ЉУБАВ ЈЕ ВИША МАТЕМАТИКА

Љубав је виша математика, попут песме сфера из питагорејске знаности. Дакле, ништа што је произвољно – јер припада нултом избору душе, у њеној пренаталној егзистенцији, предестинираној хармонији. Али, у средиште те хармоније пред-уписан је известан елемент дисхармоније, који допушта уплив слободне воље или продор даха креативне новине у само срце древног космоса.

*
Јунговски речено: – тачно једна анима једног човека и тачно један анимус једне жене, налазе се у златном пресеку (теза која долази из Вавилона и старог Египта…). Стога је мерило љубави спремност на отпуштање аниме/анимуса (крилатог духа-чувара) властитог друго – бића (земаљског близанца наше душе) у бесконачни Етер; зато да би то друго – биће стекло могућност да бира (тј. да потврди или оповргне предестинацију). Али, то значи исто што и ступање у подручје апсолутног ризика, или опасности од непостојања – јер се тад може изгубити општи параметар свега. Управо на ту белину текста света се исписује љубавна песма: вазда фасцинирајућа слика, која би била извор платоновски схваћене демонске храбрости или премашаја судбине! Надсудбинска Идеја Добра.
*
Оно најплеменитије у древном наслеђу човечанства, што су у 13. веку рехабилитовали Трубадури. Претече епохе романтизма.

&
Ступање у подручје љубавног ризика (фаустовско трпљење ледене осаме) гест је праве слободне воље, која је (у ничеанском смислу) стваралачка!

&
Постојање Двојника Сопства није нам дато, већ је оно развојно; односно, дато нам је – као развојно; као латентна (анти-просторна) могућност, која постаје амбивалентна уколико се испољи (осветли): иде у правцу или врховног добра или врховног зла!

Мерило највише доброте (упор. љубавне честитости) је гест бесконачног допуштања могућности различитог…

Истина и лепо садржани су у вршној тачки а/симетрије, изузетој антипросторној могућности за априорно изопштеништво, тачније, за племенитост појединца.

&
Урођена аристократска дистанца, која произилази из самог средишта нечијег бића, сила је потраге за двојником нечије душе…

У златном пресеку налазе се етерични двојници двеју изабраних душа, али не и саме те земаљске конкретне душе…

Тако су оне уједно и везане и слободне.

&
Постоји, такође, и сазнајни ерос, који окупља људе око неке реформаторске идеје – као око средишта округлог стола. Било да је у питању асоцијална љубав између две (спрам-света-измакнуте, близаначке душе), или реформаторска страст и револуционарни занос који (попут океанског таласа) покреће масе, увек је фокус догађања, преиспитивања и трајања свеповезујуће силе љубави извесна идеја а не особа.

Могло би се, другачије, рећи да је тзв. комплементарна особа (музиловски близанац душе) само крајња седиментација једне свепокретачке идеје – оне која глорификује несводиву другост другога, и то као апсолутну неизвесност (велику непознаницу).

РЕФЛЕКСИЈЕ О ОТМЕНОСТИ

Теза: отменост је синоним за апсолутну дивљину;

Лилит и нежељене истине;

Управо је Лилит она која открива дубоко нежељене истине, тамне углове природних или друштвених феномена. Она пише алтернативну историју читавог људског рода.
*
Може се упоредити са келтском Морганом, женом – враном, која је магијско – песничким језиком откривала тајне владајуће елите, унутар одређене епохе.

&
СВОЈСТВО отмених је да постигну слободу кроз лукавство ума, јер имају свој инхерентни морал – ненаметнут од иког/ичег споља – који их дистанцира од смртне материје и чини имуним спрам стања земне условљености.

Паралелно томе: нулти избор душе дат је у детаљу слике која нас фасцинира, и покреће на ону врсту активности која укључује херојски ризик. Тај детаљ је монада, зракаста сила мисли – налик на розету катедрале која увис расте, брусећи своје готичке пододељке.

Отменост је древни појам, што потиче из матријархата:

Отменост је синоним за апсолутну дивљину, или самосвесну одсутност божанског ентитета; а првобитни, пауколико-затварајући свет – космос, као каснији логос /холограм/ оца, ту не беше штит пред храбро-опитним хаосом мајки, него инструмент „лирског“ обрта њиховог онемело – апсолутног зверства – у клизећи – свепротежан закон – без – присиле.

Тај закон – без – присиле је нема песма сфера, коју испевају античке суђаје.

Ауторка: Катарина Ристић Аглаја