човек који је на крају свог живота. Његова ћерка Ана је самохрана мајка која руководи њиховом породичном грађевинском фирмом и има сина Пјера који има проблема с алкохолом. Њен брат Томас је доктор, који има жену, тек рођеног сина и ћерку Еву из првог брака. Они сви живе у великој вили у коју се, на почетку филма, досељава Томасова ћерка након што је њена мајка завршила у болници. Филм има много ликова и прави је ансамбл карактера, попут руског романа. Цео филм, замишљен је као нека пародија сапунице у којој главне ликове играју имућни французи, док се око њих одвија прави живот у коме људи једва преживљавају. Томасова ћерка Ева је дете које је социопата. Опседнута интернетом, снепчетом и другим апликацијама, она је најстрашнији пример у филму јер је најмлађа и неко ко би требао бити најмање искварен од свих њих. Њен отац, већ у другом браку, константно виси по чет сајтовима где износи своје потиснуте перверзије жени с којом вара Анаис. Жорж је суицидан и покушава да оконча свој живот тако што моли људе око себе да га убију након што он то не успе сам. Ови ликови живе у на некој потпуно другој планети, светлосних година удаљеној од остатка света. Толико су занесени у своје интриге, болештине и изопачености да не примећују шта се дешава око њих. Што би режисер сам рекао: „Свуда око нас свет, а ми, у његовој средини, слепи“. Њихову вилу, мање више чувају и одржавају њихове слуге, Џамила и Рашид, муж и жена који имају једну ћерку.

Они су тихи посматрачи свега што се дешава у вили и имају најбољи увид у менталитет и психологију породице Лорен. Приказани су достојанствено, без патетике и класичне манипулације када је у питању екранизација ликова националних мањина. Он такође показује и невероватно познавање интернета, друштвених апликација, како те ствари утичу на људе и како ми бирамо да их користимо. Друштвене мреже су добиле религијске карактеристике. Човек је пре ишао у цркву како би причао о свом животу и својим гресима, сада су ту улогу преузеле друштвене мреже. Постављамо, сликамо се, снимамо се у нади да ће нас неко видети. Питате се зашто? Па, према Ханекеовом тумачењу, зато што свако на неки начин жели да буде разоткривен. Ови ликови су у стварности једно, а друштвене мреже користе како би избацили најгоре ствари из себе. Ханеке сваким филмом постаје све вештији и вештији и своди монтажу на минималан ниво обично радећи све у једном кадру. Музика у филму је ту само ако је лик из сцене слуша или свира. Реализам у својој најбољој форми. Сам крај филма се може протумачити на више начина. Неки га могу гледати кроз самог режисера и сматрати га ироничним „срећним крајем“, други га додуше могу гледати као искреном констатацијом те приче. Оно што увек можемо очекивати од Ханекеа је опција да интерпретирамо његове филмове на различите начине.

Аутор: Гојко Димић