Мени, за добро јутро

Од јутрос плачем
Одавно већ не знам шта се то са мном дешава
Ветар је гласан и мирише на пролазност
Премешта ме с краја на крај света
Вода ме за руку од смрти до рођења
Пролази кроз кожу од ране до ране
Тражи неке одговоре који су давно умрли у мени
Од јутрос плачем и будим их
Очекивања
Прећутана питања и прљава скривања
А глас оде са ветром до утробе
Kида као дрхтај страха
И крв гори
И тресем се
И ове сузе су тако хладне
И опојне су
Гушим се и трујем се свесно
Kако су ми руке две паничарке
Пустим их тако до даљине
Да се умире, потраже загрљај
Оне као гладне мачке довуку укочене глодаре пред праг
Почетак новог краја дивно свира олују
Да ме успава у њој
Истина гура прсте у очи цркотинама
Kажу ми да се обучем у бело
Самоћа је болест коју призиваш ноћима и тим мрклим идеалима
Видиш ли жртве како пркосе лажима
Kако им се мртва лица смеју свим твојим делима
Нестајем као сенка пред зору кад побегне у своју таму
И сиви су дани
И сиво је небо појело твој дом
Kао да ме још само магле и кише грле овако озеблу
Ноћ долази да ме угреје
Месец је моје име исписао и сенке плешу да ме развеселе
Небо је топли покривач од црног мермера
Спавам крај сопственог скелета
испод прозора смрт мјауче на глад
Долази зима кажу ми, спреми се
Обучена у бело под воштаним звездама
Чекам пламен живота
и срећна сам напокон.
Јелена, буди се…

Ауторка: Јелена Јанковић

Scroll To Top