Метауметност Милије Белића у Француском институту

У Француском институту у Београду, 21. јуна 2018. године, одржаће се презентација књиге аутора Милије Белића “Изазов модерности” (New Moment / Архипелаг, Београд, 2017.).

Белић припада већ традиционалној плејади српских уметника којима су ови простори у духовном смислу понешто скучени, недовољно отворени за нова промишљања, а у креативном погледу ограничавајући. Рођен је 1954. године у Рудовцима, а дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду, на сликарском одсеку, 1978. По сопственим казивањима, све то време сметала му је владајућа мода “барбарогенија”, уметника запуштеног изгледа и неуредне спољашности, којем је таленат довољан изговор за друштвене ексцесе, необузданост и дрскост.

Разочаран студијама у Београду, Белић одлучује да се више-мање самостално теоријски образује. Одлучно одбацује недозрелу естетску свест и захваљујући сретним околностима које често прате храбре, зауставља се у Паризу, где проналази плодно тло за своју поетско-филозофску визију не само уметности и не само уметности у свету, већ самог света. Скоро пуне две деценије, брусиће Белић самостални, а свеобухватни концепт уметничког позива и судбине стваралачке праксе и улоге креативности у постмодерној информатичкој прашуми. Пронашавши узоре, али и свесрдну подршку код професора и ментора на париском универзитету, Белићева јединствена теорија уметности, заснована на феномену ритма, добија коначно признање, одбраном докторске дисертације на Сорбони 1994, са највишом оценом.

Свесрдно дугорочно улагање у теоријску мисао, исплатило се вишеструко. На једној страни, Белић је кроз интроспекцију сопствене стваралачке праксе, успео да искристалише мотиве и са непоколебљивом сигурношћу на теоријској подлози, пронађе снажну инспирацију за сопствене сликарске радове. Пут, који га је касније одвео и ка скулптури и видео-радовима. С друге стране, као уметник који покушава да својом сведеном и прочишћеном визијом обухвати сву комплекстност и испреплетаност савременог света, Белић се не задовољава традиционалним оквирима у којима је слика заточена. У његовим делима, уметност превазилази границе и остварује активну комуникацију и са науком и са музиком и са филозофијом. Стога, никада заправо не прекида са плодном запитаношћу над актуелним. Резултати, у виду бројних излагања на конгресима, чланака у часописима, и научно-филозофских радова, делимично су сакупљени и у овој књизи. Захваљујући таквом ангажману, Белић је од 1999. члан Међународног удружења ликовних критичара.

Усидривши се у Паризу, једном од центара светске културе и уметности, Белић не заборавља дуг пореклу. Током својих летњих ферија у Србији, труди се да предавањима, изложбама и публикацијама актуелизује савременост и у нашој средини. Чак је и сама традиционална траса Париз-Београд, којом су ходили бројни наши великани, попут Лубарде, Омчикуса или Величковића, тема бројних Белићевих истраживања. У неколико је наврата, успешно одговарао на питања, ко је од наших стваралаца, колико, и са каквим резултатима боравио у француском главном граду. Тако сазнајемо да је Надежда Петровић учествовала на једној од првих изложби фовиста, раме уз раме са Пикасом и Матисом! Подсећа нас Белић и да је још краљ Милан Обреновић био један од првих колекционара дела младих импресиониста и да је особито ценио и пазарио Лотрекове радове.

Поред великих светских колекција попут Националне библиотеке, Париз; и Музеја Сатору Сато, Томе (Јапан); Белићева писана и сликана дела налазе се и у Музеју савремене уметности у Београду. Но, велика је привилиегија и задовољство и то што уживо можемо да чујемо неког из првих борбених редова савремених уметничких превирања.

Белић у књизи тврди да његова метауметност није ни филозофија, ни наука, ни уметност, већ све то скупа. Француски институт нас позива да се ускоро активно прикључимо овом аутентичном путовању ка смислу.

Аутор: Јован Павловић

Scroll To Top