Kiev medium aevum (Kијевска Русија) – II део

ИПЕКОИ И ПРОКСЕНИ

Први руски напад на Цариград дубоко је потресао Византинце – изгледа да ни народ ни државници Источног Рима никад нису заборавили како су се једва спасли. Драматичне патријархове речи изговорене у једном тескобном тренутку у историји Царства, оставиле су трајан утисак, толико трајан да је 1422. године, када је Цариград био под турском опсадом, један епископ грађанима држи проповед састављену искључиво од цитата преузетих из Фотијевих  Хомилиа I и Хомилиа II поводом руског напада 860. године (Црквено слово Дорофеја, митрополита Митилинскога). Више од једног века Руси су заузимали истакнуто место у кући страха коју је створила плодна машта народног предања. По народном веровању, био је то нико други до разорни народ Гога и Магога који је Александар Велики затворио у кавкаске планине. Језекиљево пророчанство о њиховој најезди са севера много се наводило у Цариграду у лето 860. године.

Опет ми дође реч Господња говорећ: Сине човечји, окрени лице своје према Гогу у земљи Магогу, кнеза Роша.

Тај страшни народ Роша је био исто што и Рос, нови освајачи са севера које је Фотије описао као мрачне и ником знане. А византијски државници који у све те бајке нису морали да верују, на руски напад одговорили су на свој особен начин. Осећај хитности прожимао је владине кругове: било је потребно да се одмах предузму мере како би се спречили нови напади Руса. Сматра се да је пред крај исте године из Цариграда ка Хазарима пошло посланство које је предводио цар Константин са политичким циљем да се склопи војни савез против Асколда и Дира, викиншких владара на Средњем Дњепру који су извели поморски напад на Византију.

Насталом дипломатском окружењу Кијева уследио је покушај покрштавања Руса. Следеће године, после напада, изасланици Руса су крштени у Цариграду, а Фотије у својој енциклици 867. године, упућеној источним патријарсима поносито објављује да Руси, који су раније по суровости превазилазили све остале народе, сада живе под духовном влашћу византијског епископа, као поданици и пријатељи Царства. Избор те две одреднице (ипекои и проксени) које датирају још из класичних старина, врло је значајан – прва је означавала поданике – савезнике Атине, а друга се односила на појединце које је нека страна држава именовала својим пријатељима, почасним грађанима. Образац који се користи у преобраћању варварских народа у византијско хришћанство, примењен је и у случају Руса. У очима Фотије, будући да су прихватили хришћанску веру и епископа из Цариграда они су, без обзира на стварну независност својих владара, били грађани византијске заједнице народа, па према томе и поданици цара. Ове верске и политичке везе су ојачане 874. године када су Руси склопили споразум са Византијом и прихватили архиепископа којег у њихову земљу шаље патријарх Игнатије.

Претпоставља се да је архиепископ живео у Кијеву где су у то време заједно владали Асколд и Дир. Није познато да ли су ови кнежеви прихватили хришћанство  као што се не зна ништа о судбини ове прве византијске црквене организације на руском тлу. Могуће је да их је на истеку IX века потопио талас паганства који је и прохришћанске кијевске владаре заменио супарничком групом Скандинаваца из северне Русије које је предводио Олег. Међутим, овај мостобран византијског хришћанства на средњем Дњепру никад није сасвим уништен, јер је хришћанска заједница опстала, па се чак и увећавала, бар у самом Кијеву, током периода пре коначног руског покрштавања крајем X века.

Да би учинили крај анархији, северна словенска и финска племена споразумно решавају да позову Варјаге (иза мора) да поново владају над њима. И заиста, специјално изасланство из племена Руса саопштава варјашким кнежевима: Земља је наша велика и богата, али нема у њој реда: дођите да будете кнежеви и владари наши. Тако по позиву, долазе три брата Рјурик, Синеус и Трувор са родом својим и постају кнежеви  Словена, 862. године. Након смрти своје браће, Рјурик остаје једини кнез, он гуши побуну новгородских незадовољника, размешта своје мужеве по градовима али притом губи један део војске који се под вођством Асколда и Дира упућује на Југ и осваја, независно од Рјурика, град Кијев, 866. године.

