САМОУБИЦА Николај Ердман Режија: Милан Нешковић Народно позориште Сомбор
Настала по мотивима истоимене драме Николаја Ердмана из 1928. године, представа „Самоубица“ у режији Милана Нешковића варира од театра апсурда до театра егзистенцијализма. Ова драма је, нажалост, свевремена. Иако је прошло деведесет година од њеног настанка, елементи драме савршено се уклапају у живот савременог човека, где год се он налазио, којој год нацији припадао. Пре него што кажемо нешто о радњи ове представе (драматург Маја Тодоровић), осврнућемо се на употребу сцене. Да би публици приближио све проблеме данашњег бивствовања, редитељ публику поставља на сцену. Дакле, позоришна места сад су негде иза, свакодневни човек из представе може бити било ко из публике, а публика је део његовог живота. После уводног сонга уз ефектну пратњу бубњева (композитор Ирена Поповић Драговић, бубњеви Марко Јанковић), Семјон Семјонович Подсекаљников (Бранислав Јерковић) и његова супруга Марија Лукјановна (Миња Пековић) покрећу радњу из бизарне ситуације у коме главни лик тражи паштете, а која ће ескалирати у Семјонову сумњу, прво у самог себе, а затим и у наставак свог живота. Са веома мало сценских елемената и са веома ефектним неонским светлом које ограничава простор кретања, сценографија (Весна Поповић) заправо осликава све оно што смо у животу постигли – пут по којем се крећемо, простор у коме живимо. Ако се изађе из светлосног оквира, нећемо наићи на таму, већ на болну истину која је у овој представи дата кроз монолог Семјона Семјоновича. Простор тик до публике даје шансу за комуникацију, за све оно што је спречено и ограничено нашим животима, у овом случају дефинисаним неуспесима, незапосленошћу и тешком борбом једне жене да одржи свог очајног мужа у животу. Како радња тече, сазнаћемо да Семјон Семјонович чињеницу да сви мисле како ће извршити самоубиство, окреће у своју корист или бар он у почетку тако мисли. Од низа црнохумористичних ситуација, до ситуација тешке деградације емоција (фантастично приказаних телесном и фацијалном експресијом ансамбла), Нешковић успева публику све време држати у приправности и жељном ишчекивању расплета ситуације.
Публика је саживљена самом чињеницом да је свако од нас имао неки пех из којег се тешко могао извући, након чега је уследио трачак наде, често непромишљен, а још чешће неостварив, који доводи до потпуне деградације личности. У дому Семјона Семјоновича Подсекаљникова запослена је само његова жена, а брачни пар дом дели са мајком његове жене. Ташта Семјона Семјоновича (Ивана В. Јовановић) јесте лик који највише „разбија“ монотонију једног несрећног живота. Прво костимографијом (Биљана Гргур) па потом низом бизарних изјава, уздаха и присуства која никоме не иду у корист, већ су само сметња, овај лик стиче симпатије код публике јер апсолутно могу препознати бар једну особу истих особина која се провлачи кроз њихов живот.
Увођење типичних животних ликова се наставља кроз развој целе представе. Тако се заплет представе дешава у тренутку појаве свих оних који знају да живе живот много боље од самог савременог човека: интелектуалац (Марко Марковић), свештеник (Перо Стојанчевић), списатељица / феминискиња (Драгана Шуша), месар (Михајло Несторовић), као и комшија (Срђан Алексић) чији ставови варирају од почетка до краја представе, од „живот је леп“ пароле, до способности да се на нечијој смрти заради. Посредством ових ликова, Семјон Семјнович постаје марионета савременог друштва, оног које живот свакодневног човека, као и његову душу види као адекватан материјал за стицање славе. Напослетку, живот Семјона Семјоновича, незапосленог, ожењеног човека, јесте трагедија јер он жели свој живот да живи вођен поривима да га оконча. Оно што редитељ такође веома смислено уводи јесте пажња посвећена на све оне који покушавају да сачувају свој и туђи живот. Једина босонога на почетку представе и једина која сама пева о својој судбини на крају, Марија Лукјанова јесте борац. Она јесте она једна особа способна да промени све, стављајући свој живот у други план.
Представа „Самоубица“ Милана Нешковића јесте буђење савести само ако се усудимо не изаћи из позоришта и из својих живота, дозвољавајући онима који мисле да су моћ самовољно паљење и гашење светла изнад наших глава.
Ауторка: Горица Радмиловић