Кнез Рјурик

Хронологија летописа није у потпуности поуздана. Тешко објашњиво питање ко су заправо били Варјази – Руси  перманентно је изазивало  сложену полемику. О томе да су Варјази као и Руси, средином IX века крстарили по Црном мору, водили трговину са Грцима, па и гусарили дуж обале, постоје обимни подаци грчких савременика. Најзнаменитији догађај у тим односима, био је напад Руса на сам Цариград 860. године, о чему су сачуване оригиналне проповеди патријарха Фотија. Године 879. летопис бележи смрт легендарног Рјурика, оснивача династије која се средином XI века почела делити на више лоза. Једна од њих, линија Даниловича, потомака Александра Невског владала је Московском Државом све до 1598. године. Сматра се да и данас постоје многобројне руске кнежевске породице које воде порекло од Рјурика.

КНЕЗ ИГОР

Према летопису, Рјурика је  наследио његов малолетни син Игор уместо кога је управљао његов рођак Олег (879 – 912). Олег добија црте правог легендарног јунака, иако је његово име као Великог кнеза руског који стоји на челу осталих кнежева, споменуто у уговору између Руса и Грка, чија се аутентичност не може оспорити. Олег је освојио читав пут од Варјага до Грка заједно са Кијевом где је погубио Асколда и Дира а сам Кијев назвао је мајком руских градова (882). Он је покорио читав низ словенских племена, па је према летопису, учествовао и у походу на Цариград (907). Овај  поход, о ком се није нашло никаквих података код Грка, летопис је окитио сјајним песничким подробностима, вероватно позајмљеним из народне песме. Олег је, према летопису и у њему сачуваном уговору, узео том приликом од Грка велики данак. Овај уговор, назван први, није поуздан, али је зато други, из 911. године, несумњиво превод грчких докумената. У њему су уређени трговачки и правни односи Руса и Грка. Олег је учинио толико јак утисак на савременике и потомке, да су и његову смрт учинили бајковитом. Причало се да је Олегу многобожачки свештеник прорекао смрт од његовог коња, али је после много година умро од уједа змије која се угнездила у лобањи тога мртвог коња (912. године)/Пушкин/Ова бајка је веома слична са скандинавском сагом о јунаку Орварду Оду.

Велики кнез Игор (912 – 945), познат је не само из руских летописа, већ и из података који пружају страни писци. Из онога што се о њему прича, добија се слика једног слабијег и недовољно одлучног владара и војсковође. За време његове владавине, Кијевска држава се ипак проширила иако је велики кнез морао да се бори са суседним племенима. У једној таквој борби побуњени Древљани убили су несрећног кнеза на изузетно суров начин, везавши га за две до земље спуштене брезе, које су га растргле.

Игор и његови одреди гусарили су на Црном мору и Каспијском језеру. Организовали  су и два похода на Цариград, од којих се први у коме су Грци користили своју чувену грчку ватру завршио поразом Руса.У уговору који су на крају склопили Византинци и Руси (944), занимљиво је да се први пут помињу Руси као хришћани и хришћанска црква  у Кијеву.

КНЕЗ НА СКИТСКОЈ ЛАЂИ

Игора је наследио његов малолетни син Свјатослав (945 – 972), који је одрастао и владао под туторством своје мајке, кнегиње Олге (и војводе Свјенелда). Кнегиња Олга се јавља у летопису, очигледно на основу народне традиције и песме, са особинама најмудрије жене. Чим је одрастао,  Свјатослав се показао као ратоборан јунак, који се одликовао нарочитом брзином у својим војничким подвизима. Летопис га приказује веома сликовито. Беше он храбар и лак као пардус, сакупљаше многе војнике; кола иза себе није возио ни котла; месо није кувао, него је изрезавши танко коњско месо или дивљач, пекао то на угљу и јео; није имао шатора, него је спавао на седлу; исто су чинили и сви његови; и слаше на све стране говорећи ,,доћи ћу  на вас… Уједињена Кијевска Русија, сузбивши на својим источним границама хазарске амбиције, ратује широм целе Источне Европе. Кнез Свјатослав продире све до кавкаских предела,  победивши  племена Јаса и Касога што се објашњава везама Руске земље са поморском и тмутарканском Русијом.  (Јаси је староруски назив за аланска племена, претке савремених Осетина, а Касоги је староруски назив за данашње Адиге, становнике Прикубана).

Нарочито је знаменит његов поход на Балкан, где су га Грци позвали да сруши бугарску царевину. Свјатослав је заиста и освојио Бугарску, али се одлучио да тамо и остане. Саградио је град Перејаславец на доњем Дунаву, па је, према летопису, говорио: Није ми мило да будем у Кијеву, хоћу да живим у Перејаславцу на Дунаву, јер је тамо средиште моје земље, јер се тамо сакупљају сва блага са свих страна: од Грка злато, свилене тканине, вино и различито воће, од Чеха и Угара сребро и коњи, из Русије крзна и восак, мед и робље.

Кнез Свјатослав је сахранио у Кијеву своју мајку Олгу према хришћанским обичајима, јер се она 955. године покрстила у Кијеву, а 957. године је путовала у Цариград да обиђе цара и патријарха. О томе постоје два сведочанства. У летопису се китњасто говори о легендарним подробностима крштења Олге у Цариграду, о кумовању царевом и његовој просидби.  Сматра се да је аутентичнија прича Константина Порфирогенета у спису О церемонијама византијског двора која пружа лепу културно – историјску слику варварске кнегиње на царскоме двору. 

Свјатослав је земљу разделио између своја три сина, Јарополка, Олега и Владимира и коначно је отишао у Бугарску. Срушивши Бугарску помоћу Свјатослава и његове руске војске, Византија је свом снагом ударила на овог, за њу, веома незгодног суседа, те га је надмоћном снагом победила. О томе су сачувани извештаји где је описана оштра борба између Руса и Грка. Свјатослав, потучен и побеђен, морао је да прихвати кратак и за њега веома неповољан уговор, по коме је одустао од свих захтева  на Балкану.  После потписивања мировног уговора, Свјатослав , према сведочењима савременика Лава Ђакона: Зажелео је да се састане са царем и да разговара са њим. Јован (Цимискије) пристао је на то и у позлаћеној ратној одећи, на коњу, је дојахао на обалу дунавску; њега је пратио одред коњаника у сјајним, од злата шивеним оделима. Ту су запазили Свјатослава, који је пловио на обичној скитској лађи, веслајући заједно са осталим веслачима. Он је био средњг раста, те се не би могао назвати ни превисок ни пренизак, имао је пљоснат нос, плаве очи, густе обрве, ретку браду и дугачке бркове. Коса му је била ошишана сем једног дела што је говорило о његовом племенитом пореклу. Врат му је био дебео, прса широка а тело веома развијено. У његовом спољашњем изгледу било је нечег мрачног и суровог.У једном уху имао је наушницу са црвеним каменом и два бисера. Његово бело одело није се ни по чему разликовало од одела осталих Скита, сем по његовој чистоћи. Не дижући се са клупе своје лађе, Свјатослав је кратко говорио са царем о миру, а затим се упутио натраг.

На повратку у Русију, близу обала Дњепра, Свјатослава, који је имао малу пратњу, ухватили су и убили Печењези који су већ неколико деценија харали руским степама. Печењешки кнез направио је себи гозбену чашу од лобање Свјатослава (972. године)

КНЕЗ ВЛАДИМИР – ЈАРКО СУНЦЕ

Између Свјатослављевих синова избили су сукоби који су завршили тако што је од руку присталица старијег брата Јарополка погинуо средњи брат Олег, а потом према летопису 980. г. мучки је убијен Јарополк када је ишао на помирење са братом Владимиром. Сматра се да је Јарополк био представник хришћанских  присталица док је Владимир заступао многобоштво. Он је, у почетку своје владавине, обновио и развио многобожачки култ у Кијеву желећи тиме да учврсти државну власт кнеза. Било је случајева и људских жртава  боговима, па су једном приликом тако страдали у Кијеву, Варјашки хришћани, отац и син.

Кнез Владимир је водио велике ратове, не само сузбијајући сепаратистичке тежње словенских племена него и освајајући  нове пределе  (Галицију, све до Карпата) и ратујући са Хрватима (Белим) у Галицији, са Литванцима и са Бугарима. О начину живота кнеза Владимира, о његовим гозбама и харемима, причало се много, мада се сматра да су те приче биле претеране. Једно крупно зрно истине може се ипак назрети.  Арапски писци тога времена, приказују руске вође као власнике велике масе робова  и као трговце робљем, па је онда логично да је и Велики кнез Кијева, Владимир, био окружен мноштвом послушника.

Међутим, када је хришћанска вера ојачала у Кијеву, везе са Византијом постајале су све тешње. Примање хришћанства постало је веома актуелно питање чисто политичке природе. Русија је у то време била под разноврсним верским утицајима, али у првом реду хришћанским, са југоистока. Ипак, осећали су се још увек и утицаји западне цркве који у Кијеву датирају још из времена кнегиње Олге. Хазари, под чијом су влашћу били неко време Јужноруски Словени, углавном су били Јевреји и муслиманске вере. Како се кнез Владимир одлучивао за прихватање монотеизма, описано је детаљно у летопису Повест минулих лета. Најпре су изасланици долазили код кнеза у Кијев причајући му, сваки о својој вери, а потом је и сам кнез Владимир послао своје људе да се детаљно распитају о  религијама. Међутим, у Византији је избила буна војсковође Варде Фоке против легитимних  царева. Доведени у тежак положај, цареви Василије II и Константин, обратили су се руском кнезу Владимиру. Он се одазвао позиву и стигао је са јаким одредом војника – Варјага. Међутим, чим је опасност прошла, изгледа да су цареви погазили услове уговора, и Владимир је да би их натерао на извршење тих услова, кренуо против њих. Након дуже опсаде заузео је Херсон тавријски (Корсуњ). У новим преговорима, Владимир је одлучио да прими Христову веру, узме за жену принцезу Ану и врати царевима Крим. Крштење Руса обављано је од 987 – 989. године и прате га легендарне подробности које је летопис преузео из јуначких песама (преузимање невесте уз оружје) или из побожне традиције (Владимир губи вид, али га поново добија чим је ушао у крстионицу). Крштење Руса је свуда одржано у миру, иако тај процес није био брзо изведен. Питање, одакле је кнез Владимир добио јерархију, спада у најтеже проблеме руске историографије. Постоји веома оштроумна и занимљива хипотеза професора Присјолкова, према којој је кијевска епископија припадала охридској архиепископији, па је на тај начин кнез Владимир имао тесне политичке и црквене везе са државом Самуиловом.   После крштења, кнез Владимир се у летопису јавља са цртама веома побожног и милостивог владара. Несумњиво је да је он много учинио за организацију државе и цркве, нарочито за одбрану народа од степских варвара.

Крштење кнеза Владимира I Великог

Веома је занимљив извештај западноевропског мисионара Брунона о његовој посети кнезу у Кијеву, као и о путовању јужним степама у циљу проповедања варварима од којих је Велики кнез одвојио своју државу врло добро уређеном одбраменом линијом бедема. Летопис приписује кнезу  почетак руског школства описујући како он поче узимати код виђеног света децу и давати их на учење писмености; њихове мајке пак плакаху као да су деца већ мртва.

Кнез Владимир је постао најомиљенији јунак руске историје и народне поезије, које га називају јарким сунцем (црвеним сунашцетом) – Владимир, красноје солнешко. У његовој породици коју су чинили синови различитог порекла – од многобожачких мајки и Гркиње, принцезе Ане – није било слоге. Уочи смрти Владимир се припремао за борбу против  сина Јарослава, а чим је умро (1015) дошло је до обрачуна у  великокнежевској породици. Најстарији син, кнез Свјатополк организовао је убиство своје браће, деце принцезе Ане, Бориса и Гљеба. Свјатополк, везан брачним везама са пољском владарском кућом и пријатељ пољског кнеза, касније краља Болеслава  Храброг, није се ипак могао задржати у Кијеву. Брат Јарослав, ожењен норманском принцезом Ингегард, ослањајући се на, поново сазване, нарочито јаке одреде Варјага, победио је Свјатополка и протерао га из Русије. Свјатополк је умро негде у изгнанству, ушавши у историју са надимком Проклети (Окајаниј).

МУДРИ  КНЕЗ  ЈАРОСЛАВ

Кнез Јарослав (1019 – 1054), напротив, постао је познат и славан у  историји као Јарослав Мудри. Током првих година своје владавине, он је био принуђен да подели државу са  братом Мстиславом, који је држао цео исток Русије од Дњепра. Након смрти Мстислава, до краја свог живота, кнез Јарослав је био једини владар у Русији. Док племенски кнежеви ишчезавају, он је владар велике европске државе и у вези је са целим европским светом и њиховим дворовима. Његови синови се жене европским принцезама док су му зетови норвешки, мађарски и француски краљеви. Огроман трговачки град Кијев био је у то време средиште трговине Истока и Запада. У њему се развија занатство, уметност и просвета. Јарослав Мудри је и сам био велики љубитељ књига и имао је богату библиотеку. Он је улепшао град са више изузетних грађевина, од којих су се до данас сачувале: делимично Златна капија (Золотије ворота) и делови Сабора Свете Софије – Софијски сабор у којој се још увек  налази мермерни саркофаг кнеза  Јарослава. Печењези су више пута узнемиравали кијевску државу и наносили велику штету њеном благостању. Посебно је опасна била 1036. године која се завршила победом Руса. За време кнеза Јарослава одиграо се последњи поход  Руса  на Византију, узрокован трговачким размирицама. Предвођени Јарослављевим сином Владимиром, Руси су претрпели пораз (1043 –1044).

Кнез Јарослав је био и градитељ нових градова на периферији руске државе. Близу финских Естонаца саграђен је град Јурјев у част кнежевог заштитника, чије је име добио на крштењу – Светог Ђорђа. На Волги је саграђен град Јарослав назван по његовом световном имену. Дуго времена, Јарославу Мудром је приписивано издање знаменитог законика Руска правда. Сада се сматра да  само неки делови припадају Јарослављевом добу.

Велики кнез Јарослав Мудри је пре смрти разделио земљу својим синовима, али је дао и уредбу о реду наслеђа. Цела Руска земља (тај појам је стваран у XI веку) остаје својина кнежевске породице Рјуриковича, али се дели на више покрајина, волости, у којима владају кнежеви управљајући преко својих повереника, дружина, а обично у споразуму са народним скупштинама, већима, главних градова покрајине. На челу земље и кнежевског дома налази се Велики кнез, најстарији члан кнежевске фамилије. Остали треба да се разместе по покрајинама тако, да  старији кнез по реду добије бољу и богатију покрајину. На упражњено великокнежевско место долази следећи кнез по реду, те се други кнежеви пењу поступно по чину приближавајући се престолу. Претендент на  упражњено великокнежевско место  није његов син него најстарији брат. Деца оних кнежева, чији су очеви умрли пре него што су дошли на престо, губе право на било који део руске земље и називају се изгоји. То је основни садржај Јарослављеве уредбе коју је тешко било испоштовати иако је сматрана за обавезну норму државног права. Због незадовољних кнежева – изгоја  чији је број врло брзо растао; због тежњи родитеља да осигурају своју децу, а не браћу, поједине покрајине, такозване отчине (очевине, баштине), односно великокнежевски положај; због мешања у родбинске сукобе и комбинације самог народа, градских већа, градова и покрајина, који су имали своје омиљене и омражене кнежеве, односно кнежевске линије – држава Рјуриковића, убрзо после смрти Јарослава Мудрог, постаје поприште честих и веома сурових међусобних борби и обрачуна. Овакво стање у Кијевској држави, највише су користили степски номади међу којима су се у другој половини XI века  истакли Половци или Кумани.

Јарослава је наследио његов син Изјаслав (1054 – 1078, али са прекидима). Његов брат Свјатослав, кнез черњиговски, отерао је Изјаслава и дошао на престо. Изјаслав се обратио за помоћ цару Хенрику IV, па и самом папи Гргуру VII, али без успеха. Тек после Сватослављеве смрти је могао да заузме престо и свој живот је окончао као Велики кнез. После њега су сукцесивно владали  његов брат Всеволод (1078 – 1093) и син Свјатополк  II Михаил (1093 – 1113) који је оснивач великог манастира у част Светог Архистратига Михаила, заштитника града Кијева. За време његове владавине дошло је до жестоких окршаја међу кнежевима.

Аутори: Љиљана Пантелић Новаковић 

Scroll To Top